Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. (Тропар глас 8)
Свети исповједник Доситеј (1878 – 1945) Епископ нишки и Митрополит загребачки
Свети Доситеј (Васић) рођен је у Београду 5. децембра 1877. године. На крштењу је добио име Драгутин. Гимназију и богословију завршио је у Београду, а звање кандидата богословља стекао је након завршене Кијевске духовне академије, 1904. године. Усавршавао се у Берлину на философско–богословској групи наука, док је у Лајпцигу студирао чисту и експерименталну психологију. За Eпископа нишког хиротонисан је 25. маја 1913. Први је Mитрополит загребачки од 1933. године. Од тешких мучења која је претрпео првих дана оснивања НДХ никада се није опоравио. Упокојио се 1945, у манастиру Ваведење у Београду, гдје је и сахрањен. Уврштен је као исповједник у календар светих Православне цркве.
Спомен Светог Доситеја Загребачког прославља се 13. јануара / 31. децембра.
Епископ нишки
Исте 1913. године, када је ступио на катедру нишких епископа, прослављен је јубилеј – 1600 година од доношења Миланског едикта. У извjештају са прославе објављеном у Богословском гласнику, стоји да је за добру организацију прославе заслужан ”млади и агилни епископ нишки Доситеј, који је тек недавно дошао на епископску катедру, већ је дао доказа свом организаторском таленту, као и о томе да будним оком мотри на све прилике у својој епархији. Преосвећени Епископ заслужује од свију најсрдачнију хвалу“.
У Нишу је владику Доситеја затекао и Први светски рат. У тешким и страдалним временима, владика Доситеј пројавио je неисцрпну доброту, љубав и предусретљивост, не само према грађанима Ниша, већ и према хиљадама избјеглица и несрећника. Око стотину ратне сирочади смјестио је 1915. године у манастиру Светог Романа код Ђуниса, што им је омогућило да преживе рат.
Када је српска војска требало да се повуче преко Албаније у Грчку, новембра 1915. године, владика Доситеј остао је у Нишу, гдје је дочекао непријатељску војску. Са свештеницима и старцима, изашао је испред наоружаних окупатора и молио, у име заједничког страдања у прошлости од Турака и „највише у име наше једне свете хришћанске вере,“ да непријатељ поштеди старе и немоћне и напуштене жене и дјецу. Лично је гарантовао за ред и мир у Нишу. Бугарска војска је обећала да ће испунити молбу владике, али су га, само пет дана по заузимању града, насилно одвели и интернирали га у Бачковски манастир у Родопима. Касније је премјештен у Соколски манастир.
Нека би милостиви Бог сачувао и наше најгоре непријатеље и највеће злочинце од невоља у којима се многе фамилије наших свештеника – мученика налазе
Из заробљеништва се владика вратио у јесен 1918. године. Његов повратак у Ниш забиљежен је на корицама Октоиха Саборне цркве у том граду: „Октобра 12. године 1918. године у 4 сати по подне дође из ропства Њ. Преосвештенство Архијереј нишки господин Доситеј. У 5 сати по подне наш нишки Господин Доситеј по свршетку благодарења одржа говор своме стаду, говор који свако пазаше или дражаше срца и цело грађанство испуњено одушевљењем и радости гледајући опет у својој средини свога духовног оца плакаше.“
У посланици англосанксонцима владика Доситеј потресно је забиљежио околности које је затекао у Нишу по повратку из заробљеништва:
Моја душа је препуна бола, моје су руке сувише слабе и моје очи пуне суза; мој се дух брани кад пишем ове редове. Ја осећам да ми је потребан утешитељ. Но, јесам ли ја једини кога треба тешити? О, кад бих могао само да говорим о својој душевној агонији! То што сада видим и чујем превазилази моја најтачнија уображења у времену ропства. Хиљаде најбољих синова мога народа и са њима један велики број свештенства – слугу Божјих – послани су били у ропство, мучени и убијани. Ви ћете ме запитати: „Зашто? За који злочин?“ Просто зато што су били Срби. О, кад би Ви само знали како су жалосна и тужна деца и рођаци наших мученика! Њихове душе су пуне страдања. Они заиста потребују утехе. Нама су свима потребне саме молитве, јер знајте: невоља је код нас општа. Мени је жао, драга браћо и сестре у Христу, што сам и сувише далеко да Вам могу говорити лицем к лицу као што каже Велики и Свети Апостол народа, те да вам опишем нашу материјалну беду и пустош. О, кад бих овог момента уместо што сам говорим, могао пустити да говоре уста неког од мојих свештеника, који су тако разбојнички били убијени, кад би могли од њих да чујете њихове невоље и беде, њихово гладовање и голотињу – ја мислим да би се Ваша срца испунила са болом и сажаљењем, ужасом и чуђењем. Нека би милостиви Бог сачувао и наше најгоре непријатеље и највеће злочинце од невоља у којима се многе фамилије наших свештеника – мученика налазе.
Од 1920. до 1925. године, Свети Доситеј био је делегат Српске Православне Цркве у Чехословачкој.
Митрополит загребачки
На јесењем засиједању Светог Архијерејског Сабора 1932. године, изабран је за првог Митрополита загребачког. На Цвјети, 9 априла сљедеће године (1933), устоличен је у Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу.
Уочи устоличења, на Лазареву Суботу, владика Доситеј упутио се ка Загребу возом из Београда.
Патријарашки Гласник је писао:
У Загреб је кренуо из Београда 8. априла у 8:40 часова. На станици су га испратили Његова Светост Патријарх српски Господин Варнава са архијерејима […] На територији Загребачке митрополије било је неколико дочека на појединим станицама, где је месно православно свештенство са грађанством поздрављало Првосвештеника који им доноси мир и љубав. Воз са салонским колима у коме се налазио новоизабрани Митрополит загребачки са својом пратњом стигао је у Загреб у 16:45 часова. Станица у Загребу као и свечана чекаоница биле су украшене цвећем и заставама. Девојчице су носиле цвеће и посипале пут којим је имао Митрополит Доситеј да прође. Пред Митрополитом Доситејем изашле су делегације појединих вероисповести, а затим цео одбор Српске православне Црквене општине. У пратњи свих великодостојника и грађанства, Митрополит Доситеј пошао је у православну цркву, где је одржано бденије. На Цвети 9. априла у пратњи Митрополита Скопског Господина Јосифа и Епископа горњокарловачког Господина Максимилијана, Високопреосвећени Г. Доситеј је у 8 часова из своје резиденције пошао у Српски Православни Храм. Света Литургија почела је око 8:30 часова, уз певање руског хора.
Велика утеха обузела је моју душу од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео.
Митрополит Доситеј одржао је прво пастирско слово својој новој пастви, у ком је, између осталог рекао:
Долазимо ми на катедру Митрополије загребачке не у својству новоизабраног Архијереја, него са искуством које смо у току 20 година прибирали и стекли у Нишкој епархији. Да, заиста пуних 20 година и то година најбоље наше свежине и јачине наше физичке и духовне, за које време судбина нам је дала да заједно са својом духовном децом и то у првим годинама нашег архијерејског служења, доживимо и преживимо доста мучних и горких дана и часова. Нама је Епархија нишка била мила и драга и можда баш зато што је било нечувених мука које смо делили са нашим народом, трпељиво подносећи све оно што нам је усуд доделио. Али зашто баш сада у овом свечаном часу помињати дане тешког искушења и невоље, када нас је Господ Бог, по великој милости својој, заједно са нашим народом наградио тиме што нас је ослободио од свега тога и дао нам изобиље радости и среће. После невоља дођоше дани радости и весеља. Наша Краљевина, наша лепа Југославија, ослобођена је и уједињена и ето ми из историјске Епархије нишке долазимо у наш лепи и бели Загреб, који је свима нама близак исто онако као и сама престоница, наш мученички град Београд…
Према писању Политике, по жељи Митрополита Доситеја, ”с обзиром на Часни пост и опште привредне прилике, није даван никакав банкет, него је Црквена општина у Загребу уместо тога поделила сиротињи за ускршње празнике десет хиљада динара”.
Без слоге и љубави нема ни правог задовољства
Непосредно по устоличењу, владика Доситеј послао је Васкршњу посланицу својој новој пастви у Епархији загребачкој. У посланици је између осталог рекао:
Разумећете браћо моја у Христу и сва децо моја духовна, да ми није лако било растати се од моје браће у Христу из Ниша, као и из Епархије нишке и тамошњег побожног, јуначког и родољубивог народа. Своју љубав светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле кулом, а јунаштво деце моје духовне из другог гвозденог пука и у топличком и јабланичком устанку дуго се неће моћи заборавити, него ће се дуго и дуго причати и препричавати, па и уз гусле опевати. Али је велика утеха обузела моју душу, радошћу је била она испуњена, од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео. Верујем да ћу у своме новом винограду код моје браће свештеника, наћи искрену и одушевљену потпору, а код моје православне пастве пуну оданост и љубав.
Прота Душан Кашић је о раду митрополита Доситеја у Епархији загребачкој писао:
У својој новој епархији дао се митрополит Доситеј својски на рад око организовања нове епархије. Обилазио је Епархију, посјећивао црквене славе, неуморно контактирао са свештенством и народом и стекао неподијељене њихове симпатије. Свуда гдје је пролазио неуморно је проповиједао о братској слози и јединству, па се чак у појединим селима обраћао националним мањинама на њиховим језицима, нпр. у Великој Писаници на мађарском, а у Великим Зденцима на чешком, што је и код изазвало симпатије према митрополиту и добар однос према православним Србима. Својом културом и способностима он је не само импонирао својој пастви, већ је био кадар да достојно репрезентује Српску цркву…
У појединим селима обраћао се националним мањинама на њиховим језицима – у Великој Писаници на мађарском, а у Великим Зденцима на чешком.
Свети Доситеј је основао манастир Свете Петке на имању црквеног одборника и добротвора Ђуре Авировића. Монахиње које су живјеле у манастиру су се, заједно са Митрополитом, старале о сирочади.
Темеље Храма Светог кнеза Лазара у Марибору владика Доситеј осветио је 12. августа 1934. године. У писању о том догађају, лист Правда истакао је сљедеће:
У говору који је одржао приликом освећења камена темеља за цркву, Митрополит г. Доситеј је говорио о потреби развијања хришћанске љубави међу ближњима свих вера. – Треба да будемо сложни и да се један према другом опходимо као син према оцу и отац према сину. Без слоге и љубави нема ни правог задовољства.
Према извјештају митрополита Доситеја Светом Архијерејском Синоду 1938. године, црквени живот у Епархији загребачкој био је на завидном нивоу. Митрополит пише да је:
Народ марљиво долазио на богослужења и примао свете тајна покајања и причешћа. Породични живот верних је прилично сређен, а свештенство је марљиво залазило у домове верних и са њима одржавало нужни контакт. Свештенство је у погледу свог владања и рада на достојној висини, што сам му и признао, одликовавши многе од њих које црвеним појасом, а које чином протојерејским…
Исповједништво
Рат је Светог Доситеја затекао у Загребу. Убрзо након успоставе Независне Државе Хрватске (10. априла 1941. године), Митрополит се састао са министром вјера Милом Будаком, који му је обећао да ће се пронаћи ‘modus vivendi’ са Православном црквом. Упркос томе, светитељ је ухапшен већ 7. маја и одведен у затвор у Петрињској улици. Са њим је ухапшен и ђакон Лазар Живадиновић. Исте ноћи, приведени су и многи угледни загребачки Срби. Сви, осим митрополита Доситеја, одведени су у логор Јадовно гдје су и убијени.
Децо, зашто то радите?
У затвору у ком је боравио свега један дан, светитељ је претрпио тешка мучења. Прота Димитрије Витковић записао је: ”Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи г. Митрополита да је рекао ‘децо, зашто то радите’. И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа”.
Са протом Витковићем сагласан је и прота Милан Радека, који је Митрополита срео у затвору у Петрињској. Он о томе пише:
Једнога ме дана Голдштајн позвао с ходника да брзо дођем. На нашем ходнику за једним столом вршило се уобичајено ‘типкање’, тако да су сви ухапшеници туда пролазили, јер је требало дати отиске прстију. Сад је ту стајало једно свештено лице. По црвеним обрубима на упрљаној и издераној мантији могло се закључити да је то епископ. И био је то загребачки митрополит Доситеј, којег сам лично знао, али је сад био толико изобличен, пун модрица и поднадуо да га нисам препознао. А још мање он мене. Голдшајн се сјетио, што мени никад не би пало на памет, да му убаци у џепове лимун и наранчу. Голдштајн је касније из разговора с полицајцима дознао да су Доситеја, усред Загреба, читаву претходну ноћ мучили. А ту је с посебним ужитком наводно судјеловала и нека униформирана усташкиња, фризерка. Рекоше да јој је Доситеј на крају казао: ‘Но, кћери, јеси ли сад задовољна?’ Доситеја сам касније још једном видио у Београду на шетњи. Водили су га онемоћала и одсутна духом. Ускоро је умро.
Дан након хапшења, 8. маја, Митрополит је послат возом у Београд, гдје је смештен у затвор. Већ истог дана, због тешког здраственог стања, пребачен је у приватни санаторијум Живковић.
У љекарском извјештају Светом Синоду, директор санаторијума др Драгољуб Смиљановић написао је да је љекарска комисија установила да се Митрополит налази у Стању тешког ступора [обамрлости] и психичке дезоријентације; говори тешко, невезано, неразговетно и не реагује ни на какав физички додир, као врео предмет, убод, притисак. Лице му је модро, надувено, покривено пространим крвним суфузијама. Из браде и са главе чупана коса и та места подливена крвљу. Грудни кош, леђа, рамена и руке, покривени модрицама – екимозама – и отоцима, зглобови долактица и шака надувени, модри, деформисани. Бутине ишаране модрицама, колена отечена и покрети артикулација немогући. Нарочито пада у очи језик који је испао из уста, модар и крвав задебљао и у ранама висећи кроз разбијене зубе и у ранама десни. Рањеник је фебрилан, показује знаке акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Испитивање рефлекса немогуће и то пателарних због отока, а зеничних због крвљу подливених беоњача и отечених аркада, које затварају потпуно очне зглобове. Доњи део абдомена надувен услед ретенције мокраће. Све наведене повреде споља као и повреде унутра тешке су трауматичне природе и нанете ударцима тупог оруђа или чупањем, као што је случај са језиком и косом.
Упркос тешком здравственом стању, Митрополит Доситеј писао је већ 19. маја проти Димитрију Витковићу, интересујући се за стање епархије и свештенства.
У санаторијуму је лијечен до 27. јула 1941. године, након чега је старање о њему преузела београдска породица Зотас.
Брига о Митрополији загребачкој повjерена је септембра исте године Епископу зворничко-тузланском Нектарију.
Током наредне двије године Митрополитово здравствено стање је стагнирало, да би се, јуна 1943, драстично погоршало. Светитељ се упокојио 13. јануара 1945. године, у манастиру Ваведење у Београду.
На сједници Светог Архијерејског Сабора 22. маја 1998. године, уврштен је у календар светих Православне Цркве. Његов спомен празнује се 13. јануара / 31. децембра.
Приредио: Ђакон Петар Козакијевић
Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
Литература:
Служитељ мира и љубави – Свети исповедник Доситеј, Епископ нишки и Митрополит загребачки (1878-1945), Протођакон Далибор Мидић, Ниш 2020.
Сјећања, Милан Радека, Просвјета, свјезак 5, Загреб, 2000.
