СРПСКИ ГРОМОВНИК-ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
Од како се Шабац зашабчио,
бољи Србин није се родио,
нити ће се родит’ кроз вјекове,
на простору варошице ове,
од чувене српске перјанице,
Епископа са сред Брдарице,
вјерног слуге васкрслог Месије,
име му је Кир Атанасије!
Његово ће свештено житије,
писати се прије ил’ касније,
и многи ће стећи докторате,
само кад се у коштац ухвате,
са бесмртним Тасовим дјелима,
којих знадем на хиљаде има.
Њему равна Теолога није,
на земљине хемисфере двије.
Сви су добри ал’ Тасо предњачи,
сваког редом за копље пребачи.
Зизјулас му до кољена није,
нико као Тасо не умије,
да објасни без велике драме,
теолошке тешке заврзламе!
Патролог је мимо других људи,
тешко томе ко се с’ њим усуди,
да расправља о Светим Оцима,
боље му је да се с’ Поскоцима,
ухватио у врзино коло,
н’о што с’Тасом куша знање голо!
Од како је очи отворио,
Виле кажу да се разболио,
од хроничног анти западизма,
И још тежег анти комунизма.
А од тога лијека не има,
н’о се са тим живи вјековима.
Сви љекари свијета овога,
не могу га извидат’ од тога.
А и он се не пази никако,
већ ту бољку прихвата олако!
Него доста са уводним словом,
нешто друго мислим рећи овом,
високоме сабору сабраном,
о Јевтићу владици пробраном.
Изабраник божије милости,
и ревнитељ од ране младости.
Вјечна мета разних полемика,
познат као незгодни владика,
оштрог пера а оштрог језика!
Нарави је пријеке и брзе,
Расколници ка’ Њемца га мрзе.
Етикете најгоре му каче,
такмиче се ко ће викнут’ јаче,
уаа на тог божјег угодника,
а овај им свјатејши владика,
кога увјек слушам с’ пажњом многом,
каже: Нека иду с’ милим Богом,
и Бог бољу памет нек’ им даде,
јер заиста не знају шта раде!
Властодршци од све три државе,
радо би се ријешили главе,
змајоликог владике српскога,
који личи на Вожда часнога,
јер он исто као и Ђорђије,
зелен ијед повраћат’ умије!
А највише Велможама смета,
што их Старац од стотину љета,
под пријетњом ропством и ланцима,
јавно зове Еврослинавцима!
И никад их на мир’ не оставља,
Ђедо Тасо чувар Православља!
Па се рђе погане питају,
за Каноне што му право дају,
да се тако влада и понаша,
али пошто ћути јавност наша,
и нико им одговор не даје,
мени као пјеснику остаје,
да напишем неколика реда,
у одбрану тврдошкога Ђеда!
О Господо Властодршци наши,
Ви које вас само име плаши,
Светог Старца Таса Тврдошкога,
а на њега кукате до Бога,
што мислите чему се надате,
када таквог Старца нападате!?
Да ли знате мајка вам кукала,
што је с’ вама племе обрукала,
да он није од јучерашњићу,
него Витез храбри и племићу,
који племство од Оца не доби,
већ га Старац јуначки задоби,
часним ликом и часним образом,
све ходећи Светосавском Стазом!
Тај је Тасо у вријеме владе,
злогласнога Броза и Пијаде,
с’ Радовићем проказаник био,
па ни тада није се плашио,
тешког ропства и њиних тамница,
н’о је вазда ова Перјаница,
међу прве био бунтовнике,
а кад звање заслужи владике,
и кад Митру на главу настави,
отпочеше ратови крвави.
У томе је стравичном хаосу,
Тасо био јунак на поносу,
цијеломе Српству а и шире,
стека’ славу која не умире!
Људи кажу а Виле свједоче,
да је једном неђе око Фоче,
или можда код града Билеће,
свеједно је замјерит’ ми неће,
на преводу овоме владика,
Тасо Јефтић Сабља од челика,
кад се помоћ ратна дијелила,
треба проћи моја браћо мила,
кроз крваве Кланце и Бобије,
да би народ мога да добије,
помоћ што им од сабраће стиже,
тада једно момче приђе ближе,
Епископу Захумскоме Тасу,
и овако рече му на гласу:
Ја владико смијем и умијем,
да бој љути с’ душманима бијем.
Науман сам данас с’ тобом поћи,
јер ти могу бити од помоћи,
ако ли те судбина одведе,
у злогласне балијске засједе!
Ја ћу с’ пушком испред тебе стати,
тада Тасо поче глагољати:
О мој Синко Делијо не знана,
овога ми данашњега дана,
и тако ми причесне ужице,
Христа Бога и Свете Тројице,
нећеш данас одити Јуначе,
за мном нема нико да заплаче,
а за тобом има Богу хвала,
н’о ту сједи мајка ти пјевала!
Кад то рече Митроносац ови,
угледаше се Сиви Соколови,
а он оде без икакве пратње,
да ублажи својој браћи патње.
А да л’ знате не знали Вас људи,
тај епископ наопаке ћуди,
што с’ не боји ни сабље ни мача,
то доказа кад бјеше најјача,
сила силног Ражнатовић Бана,
познатијег ка’ Жељка Аркана.
Једини се Тасо супротстави,
када овај смисли да направи,
сцену да он Патријарха штити,
али није мога ни слутити,
да ће му се супроставит’ ико,
јер одавно бијаше навик’о,
да његова воља правда буде,
н’о завика Тасо: Које куде!
Док је моје главе на рамена,
неће нико на рачун имена,
часног Павла стицати гласове,
тада очи с’јевнуше Тасове,
на гардијског полеће Првака,
као жива муња из облака!
Виче Тасо ка муње да бију,
на Пророка наличе Илију,
ни Илија у своме земану,
не бијаше на таквом мегдану,
јер ни један Израиљац прије,
моћан као Аркан био није.
Ал’ га Јевтић ријечју потуче,
па се овај са Гардом повуче,
испрет Таса српског Громовника,
ето какве Каноне владика,
иза својих часних плећи има,
па Вас може звати изродима,
и свакога ућуткат’ очима!
И још нешто нека свако знаде,
он је многе претрпио једа,
и ове ће најновије ствари,
издржати Архијереј стари.
Па ће душа часна да му блиста,
у Небеско Царство Бога Христа!
Сочинитељ: Младен А. Шарчевић – Црмнички
24.11.2019 г.Г
