(из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304)
У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти.
Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти.
Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана.
Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу.
Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој.
„Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти.
Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем.
