Служењем Свете литургије на темељима ранохришћанске цркве на Тополици у Бару, у уторак 1. јуна, почели су дани посвећени заштитнику града Румијом, Светом Јовану Владимиру. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Младен Томовић и јереј Братољуб Радовић, парох улцињски. Пригодну бесједу изрекао је отац Братољуб. Као и сваке године, славски колач и послужење припремили су чланови Српског књижевног друштва „Словољубве“.

Празновање се наставило и јуче, 2. јуна, служењем Свете литургије на остацима храма у Пречистој Крајинској код Остроса. Началствовао је протојереј Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереји Младен Томовић и Синиша Смиљић, јереји Братољуб Радовић и Павле Божовић, као и ђакон Дејан Томовић.

Након прочитаног Јеванђеља, присутним вјерницима обратио се отац Павле Божовић који је нагласио да је у овим васкршњим данима Црква наша, не случајно, одредила да прослављамо два светитеља чиј је живот нераскидиво повезан са крстом: првог од њих Светог цара Константина, коме се Господ Бог јавио показавши на небу, уочи једне велике битке, крст на коме је писало: Овим побјеђуј, и Светог Јована Владимира чиј се крст, који чува породица Андровићи, сваке године износи на Румију. Отац Павле је нагласио да је и Пречиста Крајинска, још увијек неваскрсла светиња, такође свједок крста – страдања -које најбоље свједочи Христове ране и у овом нашем времену:

“И сада када тако стојимо пред свим тим знамењима крста, пред свим тим свједоцима крста: цара Константина и Светог Јована Владимира и ове светиње, можемо да се запитамо и замислимо због чега и како крст може бити средство побједе”, рекао је о. Павле, објаснивши да су се у првом вијеку људи итекако плашили крста и доживљавали га као средство мучења, слично као када ми данас видимо електричну столицу или неко друго средство којима људи уморавају једни друге.

Констатовао је да управо та чињеница да нема окрутнијег начина да се неко умори од разапињања на крсту и да ми, хришћани, славимо нешто што је замишљено да нас заплаши, најбоље говори о нашем Богу и нама ако смо Његови:

“Оно чиме желе да нас заплаше, ми истичемо и држимо високо. Оно што треба да нас одврати, то држимо најближе срцу зато што тај крст и није друго него наша лична биографија. Свако од нас говори причу о крсту”, бесједио је јереј Павле, додавши да сваки пут кад својим рукама сагријешимо ми заправо прикивамо поново Христа за крст и у Његове руке забадамо оне ексере гријеха.

Наглашавајући да нема тога ко није ходио погрешним стазама, отац је казао да сваки пут кад наше ноге залутају са Божијег пута, ми заправо прикивамо Христове ноге за крст у себи. Указао је и на то да нема човјека који није сломио срце другог човјека, а да тиме сваки пут копљем пролазимо кроз Христова ребра и долазимо до Његовог крста.

“Зато ми носимо тај крст. Носимо га да се подсјетимо себе и својега гријеха, али га носимо и као подсјећање на оно што ће услиједити уколико се будемо држали ногу Христових, да ћемо ми такви какви јесмо успијети да васкрснемо са Њим, да преобразимо себе са Њим, да наше мане постану наше врлине, а да се наше трулежно и пропадаљиво тијело прослави као што је и тијело нашега Господа у васкрсењу”, поручио парох подгорички јереј Павле Божовић.

За славски колач и послужење побринуле су се монахиње из манастира Бешка. Дани Светог Јована Владимира настављају се данас и сјутра.

Галерија 1