Поводом 61 године од упокојења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Арсенија Брадваровића (+1963), у прилогу доносимо 2 његове беседе:
- Приступну беседу на епископској хиротонији у Саборној цркви у Београду 4. фебруара 1940. Године, која је објављена у Гласнику СПЦ, 1940, 5, стр. 170-173 и
- Архипастирску посланицу повереној му пастви, свештенству, свештеномонаштву и верном народу Митрополије црногорско-приморске 25. октобра 1947. године (АМЦП, М.Бр.91.)
(Приредио протојереј Благоје Рајковић,
ректор Богословије Светог Петра Цетињског)
ПРИСТУПНА БЕСЕДА НА ЕПИСКОПСКОЈ ХИРОТОНИЈИ
Саборна црква у Београду, 4. фебруара 1940. године
(Гласник СПЦ, 1940, 5, стр. 170-173)
Ваша Светости,
У овом свечаном тренутку, када из Ваших руку примам жезал, символ епископске власти, осећам страх пред величином одговорности, коју узимам на своја слаба плећа. Осећам страх, да ли ћу оправдати оно велико поверење, које ми је Свети Архијерејски Сабор, на предлог Ваше Светости, дао. Ја сам дубоко урезао у срце своје дивну поуку Ваше Светости о величини епископскога позива, о дужностима и одговорностима, које су скопчане са тим положајем. О томе сам и сам размишљао од дана мога избора за епископа, па све до данас. Размишљао сам о значају епископскога позива, о великој одговорности, о дужности епископа да служи Богу и народу и да ради на духовном препорођењу човека.
Означају епископскога чина говори и једна символичка књига свете Православне Цркве, по којој без епископа ни Црква не може бити Црквом, ни хришћанин хришћанином.[1] Да је епископ наследник апостолски, да он рукоположењем и призвањем Светога Духа добија по наследству даровану му власт од Бога да везује и дреши, да је он жива слика Бога на земљи и да је извор свих тајана св. васељенске Цркве, да је он потребан Цркви као што је дисање потребно човеку, као што је сунце потребно свету. И речи: „Тако нека се светли видело Ваше пред људима, како би они видели ваша добра дела и прославили име Оца нашега, који је на небесима,“ (Мат. гл. 5, 13—16) и „ви сте со земљи, ви сте светлост свету,“ односе се у првом реду на епископе. Дубоко сам урезао у срце своје речи св. апостола Павла Тимотеју: „Буди углед вернима у речи, живљењу, љубави, у духу, вери и чистоти,“ (Посл. Тим. гл. 4, 12) да епископ треба да је без мане.Епископ је дужан да спасава душе људске и за њих сноси велику одговорност пред Богом. Јер, Бог кроз пророке говори старешинама народа: „Ако не опоменете и не проговорите, да би одвратили безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачували у животу, онај ће безбожник погинути са свога безакоња, али ћу крв његову искати из ваших руку.“(Језек. 3, 18).
Потпуно сам схватио речи, да је епископска служба, служба Богу и народу и да је карактеристика црквене власти: што већи положај то већа одговорност и што већи господин, то и већи слуга. За то нам је дао пример сам Господ наш Исус Христос. Јер кад су се апостоли препирали о првенство, Исус Христос је рекао: „Који хоће да буде већи међу вама, да вам служии који хоће први међу вама да буде, да буде свима слуга, јер Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да да душу своју у откуп за многе.“ (Јев. по Марку гл. 10, 43-45). Господ Исус Христос напустио је божанску славу, Небо и служење анђела, дошао је на земљу у смерном облику слуге, да служи свету и да даде душу своју за њега.
Дужност је епископа да ради на духовном препорођењу човека. Сам Господ Исус Христос дошао је на земљу да препороди свет, да на развалинама старога друштваподигне ново друштво, које ће бити прожето начелима Његове науке. Он је основао царство своје на земљи, али да би човек могао бити члан Царства Божјега, он мора да се препороди. Зато је Господ Исус Христос за време свога земаљскога живота радио на духовном препорођају човека. Он је вршио велике преокрете у душама људи, тако да је Савле постао Павле, вуци су постали пастири, цариници еванђелисти, најсебичнији људи постајали су најплеменитији и најблагороднији. А тај велики преокрет у душама људи изазвао је Господ својом дубоком љубављу, која се спуштала до Ада, до палога човека. Јер, човек је пре доласка Исуса Христа био тако дубоко пао, да је изгледало да му нема спаса. Његово тело које је постало седиште греха, сметало му је да се духовно уздигне, оно је држало заробљену и његову бесмртну душу, и вукло је собом по блатњавој земљи. Ницале су у то време разне песимистичке теорије, по којима је човек био непоправим и осуђен на духовну смрт, али је Господ Исус Христос оборио све те теорије тиме, што је сишао у Ад и извео човека оданде на сунце и светлост, уздигао га више свих небеса, јер се Он у телу човечијем узнео на Небо и сео с десне стране Бога Оца. Тиме је Он осветио то тело, и дао могућности и људима и народима да се развијају и усавршавају. Ради тога је Исус Христос основао Цркву своју и у њој поставио апостоле, који су наставили тај рад, као што се то види из речи св. апостола Павла: „Јер вас у Христу Исусу родих еванђељем“ (IКор. 4, 15) и „дечице моја, коју опет с муком рађам, докле Христово обличје не постане у вама“ (Галатима гл. 4, 19). Од хришћанина се тражи да из основа измени своје биће, да постане нов човек. Зато св. апостол Павле вели: „Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља, за познање, по обличју Онога, који га је саздао.“ (Колош. 3, 9).
Када су, дакле, тако велике дужности, морао сам поставити себи питање, како ћу ја слаб човек да их извршим? Морао се појавити и страх због величине дужности, али је тај страх ишчезао, кад сам чуо речи: „Божанска благодат лечи немоћне и испуњава оне, који оскудевају,“[2] да се сила Божја у немоћима показује и да су слаби и немоћни људи постали моћни и силни, када су примили благодат Божју. Ишчезао је мој страх када сам помислио, да нисам усамљен, него да иза мене стоји једна моћна организација, Српска Православна Црква, која има сјајну традицију још од светога Саве, да на челу Цркве стоји Ваша Светост са браћом Архијерејима и да ћете ме Ви помоћи својим богатим искуством и својим саветима.
Поред захвалности Господу Богу, захваљујем Вашој Светости и Светом Архијерејском Сабору на избору моме за викарног епископа, захваљујем Његовом Величанству Краљу Петру IIкоји је благоизволео потврдити мој избор. Ја ћу приносити молитве Господу Богу за дуг живот и здравље Његовог Величанства, да би његова владавина била срећна и у миру. Захваљујем Вашој Светости и браћи Архијерејима што рукоположисте и призвасте благодат Светога Духа на мене, захваљујем присутним Архијерејима, браћи свештеницима и ђаконима, који су из пажње и љубави према мени служили на Св. литургији и свима, који нису могли доћи на моју хиротонију, а који су се данас Богу молили за мене. Захваљујем и вама драга браћо и сестре, који сте у тако великом броју присуствовали на Светој литургији. А пошто ћу ја као епископски викар с вама заједно сарађивати на верском, добротворном, културном и другим пољима, сматрам за потребно, да вам упутим неколико речи.
Ми данас преживљујемо тешка времена. Цео свет је сличан једном узбурканом мору, а живот народа сличан је вожњи на несигурној лађи. До тога тешкога стања дошло је због тога, што су људи своје наде полагали у науку, што су тврдо веровали, да ће она решити све проблеме. Али, људи су се преварили, јер наука, а особито техника и хемија служе сада уништавању милијона људских живота и материјалних добара.[3] То је зло настало због тога, што су људи и народи напустили науку Христову о љубави, без које не може бити среће и задовољства међу људима. Јер је Господ Исус Христос рекао: „Без мене не можете учинити ништа,“[4] а свети апостол Павле вели: „И ако имам пророштво, и ако знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру, да и планине премештам, а љубави немам, ништа сам“ (IКор. гл. 1, 2). Само Христова наука може да спасе човечанство, само она може да реши све проблеме: и социјални, и државни и међународни проблем.
Чувајте свето Православље, јер је оно у прошлости дало Српском народу тако велику духовну снагу, да је он вековима могао да одолева свима напастима и искушењима, да је он помоћу њега, могао да победи велика царства, а у тешким, судбоносним тренутцима жртвовао је тело и материјално благо да би сачувао душу своју. Јер је Српски народ дубоко урезао у срце своје речи Господа Исуса Христа: „Каква је корист човеку, ако цео свет задобије, а душу своју изгуби, јер какав откуп може човек дати за душу своју?“[5] Он је потпуно схватио, да једна душа више вреди него цео овај материјални свет, јер ће доћи време, када ће тај свет пропасти, када ће сунце помрачити, а месец изгубити своју светлост, а звезде попадати с неба, а душа ће и тада остати, јер је она бесмртна. А што је Српски народ тако дубоко урезао у срце своје те речи, има захвалити светоме Сави, који је у истини духовно препородио Српски народ. Он је тиме Српском народу оставио такво духовно благо, од којега је Српски народ живео и онда, кад је пропала немањићка држава, када је била укинута Пећка патријаршија, та верна чуварка Православља и Српске нације. Он је од тога блага живео, када више није било ни богословија, ни богослужбених књига, ни писмених свештеника, али се вера ипак одржала, она се преносила путем народних песама, које су садржавале узвишене мисли о Богу, о љубави према ближњима, о доброчинству, о великој вредности душе. Па зато и човек данашње културе и цивилизацијетребада се угледа у једном на старог патријархалног човека, који је знаосамо једну науку над наукама: да душа претставља највећу вредност. Само тако ћемо пребродити све потешкоће данашњега бурнога времена.
Mолим се Господу Богу, да ојача моју веру, да оснажи моју вољу, да бих имао ревност апостола, да бих имао врлине самоодрицања и самопрегорења, како бих и ја могао радити на духовном препорођењу нашега народа. Амин.
Архипастирска посланица митрополита Арсенија
верном народу (АМЦП, М. Бр. 91, 25. 10 1947.)
+ АРСЕНИЈЕ
Божијом милошћу Митрополит Црногорско-приморски благочестивом и христољубивом Српском народу и свему свештенству богомчуване Епархије црногорко-приморске шаље од Бога измољен благослов, а од своје смерности Архипастирски поздрав.
Српска православна Црква била је једина Црква, која је за вријеме окупације страдала и подносила велике жртве. Нарочито у западним крајевима наше Државе, окутни непријатељ побио је преко милион наше браће Срба, нештедећи ни малу дјецу, ањихова насеља порушио и имовину опљачкао. Побијено је на стотине свештеника, један Митрополит и два Епископа, уморени су најгрознијом смрћу, један Митрополит и два Епископа су испребијана тако, да су послије извјесног времена умрли од задобијених рана, два Епископа су умрла прије времена од гоњења.
Црква наша била је обезглављена интернирањем Његове Светости Патријарха Гаврила. Стотине наших цркава, од којих је велики број био умјетничке вредности, порушен је на вандалски начин, пошто су претходно оскрнавене. Тако исто порушени су и наши манастири од историјске вредности, основани у XIII, XIV, XV и XVI вијеку, чији су храмови били ремек дјела наше црквене умјетности, а њихова имања опљачкана. Зашто је Српска православна Црква за вријеме окупације тако љуто страдала? Зато што је Српски народ страдао, јер знамо из историје, да је Српска Црква увијек дијелила добро и зло са својим народом, и за то је она народна Црква. Тако је страдала и Пећска Патријаршија. Она је била укинута за то, што претставници њени нијесу хтјели да праве погодбу са освајачем. Они нијесу хтјели да траже привилегије за себе, да живе у раскошу и сјају, а народа да живи у највећој биједи и сиромаштини. Освајач је мислио, да ће укидањем њезиним уништити хришћанство, православну вјеру и Српско име. Али, освајач се љуто преварио, јер су те духовне вредности биле дубоко урезане у срце Српскога Народа. Освајач је могао да уништи спољашњу организацију Цркве наше, али дух њезин није могао уништити. Он је могао убити итјело, али душу није могао убити. Али наши стари су издржали та страдања и искушења, јер су знали, да Бог шаље људима и народима само онолико искушења и страдања, којико они могу издржати. И за то је Српски Народ збацио са себе ропски јарам, извојевао је своју слободу и самосталност, послије чега је и његова Црква обновљена.
Тако је у овом великом светском рату страдала и Српска православна Црква заједно са својим народом. Страдала је љуто и наша Богомспасајема Црногорско-приморска Епархија. Поред жртава у крви и наша Епархија претрпјела је огромну штету. За то се цијела наша Црква налази сада у тешком материјалном положају. Али ми не смијемо клонути духом, не смијемо пасти у очајање. Ми морамо то исто радити што су и наши претци у сличним случајевима радили. Ми морамо радити на обнови нашег вјерског живота. Ми морамо бити свјесни тога, да је непријатељ и у Црној Гори зато убијао и народ и свештенство, рушио наше цркве и пљачкао наше имовине, да би спријечио обнову нашег црквеног живота послије рата. Па зар да дозволимо, да он у томе успије? Зар ми, који смо у овоме рату поднијели толике жртве у крви, за вјеру, име Српско и слободу, сад да клонемо духом због немања материјалних сретстава? Зар због тога да дозволимо да умукне Божанска пјесма у нашим црквама и манастирима? Зар да дозволимо, да се светиње наше претворе у рушевине? Зар да не можемо да одржимо нашу Епархију, коју је Св. Сава основао? То не смију да учине никако потомци Ивана и Ђура Црнојевића, Св. Петра Цетињскога, Св. Василија Острошкога, праведнога Стефана, Владике Рада и других. Зар постови, бдења и подвизништва наших светитеља, да буду без икакве користи? Зар борбе наших предака витезова за крст часни и слободу златну да буду узалудне? Зар толике тековине наших предака да пропадну због наше равнодушности?
Па коме да се обратимо за помоћ у првом реду? Ми смо позвали прво све манастирске управе, да пруже помоћ Епархији нашој у овим тешким данима. Потсјетили смо наше свештеномонахе на њихове славне претке, који су свијетљели својим животом, који су радили на вјерском, националном, просвјетном и добротворном пољу, и који су помагали Цркву и материјално. Ми смо учинили потребне кораке, да манастирске управе изврше своју дужност. Али ми се не би задовољили само тиме, што би нашу Епархију осигурали што бисмо могли издражавати њезин службенике, јер Епархија има и друге велике задатке да изврши. У првом реду потребно би било помоћи наше свештенство, које се налази у врло биједном стању, о чему сам се увјерио за вријеме мога путовања по Црногорско-приморској епархији. Истина да Епархија није сада у могућности, да помогне свима свештеницима, али би морала помоћи оне, који су у најтежем положају, који имају многобројну дјецу, који имају болијест у кући. Морали би смо помоћи, даље, свештеничке удове и сирочад, који немају родбине, а налазе се у годинама, да не могу себе зарадити кору хлеба, или су тешко болесни. Епархија би, даље морала нешто учинити и на црквено-просвјетном пољу. Морали би издражавати неколико богослова, јер се свештеници пензионишу, умиру, а свештенички кадар се не попуњава. Па, да би Епархија могла да изврши тај велики задатак, поребно је, да јој и сви чланови епархије пруже помоћ. Али поставиће се питање, да ли Црква може и смије тражити нешто од нашега народа, чија је земља кршевита и сирота, који је толико жртава поднио у овом великом светском рату. Ми смо свјесни тога, да је наш народ страдао, да мора да подноси и сад велике жртве за обнову земље, за издржавање сирочади, инвалида, и др., али ми тражимо тако малу помоћ, да она никако не омете план око обнове земље. Наш црквени финансијски план предвиђа, да сваки члан наше Епархије плати њој 1 (словом: један) дин. годишње прилога, и то да ту своту плати у два пут црквеној општини или свештенику, која ће се свота доставити Епархији до 1. јануара 1948. године. Те мале свотице сличне су малима плиткима поточићима, чија се вода не може никаквим судом захватити, али, ако се сви они сливају на једно мјесто, у један базен, онда се та вода може корисно употријебити. Но, како да се дође до тих динара? Ту има извесних потешкоћа, које су у овоме:
Наш народ је кроз вјекове водио борбу за своју слободу, вјековима је подносио велике жртве у крви и добрима. Ми смо за то навикли само на велике замахе, а нарочито наш народ у Црној Гори, који се вјековима борио за крст часни и слободу златну. То је једна наша добра особина. Али, ми морамо тако исто и у миру да подносимо мање жртве, морамо се привикнути на мали ситан рад, који изгледа безначајан, али је од велике вреднсти. Ми морамо да се научимо да радимо мале ствари, јер од малих ствари постају велике. Јер једна велика хрпа пшенице састоји се из многобројних ситних зрна, велики океан састоји се из малих капљица, а велика свота новаца састоји се из пара и динара. За то наш народ и каже: зрно по зрно погача, камен по камен палача.
Али, да би се овај финансијски план остварио, потребна је добра организација и велико стрпљење. Свакако, да се овакав рад не може ни замислити без учешћа свештеника и архијерејских намјесника, јер они могу овај посао да организују. Стога позивам и умољавам свештенство да уложи све своје силе, како би овај наш рад и успио.
Нека Господ благослови рад благочестивог и христољубивог народа и свештенства нашега, како би он уродио богатим плодом.
На Цетињу, 20/7. октобра 1947. г.
Ваш смирени молитвеник
МИТРОПОЛИТ
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
Арсеније с. р.
[1]Вероватно се мисли на Посланице св. Игњатија Богоносца, епископа антиохијског. Нарочито се о важности епископске службе говори у његовој Посланици Смирњанима, 8. глава, в. Дела апостолских ученика, превод еп. Атанасија Јевтића, Врњачка Бања 2002. стр. 262 (прим. прир.)
[2]Речи молитве која се чита на хироронији епископа, презвитера и ђакона. (прим. прир.)
[3]Беседа је изговорена почетом 1940. године, у време када је II светски рат са свим својим страхотама већ увелико беснео Европом. Владика Арсеније указује на разарања и страдања људи које је донела примена научних достигнућа у области војне индустрије, као последица обезбожености европског човека, који у својој духовној посрнулости јагми за остварењем материјалних интереса, не водећи рачуна о другим људима. (прим. прир.)
[4]Јован 15, 5. (прим. прир.)
[5]Матеј 16, 26. (прим. прир.)
