На трећи дан Божића, када прослављамо спомен првог мученика и архиђакона Стефана као и исповедника Теофана Начертаног – служена је Света литургија у подгоричком Храму Светог Георгија.
Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића и молитвено учешће ђакона, Луке Павићевића.
За певницом благољепију богослужења, допринео је својим појањем, хор ,,Свети Сава“, под руководством диригента и хоровође, Снежане Поповић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима се обратио прота Драган Станишић где је подсетио да имамо једну врло једноставну слику, која је свакоме препознатљива, кроз животно искуство, а то је, да када неки добротвор повери добра своја другоме, не добија важну и потребну благодарност; него напротив, доживљава и дочекује неблагодарност и дрскост. Отац је указао да управо у овој јеванђелској причи, та слика, када дође време плодова, да заблагодаре, они не само да неће да захвале него настоје да свога добротвора убију, отерају; па ако је то, и сам Син кога шаље Родитељ његов, да види виноград свој.
Началствујући свештенослужитељ је потом казао да управо данас, на трећи дан Божића, славећи архиђакона Стефана, после Пресвете Богородице, изузетнога небеског становника, кажемо, да је он онај који је прославио Христа, који је одмах после настанка Цркве – а то је Педесетница, Силазак Светога Духа на апостоле – када су већ и сами они који су разапели Исуса Христа, на неки начин признали величину Господа Бога, али не као Бога, него као пророка.
“Јер било је то Јудејима, који су се рачунали у најпобожније људе историје света, честа појава, да изузетне људе, који су имали искуство Бога, који су видели Бога, имали откривења Божија, да их убију; рецимо, Пророка Исаију су пререзали тестером. Али, послије одређеног времена, они су оне које су убијали, знали и да прославе”, нагласио је прота Станишић.
Отац Драган је затим указао да су тако мислили и да је и Христос један од пророка, кога они нису препознали, али када су видели чудо – Силазак Духа Светога, и такво чудо благодати, јеврејске старешине су се умириле; па видимо у Делима апостолским како првобитно апостоли ломе хлебове и чине ону Тајну вечеру, ону Пасху, као и Господ у миру, и како нараста Црква до 5.000 хиљада, али истовремено, спрам те њихове побожности видимо, јавља се архиђакон Стефан.
Прота је затим пожелио да подсети верујући народ – како је уопште настала служба ђакона у Цркви. Наиме, апостоли који су крштавали и проповиједали Христа, суочили су се са сложеним проблемима, опхођења са сиромасима; и онда су се договорили, да одреде људе пуне Духа Светога, вриједне, окретне, да служе око трпеза.
“И ево чуда, један од седморице ђакона, архиђакон Стефан, како чујемо у данашњем Апостолу – пун Духа Светога, говораше о Христу и прекораваше Јевреје, што су га убили. И они покушаваху, да му супротставе своју побожност и да нагласе Мојсијев закон, али архиђакон Стефан, младић од тридесет година, свима, како се наводи, противстајаше и истицаше се својом мудрошћу, а оно што је изнад свега било, то је док је он говорио његово лице које је сијало као Сунце, као лице Анђела, поражавало је ту јудејску побожност“, нагласио је о. Драган Станишић.
Потом је поучио да се већ тада у вријеме архиђакона Стефана могло рећи и да су апостоли припадали тој јеврејској побожности, јер су у оквиру те побожности говорили о Христу и сведочили Духа Светога. И када је архиђакон Стефан тако сјајан и тако силан у Духу, почео да говори, да је Христос Бог, а не пророк, не учитељ, него више од тога, да је Он она о коме су говорили сви они пророци које су Јудеји убијали; он је тако стајао, наспрам јеврејске побожности, коју је карактерисала и мисао о државности њиховој. Они су плакали над губитком своје државе, свог царства, своје земље, помињали су те датуме када су били самостални, а како су сада у ропству и веровали да ће тај Месија, тај Спаситељ света доћи да им поврати то царство, које је земаљско; и упркос свему што се открило на Педесетници, што се Господом открило, они су и даље веровали и тежили томе царству, пролазноме, томе своме историјскоме успињању.
“И када је Стефан сасвим поразио њихова веровања, они нађоше, неколико лажних свједока и оптужише га, да он хоће да укине Мојсијев Закон, да он хоће да сруши храм и тако навалише на њега и изведоше га ван града и како се тамо наводи – каменоваше га. И, од тада у нашој Цркви, тек после архиђакона Стефана, они који верују у Христа називају се хришћанима; дакле, тек то име – хришћани – добија тежину и значај и путоказ, кроз мучеништво, кроз страдање”, подвукао је о. Драган.
Отац је затим подвукао паралелу, рекавши да је Свети архиђакон Стефан, нешто слично, као ђакон Авакум, када је од исламске побожности био осуђен да умре на колцу, који је страдајући рекао Срб је Христов, јер се не боји смрти!
“То је исто исказао и архиђакон Стефан, када је видео небо отворено и Исуса са десне стране Бога, када је то посведочио и објавио – да се они који виде Бога, не боје смрти. Тада су се разбеснели побожни Јевреји и убили су га.”
Прота Драган сматра да је ово веровање архиђакона Стефана постала вера наше Цркве:
“Ово веровање архиђакона Стефана је објављено, слично животу Христовоме; јер и архиђакон Стефан на умору, каже за оне који га убијају Господе не урачунај им ово у гријех! – то је пре њега сами Господ рекао. То је нешто у чему Црква има искуство и то се потврдило, кроз вијекове, много пута и у случају нашега народа, Вукашина из Клепаца, када је оном мучитељу рекао: Само ти синко ради свој посао!. Тако да је то присуство Стефана у Цркви, остала ознака, својство наше вере и зато ми, сабрани на служби, сви доживљавамо Стефана архиђакона, а нарочито свечари који данас славе Светога Стефана, као свога.”
Отац Драган је појаснио да Стефан помаже онима који га имају као свога, а да и онима којима није близак, може постати свој, као што је и апостолу Павлу постао (а првобитно му је био туђ) који је поражен и задивљен светлошћу лица Стефановог. Од свега што је Стефан говорио, највише га је поразила та свјетлост која је сијала са његовог лица. И Павле, упоран, желећи да надвиси Стефана, доживео је да му се јави Господ и онда му је Стефан постао свој.
“Зато ми овдје и данас чујемо, једног нашег брата, Србина, дивног младића као Стефана, кога оптужују, да хоће да разори ову светску побожност, која има своја мерила поводом медицине, економије, привреде, зато што је уздржан поводом тих мјерила, вјерујући у виша мјерила – то је наш драги Новак. Он данас, као и архиђакон Стефан, стоји и говори да човек може да има Господа, више него што то свијет вјерује и што то владајући људи дозвољавају!“
На крају свога обраћања прота је упутио своје молитве Господу, да све оне који су као Стефан, којима је Стефан свој по расположењу, буду помиловани и прослављени.
Након примања Свете тајне причешћа, свештенослужитељи овог древног храма, приступили су благосиљању и ломљењу славских колача, данашњим свечарима.
Затим је заједничарење свештенослужитеља и парохијана, настављено празничном трпезом, у Светогеоргијевском дому.
Елза Бибић
