Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце.
Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама.
Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали.
– Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза.
Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”.
Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци.
Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију.
Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар.
О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи.
Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза.
– Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову.
Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног.
– Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи.
Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка.
– Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана.
Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар.
У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха.
Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао.
Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију.
И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот.
Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу.
Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава.
Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог.
Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа.
Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја.
Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже:
”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело.
Из књиге „Положи наду на Господа“, монахиње Јелене (Станишић), игуманије манастира Ћелија Пиперска
