Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је у навечерје Савиндана, празничну вечерњу службу са петохљебницом, уз саслужење са свештенством и у молитвеном присуству вјерног народа у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Након Богослужења у Саборном храму одржана је Светосавска академија коју је благословио поздравним словом Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Митрополит Јоаникије је, између осталог, казао да је Свети Сава објединио свој народ и привео га Христу Господу, обукавши га у силу Духа Светога и Бижије благодати, утемељивши духовно и културно свој род српски. Сјединивши се са својим народом, ушавши у његову душу, Свети Сава род свој приводи Христу
Светосавску бесједу произнио је академик Миро Вуксановић чију бесједу преносимо интегрално:
Примјер Светог Саве
Част ми је што имам прилику, овдје, на украшеном и молитвеном мјесту, да упутим ријечи захвалности високопреосвећеном митрополиту црногорско-приморском Јоаникију, Мићовићу, чији сам позив са задовољством примио, да пошаљем најљепше жеље присутним званичницима Црне Горе и Подгорице, свештеницима и вјерницима, свима на светосавском сабору у Храму који је подигнут као круна са златним крстовима у средишту подвига ктитора почившег митрополита Амфилохија, који је у срцу Храма сигуран да га више нико неће прогонити. По Божијој вољи њега је наслиједио Владика који је обновио и двадесет година водио Будимљанско-никшићку епархију на којој је засијало на десетине светих мјеста и на стотине крстова у славу вјере православне и заклетве светосавске.
Прва помисао када кажемо Свети Сава, у свакој прилици, побожни и окренути својој вјери, јесте: како су се у протеклих осам вјекова, у осам стотина година, на пробраним мјестима отварале молитве, дизале Богом дате ријечи, римовали стихови, одмотавале приче, бајке, легенде, и како можемо, овако, неспремни, послије толико скупљене мудрости и књижевности, говорити оно што је одвећ познато. Зар није боље, и природније, да бирамо и бирано понављамо, да из моћне ријеке која упорно иде светосавским сливом узимамо понеку пуну чашу – да је попијемо у сласт, да се ријеци ништа не познаје? Свако питање, овако срочено, бива логично, али вриједи оно што знамо опет казивати ако то чинимо на барем мало другачији начин. То и јесте смисао сваког казивања које има намјеру да буде памћено, као блиска ријеч, као име.
На почетку, на рођењу, Ана и Стефан, његови родитељи, дали су му име Растко. Послушали су онога који га је у мали крст увео. То име ваља често и лагано изговарати. Ваља га, дакле, развучено, разложено и разложно оглашавати да се види који нам је први знак Божијом вољом одређен. Да се зна да нијесмо оно што нам неуки и одрођени зборе, да нећемо у туђе, јер ништа није студеније од туђине. Да опоменемо свакога ко наговара одвојенике у Црној Гори, у Србији и гдје су год Срби да иду како нико њихов није, да умјесто у свјетлост залазе у тмушу и завађу. Ко не умије своје име носити и бранити није достојан да се помиње у свечаним приликама као што је ова. Ко своје свето име почне мијењати, довијек ће остати жељан и несамиран. Ко одлази испод имена Растка Немањића нема су чим ни на овај ни на онај свијет. Најтеже је бити безимен.
У имену Растко прва три слова кажу Рас. То је име престоног града у којем су оглашени први Растков смијех и први његов плач, гдје је обиљежио први стопник. Град су нашли археолози, на стијени, у густој шуми, над ријеком Рашком. У посљедњим годинама има учених који кажу да је Рас био мало ниже, крај сволтане Петрове цркве, сачуване међу великим каменим крстовима, међу крупним ћириличним именима, одакле се гледа горе, на Ђурђеве ступове.
У имену Растко прва четири слова кажу раст. Опомињу нас да чешће говоримо како смо расли од дванаестог вијека, од Растковог одласка на Свету гору, у Кареју, у руски Пантелејмон, како смо расли од оних година када је Растко са својим оцем Стефаном Немањом од цара који се презивао Анђел добио одобрење да подигне Хиландар, откако анђели до данас чувају Хиландар.
У имену Растко посљедња два слова су ко. Помажу нам, прије свих набрајања, да кажемо ко је на монашењу, по светом житију Саве Освећеног, намјеран да сав служи свом роду, да сав остане увијек српски, да узме име Сава, да буде сав наш, да сав свој освојени свијет дарује нама, да сав постане ми, да све његово буде наше, да никад не можемо рећи све што нам је дао и учинио Свети Сава. Помажу посљедња два слова у имену Растко да Србин каже ко му је први архиепископ, ко је осамосталио Српску православну цркву 1219. године, ко је српски први просвјетитељ, зачетник духовности, први писац типика и црквених канона који се поштују и данас, први преводилац и рукотворац темељног Законоправила, ко је први српски књижевник који је саставио житије, стихове и писма, ко је донио прве светиње са Христовог гроба, ко је прву болницу основао, био први дипломата – у оном сусрету његовог оца са Барбаросом. Помажу нам да кажемо ко је заслужио, коме се више од сто година зидао највећи православни храм, онај на Врачару, гдје се у пламену, у свом пепелу, послије пашиног насилничког преноса из Милешеве, испод Белог анђела, у инат, још једном посветио. И помажу да кажемо ко је штапом по камену прекрстио, рекао да потекне вода и вода је потекла, ко је Србина научио да обуче кошуљу, да претаче вино, ко је надмудрио ђавола, предводио вукове, смислио чекетало у воденици, умирио модри вир у ријеци Тари, показао Српкињи како ће правити мрс и када ће постити, да кажемо по коме су добили имена Савина вода на Дурмитору и на Сињавини, на Јаблановом врху, Савин кук на Дурмитору, Савин лакат између Пљеваља и Пријепоља, Савина трпеза, Савина стопа код Никшића, Савина страна и Савино почивало у Морачи, Савово, Савина код Херцег Новог, Савошница, Савинац и тако редом, у српском језику, у недоглед.
Ако се вратимо, ако дођемо на почетак немањићког родослова, династичког, читаћемо, на првом мјесту, у заглављу, име Завида. Можда је Завида, овдје, крај Рибнице, гдје је сада Подгорица, насамо са собом помислио да је можда урокљив, да од његовог имена остају завидљивост и разлази, мало и веће зло, па је своје синове именовао: Страцимир, Тихомир, Мирослав (који нам је оставио Јеванђеље, светим словима и иницијалима прије осам вјекова украшавано, мајсторском руком, бјелопољско а недавно уписано у Памћење свијета, као споменик који морају да поштују и чувају сви, ма гдје да су, ма како да се моле) и Стефан, четврти Завидин син са побједничким вијенцем Стефан Немања. Он је отишао код Растка, замонашен у својој задужбини Студеници, на Свету гору. Тамо је покривен расом починуо, тамо се посветио и до данас је с нама као Симеон Мироточиви. Сваки Завидин син, Страцимир, Тихомир, Мирослав и Симеон Мироточиви имају ријеч мир у својим именима, имају име најљепше српске жеље зато што је ријетко остваривана. С њиховим именима, с очевим моштима, дошао је са Свете горе Растко Немањић међу своје, међу нас, јер смо у слози и неслози увијек били исти, и одмах, клетвама и молитвом за умир, над именом и лицем оца, помирио своју браћу, Вукана и Стефана, крунисао првог српског краља, благословио слогу и напредак.
Знао је Растко Немањић да се нико као најближи, нико као најрођенији, не може закрвити. Пожурио је да несрећу заустави. Своју браћу је помирио. И зато се посветио.
И сада је Свети Сава с нама. Он ће нас помирити и сјединити. Свуда, па и у Црној Гори ако будемо слиједили примјер Светог Саве. Ако будемо ишли путем слоге и напретка. Ако из Црне Горе не буду главне вијести из тужилаштва и суда. Ако главне црногорске вијести буду о раду, љепоти и успјесима. Ако и ми што долазимо у завичајну Црну Гору не присипамо пизму у чашу која већ прелијева, ако доносимо поруке благотворне. Ако оставимо обичај да се по броју смањујемо а по странкама и подјелама повећавамо. И ако знамо, увијек, да је Црна Гора земља Његошева!
(Светосавска бесједа, Храм у Подгорици, 26. јануар 2024)
Фото: Жељко Драшковић
