Име: 15.02. 2022-PATRIJARH PORFIRIJE; Опис: Сретење Господње молитвено и евхаристијски прослављено у Храму Светог Саве на Врачару Тип: audio/mpeg

У Цркву пре свега долазимо да би се сусрели са Христом, Сином Божијим који је дошао међу нас, који нам се открива и који нам се показује. Ми из тог разлога треба да долазимо у Цркву јер чезнемо за спасењем, зато што знамо да апсолутни живот, пуноћа и лепота живота, не може бити постигнута и нема смисла уколико смо ограничени својим рођењем и својим умирањем. Не само да наш живот нема смисла уколико је поредак такав него ништа око нас нема смисла и тек када се сусретнемо са Спаситељем све постаје другачије све се у нама мења. Оног тренутка када у Цркви и са Црквом постајемо једно са Христом ми постајемо нови човек, постајемо други човек, а читава творевина око нас постаје како каже Свети апостол Павле Нова Твар, рекао је Патријарх Порфирије у својој беседи у Храму Светог Саве на Врачару.

У уторак 15.фебрура на дан када молитвено прослављамо Сретење Господње, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве на Врачару.Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан и братство светосавског храма у молитвеном присуству многобројног верног народа. После прочитаног јеванђелског зачала Патријарх Порфирије се верном народу обратио поучном архипастирском беседом рекавши да данас славимо Сретење које је празник свих хришћана, али има посебно место и значај у нашем народу, јер је повезан и са историјом нашег народа и наше Цркве јер се на овај дан подигао Српски устанак који је за циљ имао слободу, такође на овај донесен је и Устав Србије.

Првојерах наше Свете Цркве нагласио је да сви људи и сви народи као и свако од нас, без обзира да ли био свестан или не чезне за заједницом са Богом чезне за сусретом са Њим и да Бога увек сусрећемо када нам се Он открива, открива се непрестано на разне начине. Важно је да у себи имамо спознају да нам је Бог потребан и да не можемо без Њега, да не можемо постићи савршенство без Њега и не можемо се спасити без Њега нити можемо доћи до вечности без Њега. Патријарх Порфирије је додао да је управо Свети Старац Симеон чезнуо за Богом и Бог му је обећао да неће умрети док не сретне Спаситеља и оног тренутка када је по јеврејском обичају Мајка Марија Сина Божијег донела у Јерусалим, тог тренутка Господ је открио Светом Симеону да је у том детету Месија, да је то Месија и да је тог тренутка Свети Симеон нагласио да је дошло спасење и да је он спасен.

Његова Светост је говорио и о томе да је врло важно за нас који је наш циљ доласка у Цркву и да од тога зависи све остало. Патријарх је нагласио да у Цркву пре свега долазимо да би се сусрели са Христом, Сином Божијим који је дошао међу нас, који нам се открива и који нам се показује, ми из тог разлога треба да долазимо у цркву јер чезнемо за спасењем, зато што знамо да апсолутни живот пуноћа и лепота живота, не може бити постигнута и нема смисла уколико смо ограничени својим рођењем и својим умирањем. Не само да наш живот нема смисла уколико је поредак такав него ништа око нас нема смисла и тек када се сусретнемо са Спаситељем све постаје другачије све се у нама мења, оног тренутка када у Цркви и са Црквом постајемо једно са Христом ми постајемо нови човек, постајемо други човек а читава творевина око нас постаје како каже Свети апостол Павле Нова Твар, наш живот добија нова правила и нове координате у сусрету са Христом. Те координате јесу закон и заповести Његове, које се могу свести на све односно на двоједину заповест, а то је заповест о љубави према Богу и према ближњима, у тој заповести је садржана заповест и да не желимо туђе и да не осуђујемо, да не будемо лицемери. У тој заповести садржан је читав закон, али тај закон у нашем сусрету са Христом у Цркви и кроз Цркву постаје правило нашег живота.

Патријарх се на крају беседе осврнуо на речи Господње у којима је рекао да Ја нисам дошао греха не би имали, а то значи да Он није дошао, да није открио шта је то исправан живот, да није усадио савест у наше биће, нама би било све дозвољено тј. мислили бисмо да је све дозвољено и по својој људској логици бирали бисмо пут потчињавања свега око себе и себи, сматрали бисмо да све нама припада и не бисмо водили рачуна о другоме, не бисмо знали да ми без другог не постојимо, не бисмо имали отрковење да је љубав смисао нашег живота.