У Котору одржана промоција књиге ”Тамо далеко” Јелисавете Карађорђевић

Промоција књиге „Тамо далеко“, ауторке Јелисавете Карађорђевић одржана је синоћ у препуној порти цркве Светог Николе у которском Старом граду.

О књизи, аутобиографији састављеној од дневнички биљежака и наративних цјелина, поред ауторке су говорили: новинар Душан Давидовић, Манојло Мањо Вукотић директор издавачке куће „Вукотић медија“ и Душанка С. Суботић Хомен, у чијој кући у Старом граду је принцеза Јелисавета била чест гост, a у галерији излагала своје слике и отварала изложбе познатих сликара.

Принцеза Јелисавета Карађорђевић је као четворогодишње дијете протјерана из земље, након пуча 27. марта 1941. године, када је њен отац кнез Павле (1893-1976) са породицом морао да напусти Југославију и оде у изгнанство у Африку.

Њен се живот, након сурових услова одрастања у Кенији, одвијао на западу Европе и у Америци, након чега се на свом турбулентном животном путу у родну земљу вратила тек након више од 40 година. Како се чуло на промоцији, долазак у Београд и у Бели двор 1987. године, међу најузбудљивијим су сегментима књиге „Тамо далеко“.

Душан Давидовић је подсјетио да је принцеза Јелисавета Карађорђевић била чест гост Котора, између осталог промовисала књигу пјесама за д‌јецу “Бајке”, а као љубитељ умјетности, сликар, представила је своја д‌јела у Галерији код Хомена, дириговала Градском музиком…

“Добро вече которска господо, благоугодни житељи Боке “Невјесте Јадрана”, добро вече часни оци”, започео је своје излагање Мањо Вукотић, казавши да је лијепо доћи оваквим поводом у град богате историје и културе, стар преко 2.200 година, као и да нема ниједног историчара који може да наброји које су све власти, хорде, царства, краљевине, династије, прошли кроз Котор.

За “Тамо далеко” је рекао да је “књига опојног наслова из сигурне руке и чистог и отвореног срца принцезе Јелисавете Карађорђевић, узбурканих таласа на океанским просторима”.

“Она је рођена у двору и то баш у Белом двору, крстио је српски Патријарх Варнава, а кумови су били грчки принц Никола и британски војвода од Кент, а куме краљица Марија и енглеска краљица Мери. Имала је једва четири године када је протјерана из земље. Била је политички затвореник у афричким државама. Комунистичка власт јој је, као и цијелој породици забранила повратак у домовину, одузела држављанство, пасош, право гласа… Деценијама је живјела као државни издајник. Прва се храбро и достојанствено обрела у Београду, послије прогона који је трајао 46 година и отворила златне двери потомцима велике динстије Карађорђевић да се врате на устаничка и краљевска огњишта”, казао је Вукотић.

У књизи се, наставио је даље, као у једној бисерној огрлици повезују различити животни тренуци.

“Смјењивале су се породичне драме и весеља, прерана и трагична смрт брата Николе, болни одласци родитеља у париском окружењу, вратоломни бракови, неодрживе неке љубави, магловити улазак у политичке сеансе, предан хуманитарни рад. Стизала је на многе стране свијета, од Панаме, Хималаја, до Јапана, Москве… Сретала је свјетске главешине. Плесала је са Џоном Кенедијем. Чак јој је једном приликом шапнуо на уво повјерљиву државну тајну. Надгорњавала се са, тада моћним, Горбачовом. Возила се на јахтама гд‌је може да улази само изабрани свијет “плаве крви”. Шепурила се у друштвима белосветског “џет – сета”. Била је фото-модел познатих модних кућа, нудили су јој филмске улоге, али она је све то оставила својој наследници (Катарина Оксенберг) и то да игра баш у серији која се зове “Династија”, рекао је Вукотић.

Принцеза је, наставио је даље, у свим тим наслаганим животним причама и околностима имала велику тајну за којом је трагала – “ко сам ја, хоћу да знам, хоћу да имам своју кућу, своју државу, хоћу да се вратим тамо далеко”.

Након повратка у Београд принцеза се посветила хуманитарном раду, обилазила рањенике у Републици Српској, односила медицинску помоћ, обезбјеђивала стипендије за српске ђаке, писала књиге за д‌јецу, сликала и цртала…

“Васкрснула је као пунокрва Српкиња, као онај црвени косовски божур. Рехабилитовала је свог оца кнеза Павла 2011. и са његових еполета очистила љагу српског издајника, коју су му измислили осветнички комунисти и енглески интриганти. Годину касније, оца, мајку Олгу и брата Николу увела под раскошне сводове цркве Светог Ђорђа, оне цркве коју је подигао краљ Петар ослободилац. Данас у крипти те предивне цркве пребива 28 потомака великог вожда”, казао је, између осталог, Вукотић, истакавши да много тога након ове књиге са 400 страница, у којој су и неке сензационалне информације, “није више ни далеко, а не тамо далеко”.

Позвао је “нешто вјештије и радније историчаре” да се позабаве само са неким од података из ове књиге, као што су припреме атентата на кнеза Павла у пар наврата.

Можда би, како је рекао, историја Србије и Југославије тада била мало другачије тумачена, прије свега у односу на 27. март 1941. године.

Госпођа Душанка Суботић Хомен је казала да пријатељство са принцезом Јелисаветом Карађорђевић датира преко четврт вијека, с’тим што се из једног професионалног односа адвоката и клијента развило велико поштовање.

“Упознати принцезу, односно кнегињу, била је част за мене, да се упознам са њеним животом, њеном борбеношћу, истрајношћу… Она је права народна принцеза. Књига је неки поглед са друге стране, али оно што можда није довољно видљиво у овом издању јесте њена борба да исправи неправду која је учињена њеној породици. У књизи је њено сјећање одласка као петогодишње ђевојчице из Београда из Белог двора, када је речено “имате само четири сата, да се спакујете и напустите земљу”, неправда која је учињена њеном оцу кнезу Павлу, који је означен као велеиздајник, што је касније имало велике последице мо њен сам живот”, казала је Суботић Хомен, истакавши да принцезина борба да рехабилитује чланове своје породице, говори о њеним борбеним генима, њеном поријеклу са свих европских дворова преко мајке и оца, од Романових до Грчке.

Након што је Јелисавете Карађорђевић поново добила држављанство, у вријеме предсједника Зорана Жижића, није се зауставила њена борба која је подразумијевала повратак бар дијела имовине.

“Борба Јелисавете Карађорђевић треба да буде примјер на који се угледају људи. Међутим, борба да исправи историју још увијек траје. Заслужила је, као народна принцеза сваку пажњу коју јој пружамо у њеном животу”, казала је даље Суботић Хомен, истакавши детаљ из хуманитарних активности приликом поплава у Обреновцу, када је лично носила пакете, а многи нису ни знали да је принцеза.

Водитељ програма Душан Давидовић осврно се на детаље из такође дугогодишњег познанства са принцезом Јелисаветом Карађорђевић, која је жељела да упозна амбијент Боке, Грбља…

Повео се интересантан разговор са принцезом која је казала да јој је драго што је поново у Боки.

“Ви сте наши гости, ми смо ваши гости. Доста пута сам била гост Душанке Суботић Хомен, која је ваша мецена. Увијек је имала дивне изложбе које сам доста пута и отворила. Биле су у галерији изложене и моје слике, слике Милића од Мачве и других познатих људи”, рекла је Карађорђевић.

На питање када је дефинитивно донијела одлуку да пише, казала је да је водила дневник за који се заинтересовао Мањо Вукотић предложивши да се напише књига, што је прихватила.

За наслов да се зове “Тамо далеко”, каже да је сасвим логичан с обзиром на дугогодишњу удаљеност од земље.

“У књизи сам објавила два документа – у вези атентата (на њеног оца) и Нобелове награде (номинације) које сам открила у архиви у Београду. До сада то нико није поменуо, а то су важни детаљи за нашу историју. Знам да историја може бити досадна. Надам се да ће оно што сам ја писала бити интересантно, пошто није само сува историја То је дио мог живота, то сам баш преживјела и доживјела .Завичај није само земља, то су и људи и живот. Када нешто мора да буде урађено човјек мора да нађе енергију да то и заврши”, казала је између осталог Карађорђевић.

У оквиру промоције, Дјечији хор Српског пјевачког друштва Јединство (1839) Котор отпјевао је пјесме „Тамо далеко“ и “Тихо ноћи”, уз музичку пратњу Ане Михаљевић на клавиру и Петра Букилице на гитари, а под диригентском палицом Иване Кривокапић.

Извор: СПЦО Котор