У понедјељак 28. августа 2023. године, на празник Успења Пресвете Богородице, на Велику Госпојину у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија којом је предстојао старјешина Саборног храма протојереј Никола Пејовић.
Проти Николи саслуживало је свештенство: протојереји-ставрофори: Милун Фемић и Драган Митровић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, јереј Велимир Бугарин, као и ђакон Илија Арзејкин.
Током Свете Литургије, непосредно пред Свето Причешће свима сабранима обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који је у уводном дијелу пастирског слова подсјетио да ниједна личност у историји рода људскога није тако узвишена и тако величанствена као личност Пресвете Богородице:
,,О Пресветој Богородици мало је писано у Светом Писму, али ниједна личност у историји рода људскога није тако узвишена и тако величанствена као личност Пресвете Богородице. Може неко да буде вјерник или невјерник, али не може да остане нијем и слијеп на ту чудесну личност Прсвете Богородице, не може а да у њему не изазове велико поштовање. Јер у лику Пресвете Богородице открива нам се нова зора тајанственога дана”.
Прота Никола је у наставку закључио да овај дивни и величанствени празник показује да је живот јачи од смрти:
,,Пресвета Богородица и овај дивни и величанствени празник показује нам да је живот јачи од смрти, да је свјетлост јача од таме и да је љубав јача од мржње, а добро од зла”.
Он је акцентовао да нема присутније личности у свим временима и у свим народима од Пресвете Богородице:
,,Пресвета Богородица се у овом празничном пјевању описује као и она која је по рођењу остала дјева али и која је послије смрти остала присутна у свијету. Заиста нема присутније личности у свим временима и у свим народима од Пресвете Богородице, а то се на опипљив и реалан начин показује кроз бројне храмове који су посвећени њој, нарочито овом празнику Успења”.
Зашто су наши преци поштовали толико Пресвету Богородицу? Шта је то што је њих побуђивало да управо највеће светиње посвете њој? Ево манастира Дајбабе којег је основао Свети Симеон Дајбабски који је по угледу на Кијево-печерску лавру која је такође посвећена Успењу Пресвете Богородице и овај мали чудесни манастир посветио овом празнику. Од Манастира Мораче, до манастира Пиве, Дуге, манастира Подмаине, затим манастира Ком и Манастира Савина, све су то светиње које су посвећене управо овом догађају. А оне су посвећене зато што је требало да посвједочимо ту вјеру, вјеру бесмртнога живота”. – бесједио је прота Никола.
У другом дијелу пастирског слова он се осврнуо и на многе чудотворне иконе Пресвете Богородице преко којих Пресвета Богомајка на још један начин показује Њено присуство у свијету:
,,Њено присуство у свијету се на још очигледнији и опипљивији начин пројављује и кроз њено чудотворно дејство и њене чудотворне и чудесне иконе. Управо у манастиру Дајбабе имамо чудотворну икону Мајке Божије која је спасила манастир прије неколико година од пожара који се никако није могао обуздати. Имамо и чудотворну икону Мајке Божије Савинске, Пећке, Лепавићке, Беочинске, Теојеручице, Владимирске и многе друге које имају тако лијепа, њежна имена која заправо описују личност Пресвете Богородице”.
У даљем обраћању прота Никола је подвукао да је велика радост и благослов да нас походи ових дана Мајка Божија и сила њена кроз чудесну њену икону: ,,Умекшање злих срца” која је посјетила Црну Гору и Подгорицу:
,,Ми смо ових дана имали заиста велику радост и велики благослов и сви се питамо чиме смо то могли да заслужимо, да нас походи овој дана Мајка Божија и сила њена кроз чудесну њену икону: ,,Умекшање злих срца” која двадесет пет година непрекидно точи миро из своје свете иконе. Точећи то миро, она благосиља цијели свијет, она њиме даје мирис Царства Небескога и показује свима нама који јој пролазимо да смо створени за Царство Небеско”.
,,Ова чудотворна икона се сјутра враћа у Москву, одакле је и дошла и оставља нас да се сјећамо ових дана, да се увијек њих присјећамо и да је никада не заборавимо, обећавајући да као ћто је послије Успења остала на земљи да ће и послије одласка из овога Храма својим благословом остати међу нас и у нама и у срцима свих оних који је са вјером буду призивали”. – поручио је протојереј Никола Пејовић.
Прота Никола је напослијетку указао на посебну радост везано за данашњи Успењски сабор у Саборном храму, а то је јубилеј педесет четири године свештеничке службе протојереја-ставрофора Милуна Фемића. Он је говорио о појединостима из богате свештеничке службе проте Милуна, која је већином била смјештена у најтежа времена, овом приликом преносимо слово оца Николе у цјелости:
,,Данас је вишеструка радост за овај наш сабор. Наш прота Милун Фемић данас слави, а и ми са њим заједно, педесет четири године свештеничке службе. Замислите када је била 1969. година када је млади свршени богослов кренуо путем Христовим и путем Пресвете Богородице?
Кренуо је прота Милун у вријеме када није баш било популарно ићи у Цркву, не само да није било популарно, него је сва пропаганда била против цркве. Колико је ту само жртве и вјере унијето у свештеничко служење проте Милуна Фемића. Колико бриге, сумње, служби, колико вјере и храбрости, колико свих оних јеванђелских врлина које срећемо код светих апостола. Није било храмова, а ако их је било, они су били полу-празни. Није се могло од цркве и од свештеничке службе живјети, па су свештеници којих је у то вријеме било веома мало, морали да раде и друге земљорадничке и сточарске послове да би могли да прехране своју породицу.
Оно што је најгоре од свега тога јесте што су непрекидно били изложени презиру људи. Мене је потресло када ми је прота Милун давно испричао ето један примјер тога презира. Наиме, када би он дошао да аутобуско стајалиште, сви који су ту били прешли би на другу страну да не стоје ту са попом. То је показатељ у каквом духовном стању је била наша Црна Гора. И сада, кад гледамо пуне храмове и десетине хиљада и стотине хиљада људи видимо да ми нисмо дошли ниоткуда, него да смо тај пламен вјере запалили управо из оног кандила које је чувала генерација оца Милуна Фемића, оца Драгана Митровића и других свештеника и да то увијек имало на уму, да то што ми данас видимо као сјај и љепоту и као пуноћу цркве, да то није било тако. Зато се молимо Богу да Господ укријепи проту Милуна па да овако саборно славимо и шездесет година и седамдесет а послије како Бог да”.
Након проте Николе, свима сабранима заблагодарио је прота Милун Фемић који је пожелио свима присутнима срећан и благословен празник и благослов Пресвете Богородице.
По заамвоној молитви свештенство је са вјерним народом кренуло у литијски опход око Саборног храма Христовог Васкрсења са мироточивом чудотворном иконом Пресвете Богородице ,,Умекшање злих срца”.
Чудотворна мироточива икона Пресвете Богородице биће изложена на поклоњење и благослов вјерном народу Божијем још данас у подгоричком Саборном храму од 17 до 21 час, а сјутрадан се враћа у Руску Федерацију, у Москву.
Кратки животопис проте Милуна Фемића:
Дугогодишњи Архијерејски намјесник подгорички, протојереј-ставрофор Милун Фемић предано служи својој Цркви педесет четири године.
Рођен је 1949. године у Фемића Кршу у једној од најугледној породица на подручју Општине Бијело Поље, која је изњедрила бројне јунаке, просвјетитеље и признате људе.
Богословију је завршио у Призрену.
Од голобрадог младића и прве парохије, па до мирног свештеничког живота прошао је дуг пут носећи бреме тешког времена неверја.
Своју службу је започео у манастиру Ђурђеви Ступови. Рукоположен је у чин ђакона 1969. у Острогу на Преображење Господње, а убрзо, на Госпођиндан у манастиру Морачи у чин презвитера. Рукоположио га је Митрополит Данило Дајковић, а око престола водио стари свештеник Душан Радовић, којег су након девет година од упокојења ископали читавог, несатрулог, и пренијели у манастир Дајбабе.
Отац Милун Фемић одмах је постављен на парохију, трећу и четврту бјелопољску, да буде старјешина Цркве Светих апостола Петра и Павла. Био је млад и неискусан, тек му је било двадесет година, а одмах по постављању на парохију неки засљепљени људи су га гледали као да је дошао да руши комунизам.
Након тога је дуги низ година био Архијерејски намјесник подгорички, гдје је био угледан свештеник, те одан цркви и вјери православној.
Након своје богате службе током које је несебично служио Богу, Цркви и народу, по пензионисању почео је да пише збирке за дјецу.
Аутор је девет књига, и то: „Радознале пјесме”,„Јутарње сунце”, роман „Нес” у три књиге, роман „Украдена маца” на српском и енглеском, роман „Лептир који говори” и приче „Срећкови несташлуци” у двије књиге.
Живи у Подгорици.
Борис Мусић
