О животу светог Јована Лествичника, писца Лествице, не зна се много. Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије.
Према ономе што о њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шес-наест година. Синајски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо светог Григорија Великог, папе римског упућено светом Јовану као игуману синајском. Колико је свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.
Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела Лествице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек „са општим образовањем“. Под општим (енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина. Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и носи назив Лествичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео – по мерилима онога доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лествице, тј. ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ – треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица.
Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.
Према Димитрију Богдановићу
КРАТКО ЖИТИЈЕ АВЕ ЈОВАНА, ЗВАНОГ СХОЛАСТИК, ИГУМАНА СВЕТЕ СИНАЈСКЕ ГОРЕ И ПРАВОГ СВЕТИТЕЉА, КОЈЕ ЈЕ САСТАВИО ДАНИЛО, МОНАХ РАИТСКИ, ЧАСТАН И ВРЛИНСКИ ЧОВЕК
Нисам у стању да сасвим тачно кажем где се родио и у коме се чувеном граду васпитао овај велики човек пре него што се одао монашком подвигу. Међутим, сасвим поуздано знам у коме се граду дивни отац сада налази и где се божанском храном части. Јер, и он сада пребива у граду о коме на једном месту говори милозвучни Павле, ускликнувши: Наше је живљење на небесима (Фил.3,20), те у невештаственом осећају храни свој дух оним чега никада није доста, ужива у призору бесмртне духовне лепоте и духом се радује духовном. Он прими награду достојну свога зноја и почаст за неуморни труд, добивши вечно наслеђе и придруживши се за свагда онима чија нога стоји на правом путу(Пс.25, 12), постајући једно са њима.
На који начин је овај човек од крви и меса достигао бестелесна бића, изложићу што је могуће јасније.
У својој шеснаестој години (по духовном узрасту, међутим, хиљаду година стар), блажени предаде себе Великом Свештенику као чисту и добровољну жртву. Телом се попе на Синајску а душом на небеску гору, у намери, мислим, да му баш то видљиво место послужи као најбољи путовођа ка невидљивој гори. Пресекавши срамну бестидност туђиновањем, тим одличним средством да се успостави надзор над својим страстима, он достиже и дубоко смиреноумље, те већ у самом почетку подвига сасвим паметно прогна варалицу самоугађања и самопоуздања: погнуо је главу и поверио се једном одличном укротитељу младости, како би, вођен његовом сигурном руком, без опасности прешао дубоко море живота. Тако је потпуно умртвио себе: имао је душу као без разума и без воље, лишену чак и природног својства. Што је још чудније, он, човек са општим образовањем, постаје ученик небеске простоте, сматрајући охолост философије за нешто најбесмисленије и сасвим туђе смирењу.
После деветнаест година, пославши свог васпитача небеском Цару као неког посланика и заступника, он и сам излази на поприште безмолвија, држећи у рукама молитве свог великог оца као оружје за разарање непријатељских тврђава. Пронашавши место згодно за усамљени подвиг, удаљено од цркве око пет стадија (то место се зваше Тола), проведе четрдесет година у истрајним подвизима, свагда пламтећи ватреном љубављу Божијом.
Ко може речима да опише и приповедањем да ода достојно признање подвизима што их је он тамо извео! И како да се открије сваки труд његов, у тајности сејан! Ипак, макар и само по неким од главних подвига, моћи ћемо добити извесну представу о свесветом богатству трисветога.
Јео је од сваке врсте хране која се без приговора допушта монасима, али врло мало. Тим путем, како ми изгледа, премудро сломи рог таштине и таквом уздржљивошћу сузби господарицу што много извољева, претећи јој оскудицом: Умукни! Престани! Усамљеношћу и избегавањем сусрета са људима угасио је пламен ове пећи [тј. тела], претворио га сасвим у пепео и потпуно стишао. Путем милостиње и оскудице у животним потребама, овај јунак је храбро избегао обожавање идола (уп. Кол.3,5). Подизао је душу из свакодневне самрти и клонулости, боцкајући је сећањем на смрт као иглом. Клупче пристрашћа и сваковрсних чулних уживања размотао је служећи се светом тугом. Тиранију гнева убио је мачем послушности већ пре тога, а пијавицу пауколике таштине усмртио је тиме што се ретко јављао међу људима, и још ређе говорио.
А шта тек да се каже о победи коју је тај дивни посвећеник извојевао над осмом страшћу, шта онда о највећем ступњу очишћења што га је овај Веселеило (уп. Изл.31. итд.) послушности започео, а Господ небеског Јерусалима довршио својим доласком? Без послушности се, наиме, не могу победити ђаво и дружина његова. На које место у овоме венцу да ставим извор његових суза (нешто што се не среће тако често), чија скривена радионица постоји још и сад: једна врло мала пештера у подножју планине, удаљена од његове и свачије келије таман толико да се не створи повод за славољубље? Но, та пећина је била блиска небу по тужним јауцима и дозивању у помоћ, који су се разлегали из ње са снагом коју обично испоље они што су прободени мачем или они којима усијаним жезлом боду и ваде очи.
Предавао се сну искључиво толико колико је потребно да природа ума не буде озлеђена неспавањем. А пред спавање би се много молио и састављао књиге: то му беше јединствено средство против унинија. Па и сав живот му беше једна непрекидна молитва и неизмерна љубав према Богу. Посматрајући Бога, дању и ноћу, у чистоти своје светости као у огледалу, он није хтео, или, још тачније речено, није могао да се засити.
Поводећи се за његовим примером, неки монах Мојсије га је упорно молио да га прими за ученика и да га упозна са правом философијом. Покренуо је чак и неке старце да оду великоме Јовану. Захваљујући њиховим молбама Јован пристаде да га прими. Једнога дана Јован нареди Мојсију да оде у градину и тамо наспе земље која би била згодна за обделавање и неговање поврћа. Стигавши на одређено место, Мојсије вредно приону на посао који му је заповеђен. Но, када дође подне и освоји највећа припека (тада беше месец август), Мојсије се склони у сенку једнога огромног камена, леже и заспа. А Господ, који неће ничим да ожалости своје слуге, по обичају своме предухитри опасност. Велики старац, који је у својој келији седео и размишљао о себи и о Богу, паде у неки лагани сан, у коме виде једног свештеноликог човека како га буди и кори га због његовог сна, и говори: „Јоване, како можеш да спаваш без бриге док се Мојсије налази у опасности?!“ Јован нагло скочи и наоружа се молитвом за свог ученика. И када се предвече Мојсије вратио у келију, упита га Јован, да му се није десило штогод неочекивано и непријатно. А овај одговори: „Огромна стена би ме сигурно згњечила док сам у подне спавао под њом, да ми се није причуло како ме зовеш, те сам у једном скоку био далеко од тог места“. А Јован, истински смиреноуман, ништа не рече о своме виђењу, него скривеним уздасима и силином љубави слављаше благога Бога.
Беше он узор врлине и лекар невидљивих рана. Тако, на пример, један човек, по имену Исакије, снажно обузет тешким демоном телољубља и већ клонуо духом, притече брзо овоме великом подвижнику и откри му, јецајући, своју страшну борбу. Задивљен његовом вером, божанствени Јован му рече: „Пријатељу, да станемо обојица на молитву!“ И тек што су завршили мољење, док је измучени Исакије још лежао ничице на земљи, Бог испуни жељу слуге свог (како не би испало да Давид лаже, уп. Пс.144,19), и змија утече под ударцима истинске молитве. А болесник, осетивши да се излечио, беше сав изван себе, па захвали и ономе што се молио за њега и Ономе који га је услишио.
Неки, пак, подбадани завишћу, назваше светог Јована брбљивцем и наклапалом. А он их делом поучи, показавши свима да све може у Христу који му даје моћ (Фил.4,12): ћутао је читавих годину дана, тако да су се подсмевачи његови претворили у молитеље, који говораху: „Затворили смо извор из кога нам је вечито текла корист, и нашкодили смо спасењу свих!“ А он, не волећи да се објашњава, послуша их и настави са својим пређашњим начином живота као да се ништа није десило.
После тога, у знак признања за све његове врлине, уздигоше га једногласно, и против његове воље, као неког новојављеног Мојсија, на положај игумана у братству. Поставивши свећу на свећњак старешинства, добри бирачи не погрешише: Јовану то беше повод да се и сам приближи гори Синајској. Попевши се духовним лествама, он уђе и у тајанствено светилиште невидљивог храма, те у виђењу прими богонаписано законодавство. Речју Божијом отвори уста своја и надахну се Духом и речи почеше да навиру из богате ризнице његова срца. И достиже крај свог видљивог живота водећи Израиљце, монахе, разликујући се од Мојсија само по једној ствари: по томе што уђе у горњи Јерусалим. Јер, Мојсије, због чега – не знам, није ушао у доњи Јерусалим.
Дух Свети је говорио кроз његова уста. То сведоче многи који се преко њега спасоше или се још и сада спасавају. Најбољи сведок његове спасоносне мудрости је онај нови Давид. Сведок је био и добри Јован, наш предобри пастир, који је убедио овога новог боговидца да ради користи пастве сиђе својим духом са горе Синаја и да нам покаже своје богонаписане таблице, које садрже споља – делатне савете, а изнутра – упутства за сагледавање.
Покушао сам да у неколико речи изложим много: и међу риторима се највише цени краткоћа излагања.
Превео Димитрије Богдановић
