Свети владика Николај упокојио се 18. марта 1956. године. Био је епископ охридски и жички, доктор теологије и филозофије, професор, књижевник, највећи наш беседник – „српски Златоусти“, неуморни мисионар, један од најумнијих Срба свих времена.
Рођен је у селу Лелић код Ваљева, 23. децембра 1880. Када су у Другом светском рату Немци окупирали тадашњу Југославију, Епископ Николај је одведен у логор Дахау. По завршетку рата одлучио је да се не врати у Југославију у коју су на власт дошли комунисти. Отишао је у Америку 1946. где је живео до упокојења. Био је сахрањен покрај српског Mанастира Светог Саве у Либертивилу. Његово свето нетљено тело је 1991. године пренето у Србију и почива у његовој задужбини, Mанастиру Лeлић код Ваљева. Помилуј нас, Свети владико!
Житије Светог владике Николаја
Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).
Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, Епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да нашем народу објасним значај титанске борбе коју је водила малена Србија са великом аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале.“
Пре избора за епископа јеромонах Николај је био суплент Богословије Светога Саве у Београду. Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за Епископа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске Православне Цркве 1931. године, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске Православне Цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу.“ Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова Народне хришћанске заједнице створене су монашке матице у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епископ Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.
Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице.“ До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.
Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту…“
Епископ Николај је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.
Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био „највећи беседник у историји Српске Цркве“. Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу Светог Саве. У својству мисионара Српске Цркве путовао је између два светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на Предсаборној конференцији Православних Цркава одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца .“
Приликом конкордатске борбе, 1937. године, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске Православне Цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945.“
После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији Светог Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији Светог Владимира у Њујорку, Богословијима Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Светог Саве у Либертивилу“, а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.
Тропар глас 8.
Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.
Кондак глас 3.
Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!
