Ovaj svetitelj srpskog porekla rodio se u Dubrovniku 1568. godine, od roditelja Jovana i Ekaterine, po prezimenu Fusko. Na krštenju je dobio ime Jakov. Vrlo rano, posle završetka škole, otišao je u Svetu Goru i tamo se zamonašio u manastiru Pantokratoru, dobivši ime Josif.
Zatim je živeo i podvizavao se u manastiru Vatopedu, pa Hilandaru, Lavri, Ksiropotamu i najzad Kutlumušu, gde je sveti Josif postao i iguman. Josif je bio smiren monah, veliki molitvenik, i još za života se pokazao čudotvorac.
Ove i druge njegove osobine za-pazio je srpski Pećski patrijarh Gavrilo I (1648—55. godine) i izabrao Josifa za mitropolita Temišvarskog (1650. godine), jer je Banat i Temišvar, u ovo vreme turske vladavine, bio pod jurisdikcijom Pećke patrijaršije. Kao mitropolit, sveti Josif je razvio široku pastirsku delatnost: putovao je po eparhiji, rukopolagao sveštenike, propovedao i poučavao.
Kod turskih vlasti, čiji je jezik znao, zauzimao se za svoju pastvu i za hrišćanski narod. Radi školovanja crkvenih klirika, osnovao je i svešteničku školu.
Došavši do duboke starosti, sveti Josif se sam povukao u manastir Partoš u Banatu. No pobožni narod je i ovde posećivao svog pastira, dolazeći mu za blagoslov, savete i molitvenu pomoć. Provevši u ovom manastiru oko 3 godine, sveti Josif se tu i upokojio u svojoj 88. godini života, na dan Uspenja Presvete Bogorodice 15. septembra 1656. godine.
Sahranjen je pod oltarom crkve koju je sam podigao. Njegove svete mo-šti palaze ze danas u katedralnom hramu u Temišvaru. Sveti Josif je smatran svetiteljem i čudotvorcem još za života na zemlji. Trideset godina posle njegove smrti, 1686. godine, sabor Banatske mitropolije naziva ga imenom Sveti Josif Novi.
U jednoj knjizi sa svetiteljskim službama na grčkom, đakon Damaskin opisao je više čuda svetog Josifa. Ova se knjiga čuva u manastiru Partašu u Rumuniji. Sinod Rumunske Crkve uneo je svetog Josifa Novog u svoj kalendar, a 1965. godine to je isto učinila i Srpska Crkva.
