На седму годишњицу од упокојења незаборавног Раше Попова, разговарали смо са његовим блиским пријатељима и колегама – господином Тодом Николетићем и господином Љубивојем Ршумовићем. У срдачном разговору, присјетили смо се драгих тренутака проведених са легендарним умјетником чији дух и даље живи у срцима многих.
Господин Николетић и господин Ршумовић подијелили су са нама дубоке тренутке присјећања на њиховог драгог пријатеља и колегу. “Раша је био жива енциклопедија. Од њега сте могли да научите све оно што апсолутно није било понуђено у нашој лексици. Не бисмо лако могли доћи до тих информација. Осим тога наравно оно што је најважније за дијете у његовом одрастању је да му је потребна таква чаролија потребни су му узорни људи који могу да их упуте у тајне одрастања и сазнања” сјетно је говорио Николетић.
Николетић, који је са Поповом дијелио дугогодишње пријатељство и сарадњу, са осмијехом је подсјетио на незаборавне тренутке проведене заједно. “Интересантно је што је он знао у обичном говору ма колико год да знате ви не можете у потпуности донијети ту увјерљивост. Имао је специфичан начин своје интерпретације када би било шта говорио, заправо он је био живи театар. Од туда је привлачио, магнетно, пажњу, и оних који су имали афинитета и слуха за културу, и они који апсолутно нису имали. Е то је био наш Раша.“
Раша Попов није само био познат по свом хумору већ и по дубоком осјећају хуманости. Његова ђела носила су поруке љубави, разумијевања и солидарности. „Све што је Раша дотакао то се у злато претварало, зато што је он био јединствен. Прије свега један ерудита, човјек који је пуно знао, а онда човјек који је на свјетски начин некако умјео да прилагоди свој лик и свој наступ најмлађим гледаоцима односно слушаоцима, али не оно ‘буји паји’ и ‘мацама’ маминим и теткиним него како разговарамо најозбиљније са себи дораслима.”, додао је Ршумовић.
Раша Попов је био дубоко побожан човјек чији је однос с Богом био кључан дио његове личности. Он је често истицао важност вјере у тешким временима кроз која је народ пролазио. Његова вјера није била само лична, већ је имала дубок утицај на његов однос са дјецом и начин на који је преносио своје вриједности. Кроз своје дјеловање, Раша је показао да је вјера не само ослонац у тешким тренуцима, већ и путоказ ка љубави и емпатији према другима.
Док се присјећамо живота и насљеђа Раше Попова, не можемо а да не осјетимо захвалност што смо имали прилику бити свједоци његове умјетности и доприноса култури. Нека његова духовитост и топлина и даље освјетљавају наше дане.
