Прослављање Успења Пресвете Мајке Божије, славе Манастира Дајбабе на Дајбабској гори код Подгорице, почело је синоћ поноћном литургијом, коју је служио јеромонах Симеон у молитвеном присуству вјерног народа.
Јутрошњим евхаристијским сабрањем началствовао је јереј Златко Васић парох матагушко-врањски и тушки а саслуживао му је јереј Стефан из београдско-карловачке Епископије.
По заамвоној молитви пред мноштвом вјерног народа које се окупило око овог празника, освештан је славски колач. Након освештања славских дарова уприличена је трпеза љубави а љепоти сабрања допринио је хор Свети Симеон Дајбабски који води вјероучитељ и хоровођа Милена Јовићевић.
О Манастиру Дајбабе
Манастир Дајбабе налази се на трећем километру магистралног пута Подгорица-Петровац. Откривен је у 19. вијеку тачније 1985. године и то на један чудесан начин. Његов први игуман био је старац Симеон који је био и први фрескописац тог јединственог светог мјеста.
Манастирска црква посвећена је Успенију Пресвете Богородице. Необичног је положаја и унутрашњег распореда (укопан под земљу). Као простор за цркву је кориштен природни облик пећине. Касније је пећина проширивана, да би се добио облик основе цркве, са помоћним капелама. Једини видљив део цркве је изван пећине и то је пространи улазни трем са два звоника.
Дечаку Петку Ивезићу, чобанчету из села Дајбабе, док је чувао овце на једном пропланку у гори дајбабској, приказао се светитељ Свети Иларион, који је био епископ и ученик светитеља Саве. Он му је рекао да ту где он чува стадо постоји црква катакомба која је закопана у ранијем хришћанском периоду, те да је треба откопати и открити.
Дечак тада одлази у најближи манастир, Острог, и о том догађају прича са јеромонахом Симеоном.
Отац Симеон потиче из породице Поповић са Цетиња. Као млад он остаје без родитеља, одлази у Русију, тачније у Кијев да се школује, где завршава Богословску академију. У Калићи завршава Филозофски факултет, а затим се поново враћа у Кијев и ступа у Кљукочерски манастир, где прима монашки постриг.
Из Русије долази у манастир Врањину на Скадарском језеру, а касније прелази у Острог, где пребива поред кивота Св. Василија Осторшког, молећи се да му Господ подари једно подвижничко мјесто. Баш у том тренутку дешава се да дечак Петар среће старца Симеона, тадашњег јеромонаха, и говори му о свом приказању. Старац се заинтересова за поменути манастир под земљом, па тако открива пећину, тачније цркву у облику крста.
Приликом откопавања старац је наишао на део који је указивао да је на том месту некада била нека стара хришћанска богомоља. Тиме практично и историјат манастира Дајбабе почиње његовим доласком, а старац Симеон постаје његов први игуман.
Старац Симеон је био једна велика духовна личност, велики подвижник, а код њега су свраћали многи српски теолози као што је свети владика Николај Велимировић и ава Јустин Ћелијски. Док је писао “Охридски пролог” владика Николај је долазио код старца, који му је давао житија светих, а које је он сам сакупио и дао га владики Николају да их уврсти у ову свету књигу.
Старац Симеон је живео једним светим животом све до 1. априла 1941. године, када је предсказао да ће доћи до братоубилачког рата и молио Бога да га не доживи. Господ је услишио његове молитве и он се упокојио не дочекавши ни дан ратних страдања. Пре смрти дао је завештање да се његово тело сахрани у унутрашњости цркве, у средишњем делу храма, са леве стране, где му се сада налазе мошти.
У том гробу старац је почивао 55 година, а на захтев верника Зете и Подгорице, 1996. године је митрополит црногорско-приморски Амфилохије откопао мошти Светог Симеона. Када их је откопао и ставио у кивот, од светих моштију потекло је миро и замирисала је цела црква, а онда су се десила исцељења што и данас бива поред кивота светог старца.
Свети Симеон Дајбабски живео је једним светим монашким животом, због чега је канонизован и уврштен у ред преподобних. Празник посвећен овом светитељу обележава се на дан његовог упокојења, а то је 1. април.
