У оквиру програма 11. Трга од ћирилице, поводом значајног јубилеја, осам стотина година манастира Врањина на Скадарском језеру, синоћ, 16. августа 2024. године, на Тргу Херцега Стефана, одржано је предавање на тему: „Свјетилник православља на дједовини Светог Саве – манастир Врањина сред Свете горе зетске“. На ову тему говорили су: настојатељ манастира Врањина игуман Јоаким (Стојановић), парох будвански протојереј Слободан Лукић и др Ђорђе Бубало, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, на катедри за историју. Програм је водила Александра Миљанић, а уредник вечери је ђакон Ненад Ковач.
Најприје је ријеч имао игуман Јоаким, осврнувши се у свом излагању на краћи хронолошки приказ историје ове свештене обитељи. „Полазећи од мисионарских подвига Светих апостола који су проповиједали јеванђелску ријеч на овим просторима, преко великих просветитеља и учитеља Светих Ћирила и Методија, закључно са Светим Савом, наш се народ охристовио и сазрио да прими црквену самосталност или аутокефалност. Свети Сава је најприје оставио царску круну и порфиру, како би стекао љубав Божију дивним монашким подвизима у молитвеном тиховању, а потом је и то монашко тиховање оставио како би послужио своме народу, по угледу на Господа Христа који је ради безграничне љубави своје оставио наручије Очево, да би пострадао и васкрсао за спасење људског рода“, закључује игуман Јоаким. Приликом повратка у српске земље, Сава је из Хиландара са собом повео десет својих најбољих ученика „и када је оснивао епархије наше Цркве са седиштем у Жичи, гдје је било седиште архиепископије Цркве српске, он је у још неколико светиња поставио епископска седишта и на владичанске столице поставио своје свете ученике. За нас је јако битно име једног од његових најоданијих ученика, епископа зетског Илариона“, наводи отац Јоаким. Епископ Иларион нам је познат и по томе што је послат у изасланство од стране Св. Саве у манастиру Студеница, када је престало да мироточи тијело Св. Симеона Мироточивог, како би се помолио над светим моштима. Након што је Иларион прочитао Савино писмо и помолио се над моштима, миро је из њих поново почело да тече.
Отац Јоаким даље казује да је управо тај Иларион „од стране Светога Саве постављен да управља епархијом зетском, а једна од првих ствари коју је владика Иларион након тога учинио било је подизање и оснивање манастира Врањина на Скадарском језеру“. Будући да се на истом мјесту некада налазио ранохришћански храм, Свети Сава је имао склоност да на таквим мјестима подиже светиње, „јер се ту већ активно обављао литургијски живот, те да би на том месту само разгрнуо пепео, како би се поново разгорео жар и да би та светиња живела.“ закључује отац Јоаким.
Изложивши краћу периодику разарања и обнављања ове свештене обитељи, игуман Јоаким је ријеч препустио др Ђорђу Бубалу, који је изразио своју радост због учешћа у овој великој манифестацији и боравка у Херцег Новом, будући да су сви његови преци са Топле те се у оваквим приликама осјећа и као гости и као домаћин.
С обзиром да је Врањина један од ријетких наших средњовековних манастира чије су се повеље српских владара очувале, професор је говорио о бризи коју су Немањићи исказивали према Врањини, почевши од Светога Саве па до цара Душана, а све у складу с оним што пише у њиховим оснивачким и даровним повељама. „У столећима ратова, сеоба и туђинске власти, пропао је највећи део богатих манастирских архива, најчешће услед ратних разарања, пожара пљачке, поплаве, земљотреса, зуба времена, али и због немара, незнања, равнодушности или шовинистичких побуда,“ закључује професор, наводећи примјере тешке судбине бројних и разноврсних манастирских рукописних драгоцјености. „Изван Свете Горе, једини српски манастир који има сразмерно добро очуван средњовековни архив, јесте управо Врањина, упркос временима у којима је недостајало високе владарске заштите“, казује професор.
Иако је судбина великог броја очуваних списа имала несрећне околности, захваљујући бројним личностима које су се кроз историју трудиле да препишу разноврсне преписе, имамо сазнање о несталим рукописима. Један такав примјер јесте личност извјесног монаха Гаврила. „Као што је монах Гаврило спасао неке врањинске повеље од заборава, тако су и научници што су од времена владике Рада походили Цетињски манастир или тамо живели, Фран Миклошић, архимандрит Нићифор Дучић, Иван Степановић Јастребов и поменути Павел Аполонович Ровниски, у више наврата преписали и публиковали исправе које су нашили, било према оригиналима, било према преписима у Гаврилову зборнику и тиме их трајно сачували. Тим пре што је и Гаврилов зборник нестао пре краја девете деценије деветнаестог века, а од свих врањинских пергамената, остало их је до тада само пет“, казао је професор.
Невољама врањинских повеља ни ту није био крај. Оне су како наводи професро 1895. пребачене из ризнице Цетињског манастира у новоосновани државни архив, да би двије деценије касније пред неминовном ауастроугарском окупацијом, заједно са најважнијим драгоцјеностима државне архиве биле спаковане у лимене сандуке и кофере, превезене преко Скадра на Бојани до мора, а онда даље у неку од савезничких земаља, да би се на тај начин очувале. Аустоугари су осујетили тај план, да би касније октобра мјесеца 1918. године, у највећој тајности, поменуте вриједности биле закопане у земљу, у једној помоћној згради у дворишту старога двора. „Тако су пергаменти и хартије од непроцењиве вредности остали под земљом, изложени разорној сили влаге и плесни, све до 1923. године, када су пронађени и смјештени у државни музеј, где се и данас налазе иструлели остаци врањинских повеља“, закључује професор Бубало.
Након др Ђорђа Бубала, ријеч је имао протојереј Слободан Лукић, својевремено парох црмнички, који је писао о значају светиња зетске Свете горе на Скадарском језеру, међу којима је и манастир Врањина.
Отац Слободан је говорио о значају великих историјских личности нашег народа, међу којима је и кћерка Светог кнеза Лазара, Јелена Балшић, захваљујући чијој је коресподенцији и преписци са њеним тадашњим духовником Никоном Јерусалимцем, настао и сачуван до данас, „Горички зборник“. „Осим тога, за име Никона Јерусалимца везује се још један значајан зборник, Шестоднев Никона Јерусалимца, који се чува управо овдје у манастиру Савина“, подсјећа протојереј Слободан. Он примјећује да су дуго времена за ове рукописе углавном били заинтересовани историчари, док је у скорије вријеме све више примјетан теолошки приступ овим важним зборницима. На темељима тих достигнућа, отац Слободан је говорио о богословској структури и садржају ова два вриједна дјела, указујући на изразитно примјетну исихастичку ноту која је у овим дјелима нарочито упечатљива.
Извор: СПЦО топаљско-херцегновска
