Призрен – „Симона ми је синоћ појела крстић на колачу”, каже Горица Шћепановић Ђунић у испосници Светог Петра Коришког, у стенама, високо изнад Призрена.
Слава је и празник посвећен овом светитељу око чијег се светог живота и подвига формирао пећински манастирски комплекс у овим суровим литицама Шар-планине. Одавно овде није било славског колача, а Горица је спремила жито, послужење, вино, иконе Светог Петра Коришког и Светог Василија Острошког. Ова двојица пустињака, један из тринаестог, а други из седамнаестог века, изузетно су поштовани, а њихови манастири личе један на другог, по монументалности и неприступачности.
Манастир, испосница Светог Петра неколико векова је уништаван и пуст, а последња девастација догодила се прошле године, кад је Одељење за туризам и економски развој из Призрена, без икакве дозволе, ушло у Специјалну заштићену зону Српске православне цркве и угрозило читаву средину. Изградњу пута у овом беспућу зауставило је Министарство културе из Приштине у тренутку кад је девастација готово довршена. Табла на којој је до пре неколико месеци писало да су радови забрањени је нестала. Остало је само обавештење о фирми из Призрена која је променила целу амбијенталну средину.
Јуче је била слава. Колач се поставља на камену плочу поред раскопаног гробног места Светог Петра Коришког. Историчар Марко Марковић помера један шупљикави камен и схватамо да у те камене рупе могу да стану славска свећа и свеће за живе и одсутне.
„Свеће су мало нагореле, јер су прво запаљене у Јерусалиму за Васкрс ове године, у време силаска Светог Огња”, каже Горица.
Уз лепе пећинске фреске јаких боја иде дим тамјана, ту је небеску светлост тражио и нашао пустињак Петар Коришки, овде је побегао од својих најближих, од света и људи, да би се приближио Богу. Преживео је најдубљу драму растанка у нашем књижевном средњем веку, а његов талентовани биограф Теодосије показао је унутрашњу борбу с најтајнијим мислима и нападе демона и звери. Кад је стекао мир и светлост, ове пећине су постале место најлепше уметности, место библиотека и место где, према документима, бораве људи – од убогих просјака до српског цара Душана с породицом.
Овог пролећа у своду пећине, на фрескама, ласте су направиле велико гнездо. Лете изнад наших глава, изнад понора и зидова, испод поцепане заставе Републике Албаније коју је неко поставио да се види на овим стенама. Чује се молитва, како ко зна и може, ломи се славски колач, после ко зна колико времена, иду од руке до руке послужење и храна из црног ранца, пије се вино из пластичних чаша – слава је.
Мошти светитеља, из коришког мира – у злим временима – пренете су у манастир Црна река код Рибарића. И ова светиња, опет у стенама и пећинама, личи на гнездо за утеху и мир. Јуче је тамо, уз много поклоника и ходочасника, свету архијерејску литургију служио Митрополит милешевски Атанасије.
У цркви, пећини у Кориши, остављамо колаче, пралине и мале дарове за госте Светог Петра Коришког. Остављамо их испод записа и порука које су на фрескама оставили разни посетиоци – од призренских богослова с краја 19. века, до графита ОВК из најновијег времена.
„Свети Петар ће своје госте ових дана послужити пралинама, а он је јео букови жир и горке траве”, каже историчар Александар Гуџић.
Стаза у стени зараста у високу траву и мора се пазити на сваки корак. У крпу од славског колача замотавамо најтупљи и најкраћи нож. Посебно је одабран, за случај да полиција прегледа шта има у аутомобилу.
Некадашњи путеви који су водили до светиње су пресечени, сада мора да се скаче на нови пут који служи за вожњу квадова.
На великим стубовима који су некада носили читав горњи спрат испоснице виде се нове пукотине. Незаконити радови испод њих поткопали су темеље и камен је почео да пуца. „Овде ће доћи до потпуног урушавања уколико се санација не уради на време”, каже Марко Марковић, који је и директор Архива Косова и Метохије. Шта су и да ли су поводом овог скрнављења нешто предузеле међународне институције, није познато. Већина је упозната са девастацијом, многи су били овде и видели шта се десило.
Ласте се враћају свом гнезду у цркви, беремо цвеће Светог Петра Коришког за оне који нису могли да дођу, наврћемо воду на мали водопад испод светиње, за нама остаје тишина човека који је љубављу и трпљењем победио зло.
Живојин Ракочевић
Фото: Живојин Ракочевић
Извор: Политика
