Српска учитељска песма

Српче мало на свет пало.
У небо се загледало;
Чеоце му збира боре:
Не зна шта је тамо горе:
Спотиче се, пати боле:
Не прозире, шта је доле;
На прсте се увис диже,
Ал му поглед даљ не стиже
Помози ми мила мати!
А мајка га школи прати:
Учитељ те сине воли,
Децу учи, Бога моли:
„Боже Свемогући, творче света бела,
Створитељу силни небројених дела,
Што човека сазда и с њим дух подели,
Подари нам Духа свога у изобиљу:
Да створења Твога проникнемо цели,
Приведемо Српчад човечанском циљу!
Да млађе учимо људима на спас,
Теби се молимо, Ти научи нас!“

Из школе се Српче оте,
У живот би, ах дивоте!
Полетарац за час тили
Залепрша млади крили
Слобода га увис зове –
Он не види мрке сове
И грабљиве јастребове,
Што тамане голубове,
Ах не хрлте, Српчад млада,
Да вас крвник не савлада –
Учитељ вам јоште треба,
Да стигнете врата неба!
„Светитељу Саво, наставниче рода,
Озари нас, Свече, с високог ти входа!
Наставничког пута Твог откриј нам тајну,
Изви нас из замка свију искушења –
У будућност српску да прозремо сјајну
И спасемо Српчад роду рад спасења!
Да млађе учимо Српству нам на спас,
Теби се молимо, Ти поучи нас!“

Надвадао душман силни,
Умукнуо глас умилни
На олтару Светог Саве –
Турчин дошо Србу главе;
Косово нам све покоси,
Па и данас још нас коси –
Али Србин мушки сноси,
Пет векова већ пркоси,
А да јунак јоште траје,
Крвнику се не предаје –
Поука му крила дала
У одјеку са гусала!
„Цар Лазаре, свече, путоказна мисли,
Учитељу делом, кад су јади стисли!
Кад се искупљамо око Твога тела,
Снаге дај нам, као што пример си нам дао,
Да као учитељи племенитих дела
Гинемо за мисао, као Ти што си пао!
Да млађе учимо роду свом на спас
Теби се молимо, Ти научи нас!“

Прште жица на гуслама,
Од душманског пустог плама,
Светог Саве мошти свете
Као пепео су свуд разнете.
Магла пала по пољима,
Срба туда једва има –
У туђину он се диг о,
Ал и ту га душман стиг о.
Кад посрну олтар лепи,
Кад заћута гуслар слепи –
Српска мајко ти си била,
Што нам нова даде крила!
„Мајко Ангелина, у најтеже доба,
Једина светиљко врх косовског гроба!
Засветли и нама, кад настане тама:
Ако опет на нас црно време дође,
Нек зна српска мати, шта је дужна дат:
Да ниче кад треба, нови Црни Ђорђе!
Да млађе учимо, Српству нам на спас,
Теби се молимо, Ти научи нас!“

Тама беше на свет пала –
Римска сила малаксала;
Расточи се царевина,
Расточи је сила њина:
Јер је сила слика ватре –
Кад завлада, сав свет сатре;
Растури га свег до сржи,
Ал и саму себе спржи.
И већ беше свет да згине…
Кад, Бог гледну са висине:
Помоћи му оде брже –
Сина свога у свет врже.
„О, Исусе Христе, вишњег Бога Сине,
Учитељу земљи с небеске висине!
Тебе су распели за наук Ти славни –
С мукама Ти своје Србин би да сравни!
Дуготрпељње Ти и вера ти света
Крепљаше и њега петстотина лета.
Ти нам узор буди, роду нам на спас,
Теби се молимо, Ти научи нас!“