Дани Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу почели су у навечерје Петровдана добротворном продајом изложбом, посвећеном изградњи Дома Мирослављевог јеванђеља, а у наставку и традиционалном Петровданском академијом, на којој је промовисана књига Његовог Преосвештенства Епископа Диселдорфског и њемачког Г. Григорија.
Изложба је, како је казала академска сликарка Весна Иличковић Медојевић, организована као резултат добре и хумане воље умјетника који чине све да свијет учине љепшим бољим и хуманијим за живот .
“Исто тако вјерујем да су на овом мјесту окупљени умјетници који су духовно и етички будни и који промишљају о напретку културе и духовности на овом нашем простору.
Ово је прилика свих нас која нам омогућава да подржимо умјетност и културу, али и да се ангажујемо у очувању нашег културног насљеђа, “ казала је умјетница.
Нагласила је да је Мирослављево јеванђеље једно од најдрагоцјенијих писаних споменика културе. Његова историјска и умјетничка вриједност је изузетна, што нас обавезује да га чувамо, сачувамо и преносимо будућим генерацијама.
Идеја о изградњи спомен куће посвећене Мирослављевом јеванђељу је жеља свих нас да се створи мјесто које ће служити као дом за очување и промоцију нашег културног насљеђа”, казала је Иличковић Медојевић, додајући да вјерује да ће Кућа Мирослављевог јеванђеља постати мјесто духовног и културног уздигнућа свих нас.
Изложба нам, поручила је сликарка, пружа прилику да уживамо у различитим умјетничким ђелима која су стварали надахнути умјетници, наглашавајући да је свака Свака куповина слике биће корак ка остварењу нашег циља Нека ова изложба покаже колико нам је стало до изградње.
Поред великог броја вјерника, свештено монаха на свечаној академији је, поред владика Методија и Григорија присуствовао је и Епископ Буеносаиреско-јужноцентрално амерички Г. Кирило администратор Митрополије загребачко-љубљанске.
Говорећи о књизи, Епископ Будимљанско-никшићки Методије је казао да су дјела епископа Григорија пронашла своје мјесто у историји српске књижевности.
„Од монаха до пјесника преко прага Херцеговине до центра Европе одвијаће се духовни, али и физички повратак нашег Одисеја самоме себи, својим читаоцима, али изнад свега сањаном окриљу кући, домовини. Нови Одисеј обиљежио је и новог Овидија. Љубављу према човјеку и вјером у невидљиви смисао који се крије у љепоти и тајнама њене нацикличности и везама засноване појавности“ казао је епископ Методије.
,, Дјела епископа и књижевника Григорија Дурића већ су пронашла своје мјесто у историји српске књижевности. То данас многима није јасно, јер се код нас још увијек не раздваја, у овом случају, личност епископа од личности писца, нарочито кад је тај писац и епископ наш савременик, но вријеме које је мајсторско решето ће рећи своје и сигуран сам да ће се дјела нашег епископа и писца наћи, не само, као данас под књижарским подјелама „савремена литература“ или „духовна“, алудирајући на епископство нашег писца, већ управо под – српска књижевност XXI вијека. У том смислу, понудити Бога људима овога вијека и истрајати у томе да је „човјек Богу важан као зјеница ока и да нас Бог воли“ („Прича о старом краљу“, 2009) – највећа је мисија човјекољубља дубоко богонадахнута и спремна на жртву.
Дакле, пишем јер волим Бога и не удовољававам никоме и ничему осим умјетности као посебном виду истине. Не знам да је ико, опростите ако гријешим, приписао због тога нашем писцу и епископу шовинистичка осјећања, што би био само један вулгарни политички покушај, али вјерујем да се то није догодило јер присуство Бога и љубави Божије у његовој ријечи дјелује умирујуће спрам стварности и историје које непрестано разрађују начело Меше Селимовића да је човјек увијек на губитку. Овај човјек и његов читалац нису на губитку јер су ушли у Нови вијек и нови простор – опраштајући.
Када је из манастирске тишине и дубине изронио писац, а калуђер, и пратећи већ увелико с дивљењем његов пастирски рад, ја сам, по некој незнаној логици, одлазак једног маестралног духа, сарајевског и свјетског, надомјестио и утјешио пројавом новог обоженог, али једнако маестралног. Те 2010. године у вјечности се родио мени драг и нарочит Момо Капор, а открио се кроз „Приче о старом краљу“ и „Вјера, радост живота“ и родио у литератури један нови вјетар који милује и помјера границе у лику и дјелу Григорија Дурића. Тај дух, сарајевски и свјетски, истог или сличног коријена и козерства, и приче не било какве, већ приче – мреже рибара људских душа, оне која премрежава генерације, вијекове и просторе, која плијени, опија и обавезује, која нам је блиска, скоро интимна, она из које произилазе обрасци живота и понашања, један стил који желимо да подражавамо и његујемо, аутентичност која је национално благо које, просто, волимо и препознајемо. Тај је писац наш, а приспио свугдје, београдски и херцеговачки, епски и лирски, елитистички и монашки, традиционалан и модеран, лијеп и изванредан.
И увијек и изнад и испред свега наш, српски човјек који пише, осјећа и мисли на свом језику и кроз вријеме и душу свог народа и својих предака, дубоко укотвљен у овај наш духовни простор, сам високо репрезентативан и угледан. Тако сам ја то видио онда, тако то гледам сад и, вјерујем, убудуће.
Када је давно тај нарочити Капор изрекао једну реченицу да патриотизам није идеологија и да је то ствар кућног васпитања, закључивши – То те научи баба. Ту сам бабу нашао управо код онога који га је у мојој литерарној логици наставио, код нашег владике Григорија. Баба Дура која се обрела у његовим Небеским двориштима и заувијек у његовом презимену, није нико други до његова света и пречиста Истина, његова Небеска кућа, дом, дјетињство, поријекло, крв причасна, идентитет. Да се разумијемо, у питању је сасвим нормално људско понашање на које смо позвани и које носимо собом гдје год да смо ако мислимо, надамо се и тежимо цјелини личности и свијета. Јер тај свијет не љуби имитације, не разумије и не прихвата крње и тобожње – свијет тражи цијеле људе.
Бити свој и као такав свијету и Цару равноапостолан. Од монаха до пјесника, преко прага Херцеговине до центра Европе, одвијаће се духовни али и физички повратак нашег Одисеја самом себи, својим читаоцима, али изнад свега, сањаном окриљу, кући, домовини. Нови Одисеј обиљежио је и новог Овидија: љубављу према човјеку и вјером у невидљиви смисао који се крије у љепоти и тајнама њене на цикличности и везама засноване појавности.
Не само због поднаслова Сеобе, поменућу Црњанског, и Андрића не само због скоро идентичног дијамантског реза кроз Босну и људе који тамо живе кроз ријечи: Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г, односно, Из ваздуха Босна изгледа онаква каква би била само да није нас. Одозго се не види зло које гамиже по земљи, већ само њена невина и на махове дивља љепота, Небеска дворишта, Григорије Дурић, 2023. И та Њемачка као мјесто и нови поглед на свој дом и његова небеска дворишта, која је била и Андрићева станица, за коју ће 1946. у своју биљежницу записати “Њемци и Њемачка! То је највећа мука мога живота, слом који може значити у човјековој судбини или прекретницу или смрт. То је проблем од којег ће боловати Европа још сто и педесет година. Па ни тада не видим рјешење”. Та се Њемачка историјска и овдје нашла да буде судионик Србину. И као кад Црњански из Београда не пропушта прилику да утјеши свог пријатеља Андрића у туђини, указујући му на све предности живота далеко од домовине, па вели, и он би да побјегне, од горчине, русваја и хаоса, и пристао би чак и на намјештење трговачког помоћника, уколико би му га Иво нашао, па га на крају очајан у једном писму из марта 1920, пита: А када ћемо живјети?
Нешто од тог бола у ком се губи и нестаје живот јер се истински не живи, јер се не љуби Бог и човјек, и своди се живот на споредну ствар у трајању човјековом и народном, налазим у дјелу владике Григорија. На разне је начине кроз различита своја дјела прилазио човјеку да га зазове, преуми и подсјети. И овдје је уронио у суштину, у крв, у земљу, у небеска дворишта. И као да каже, ја могу даље, ал не могу без вас. Одговорност као потреба душе1…Иницијатива и одговорност, осјећај корисности, па чак и неопходности, животне су потребе људске душе.
У сличној недоумици поменути наш Андрић, дипломата и писац, одлучио је да послуша свог књижевног јунака из посљедње приче објављене пред рат, и мудре фра Муминове ријечи упућене младом фра Петру у приповјетци Чаша: „… с друге стране, може бити, колај и свака љепота. Али, шта ти вриједи кад то није твоја страна!“. Свјестан истине да за писца нема веће казне и несреће до „наћи се против свога народа, изван здравог и продуктивног дијела друштва“, умјесто неутралне Швајцарске, Андрић бира Београд, гдје је у приватном егзилу, провео тешке ратне године написавши своја најзначајнија дјела. Јер, писац који пише о свом народу душом је својом сједињен са њим и једно је са њим. То је основни коријен на који се наслања и писана ријеч и књижевно дјело. Такође, писац који пише о свом народу неминовно преузима на себе бреме свог народа и улази у ринг, нужни преображај из естетског у полити ко биће. Ово је још више и видљивије када је тај писац епископ српски који понијевши крст свог народа носи га свијетом као барјак. Носити данас крсташ-барјак слободарског српског народа 1 Симон Вејл, „Потребе душе“ (четврто поглавље), у: Слобода и тлачење и други есеји, Загреб: Напријед, 1979, стр. 184–185. Превод: Мирјана Добровић подразумијева познање исти не о том народу. Тим су свјетским путем прошли и Андрић са Босном и Црњански са Сеобама, а оба сапутника налазимо код нашег епископа, и Босну и сеобе. И један и други на том свјетском путу нису се одрекли српске националности и српске културе као основе и матичне ћелије те заједнице, и то не због њене наводне доминације и хегемонизма, већ управо због страдања и жртве коју је српски народ поднио у историји за освајање властите слободе, али и за слободу других балканских народа, до краја свог држећи до оданости нацији, југословенској и српској, под окриљем Србије као Пијемонта.
Преко прага је на тај пут давно закорачио и наш писац понијевши у брашњенику само слободу као хљеб насушни. „Слобода је неопходна храна људске душе. У стварном значењу ријечи, слобода се састоји у могућности избора“2. Ту сам његову заразну слободу давно још као прост монах видио и препознао у дјеловању нашег епископа и писца, од његових бесједа, преко протурања лопте кроз ноге, да не кажем главе гдје неко не би ни руку ставио, до његовог пера натопљеног љубављу према своме роду.
И читајући ,,Небеска дворишта“ написана на српском језику из српске душе српског епископа о свом народу, нашег брата и Божијег човјека, духовног дива, угледног попут Немање у Цариграду, ја сам осјетио његов бол и љубав, његов замах да спаси све, тугу и жртву, и разумио сам га да без обзира на све једна ствар никада не смије да се промијени, па ћу парафразирајући Андрића рећи: Основни задатак писца је да буде на страни свог народа, чак и уколико није у праву.
И на крају, ја, као и мој брат и духовник, владика Григорије, ипак више волим Босну и Планиницу, и мило ми је да је он ту свио гнијездо свог литерарног свијета јер књига о којој говоримо коријени се на земљи испод и на небу изнад Планинице, с друге стране та Њемачка се свакако не може опјевати уз гусле, те не бих више о томе дужио и препустио бих већим зналцима да говоре о књижевном дјелу нашег драгог епископа коме још једном испред Епархије благодарим на љубави и посјети Бијелом Пољу Црне Горе.
Хвала вам“.
Професор др и књижевни критичар Радоје Фемић је истакао да књига „Небеска дворишта“ еманципује савремену српску књижевност који су имали најзначајнији „духови“друге половине двадесетог вијека.
“ Са становишта књижевног критичара морам рећи да је веома важно да се једна врста михизовског огледања у овој књизи може извести, не само на основу оног импресионистичког метода, него на основу еманентног метода, који подразумијева концентрисаност само на текст, а не на вантекстовне релације које га обиљежавају. И на том методолошком тесту, ова књига би свакако, не само прошла, него потврдила властити антологијски карактер и због тога је срдачно препоручујем „ рекао је Фемић.
Владика Григорије је казао да је имао промоције у Паризу, Лондону, Бечу али да нигђе није била тако лијепа као у Бијелом Пољу.
“Не знам зашто, нећемо се пуно ни рапситивати али вјероватно има неки разглог зашто је овђе било тако свечано и лијепо. Вама је свима познато да ми свештеници знамо некада да причамо не баш тако садржајно колико дуго”, казао је Владика Григорије, додајући да је су га дивна ђеца, водитељи а нарочито Владика Методије потресли из дубине душе, говорећи о његовој књизи.
Владика Григорије се посебно осврнуо на празник Светих Апостола Петра и Павла, посебно на живот славног и живописног човјека какав је био Петар.
“Тај Петар је, по мом дубоком увјерењу, толико свима нама потребан, као и Павле, као и Матеј, Лука Јован, али Петар. Петар је толико важан зато што он стално пада и устаје. Он стално засија и потамни као чвојек, уздигне се до највећих висина. Он најбољи одговор даје на то питање ко је Христос, и виче: “Ти си Христос, Син Бога живога”. Он се плаховито маши за нож, па одсјече ухо стражару, он се уплашио жена које су га питале “ниси ли ти један од њих”. Он је говорио Христу “ти ћеш мени прати ноге, неће то бити”. А када му Христос каже ‘мора тако бити’ он каже: “Пери ми онда главу”. Тако био један да кажемо мало преслободно мало несређен човјек. Али сав искрен, у правом смислу те ријечи човјек”, бесједио је Владика Григорије.
Он је са вјерницима подијелио и своје размишљање о ријечима Анђела Господњег, који је послије доласка Жена Мироносица на Христов гроб рекао да иду у Галилеју, да ће га тамо наћи.
“Петар је на неки начин са братом Андрејем био првозвани, најистакнутији међу апостолима, најслободнији пред Христом, најслободнији и у одбрани Христа од оних који су га нападали. Петар је на крају пао малтене у издајство, у оно што је најгоре када ради о пријатељству, одрекао се три пута Христа. И онда се збива нешто чудесно. Наиме, жене које су пошле ујутро рано наг роб нашле су камен одваљен и среле бијелог Анђела који им је рекао: “НИје овђе онај кога тражите, него је као што је рекао васкрсао, идите у Галилеју, и тамо га чекајте”. То је једна чудесна мисао. Зашто сад да иду у Галилеју када су већ ту у Јерусалиму? Неки одговор о којем сам дуго размишљао гласи: Зато што су га у Галилеји први пут срели и завољели. Идите, наћи ћемо се тамо гђе смо се завољели, гђе сте завољели тога који је Васкрсао. То је једна димензија. И ја бих сваком човјеку који се изгубио, а сви се по мало губимо на моменте, а поготово се губио Петар, кога ја много волим, можда зато што се и ја губим тако лако. Рекао би му: “Иди тамо гђе те је први пут дотакла милост Божја”. Нека свако од вас пронађе своју Галилеју, или упроштено речено, ‘иди тамо гђе си се изгубио, односно, док си знао гђе си’, односно, ‘врати се на оно мјесто, гђе си био с Богом’.
Он је у бесједио истакао да људи ма гђе отишли да се увијек враћају свом извору- завичају.
„Новим спасавамо старо, али то ново треба да извире из оног старог и да не буде одвојиво од њега. Тако и ви настављате живот ове чудесне старе цркве. Тако и ова ђеца која су се вечерас појавила и која ће можда свирати у некој свјетској филхармонији, али они никада неће заборавити свој завичај. Зато је важно да се научимо од Петра да будемо храбри и да вјерујемо“ казао је епископ Григорије.
На свечаности су учествовали су црквени хор „Свети Никола“, гуслар Синиша Петрић, Анђелина Фемић, Богдана Фурунџић, Нађа Маринковић, док су програм водили глумци бјелопољског позоришта Нела Терзић и Предраг Вукојевић.
