Вечерас, 30. марта 1999. године у Храму Светих новомученика момишићких у Подгорици служиће се помен једном од хероја одбране нашег неба 1999. године – Аћиму Тадићу из Плужина. Света служба Божја почеће у 19 часова.
Старији водник Аћим Тадић је, за учињено дјело у рату, постхумано одликован Медаљом за заслуге у области одбране и безбедности, Oрденом за храброст, Oрденом војске Црне Горе. Поводом обиљежавања двадесет година од НАТО агресије породицама палих бораца са територије Црне Горе је уручена војна споменица.
“Аћим Тадић је рођен 1. марта 1971. године у селу Смријечну, општина Плужине, Црна Гора. Одрастао је у поносној и бројној породици – отац Михаило, мајка Велика, сестре Зденка, Зорица и Анка, и брат Зоран – где је осећање узејамности било јако развијено, тако да га је тај осећај увек носио кроз живот.
Испуњење својих снова, којима је био веран до краја, доживео је онда када је обукао војну униформу и стао у ред бранилаца своје земље. Средњу војну школу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране у Рајловцу је завршио 1989. године с одличним успехом. Такође у Рајловцу уписао је Ваздухопловно-техничку војну академију и похађао је годину дана да би је напустио због рата у Босни и Херцеговини и потом се јавио у јединицу на аеродром Подгорица 3. фебруара 1992. године.
У Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани је обављао дужност техничар за ваздухопловно наоружање у 229. ловачко-бомбардерској ескадрили Мачеви у 172. авијацијској бригади.
Аћим је погинуо на стајанци аеродрома Ниш 28. марта 1999. године. Вршио је дужност техничара за ваздухопловно наоружање, када су у авион који је опслуживао неочекивано удариле касетне бомбе. Од последица удара и експлозије одмах је преминуо.
Сахрањен је у родном селу Смријечно 1. априла 1999. године.
– Аћим је био човек са великим људским и радним квалитетима. Колектив га је прихватио као несебичног и предусетљивог и брзо га заволео. Био је скроман човек, по природи тих, никада хвалисав, али увек први када је требало извршити постављени задатак. Његовом погибијом јединица је изгубила одличног стручњака за ваздухопловно наоружање, великог патриоту и доброг друга. (казивање Аћимовог командира)
Пао је за слободу свога народа и ушао у славну исто рију храбрих српских родољуба.
Успомену на Аћима као човека и храброг старешину ће најтрајније сачувати са поносом његови родитељи, – отац Михаило и мајка Велика, сестре Зденка, Зорица и Анка и брат Зоран, као и његови саборци из 172. авијацијске бригаде. “
(Јунаци слободног неба, Команда Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, јуни 2000. године)
