Otac Dragan Stanisic

Вјеронауке за одрасле: “Свети Григорије Палама – боговиђење кроз Часни пост”

У оквиру вјеронауке за одрасле “Добротољубље”, при Цркви Светог Ђорђа под Горицом, синоћ, 16. марта, о. Драган Станишић је одржао предавање је на тему “Свети Григорије Палама – боговиђење кроз Часни пост”, у Светогеоргијевском дому у Подгорици.

Бесједе Светог Григорија Паламе поводом Великог поста надахнуте су јеванђелским догађајима који се помињу у одређени дан. Причу о митару и фарисеју тумачи да када човјек осуди себе самога као рђавога, значи да је престао да противуречи онима који га вријеђају. Ако се самоукоријевамо и кајемо нећемо знати шта је малодушност. Причу о блудноме сину тумачи као случај када човјек нема жељу за спасењем. Када је блудни син сасвим запао у оскудицу и лишио се заједничог Хранитеља, покајао се и изнова добио божанску и чисту храну. Григорије савјетује и свакоме од нас да се прихвати покајања на дјелу. Будимо далеко од зле навике, невјеровања, неумјерености и припаднимо Оцу непропадљивости, Дародавцу живота. Недјељу о страшном суду и  Другом доласку Христовом тумачи у смислу да је Бог сушта праведност и милосрђе. Садашњи вијек је устројио као доба милосрђа, а будући као доба праведне плате. Наводи да је гордост увијек повезана са безосјећајношћу, а састрадање је повезанао са смирењем. На све начине, свим дјелима и ријечима покажимо љубав један према другоме, да бисмо од Бога задобили љубав и да бисмо наслиједили небеско и вјечно Царство.

Свети Григорије у свом тумачењу Великог поста  помиње Мојсија који се удостојио боговиђења док је савршавао четрдесетодневни пост. Мојсије је видио Бога у откривењу и бесједио је с Њим и разговарао као што се разговара са пријатељем. Бог га је поучавао, па је и сам Мојсије друге поучавао о Њему, говорећи да је Он Вјечносуштни Који све из небиа призива у биће. И Илија је, такође, постећи 40 дана на Гори, видио Бога кроз провејавање тихог гласа, што је наговијестило Духа Светога и благодат. Благодарећи овом боговиђењу током поста, Илија је добио силу  да удвостручено пројави ону благодат која је обитавала у њему самом и са земље буде вазнет високо на небо, као очигледни праобраз каснијег Вазнесења Христовог. И сам Христос је постећи у пустињи савладао заједничког кушача и ослободио нашу природу за све оне који желе да живе по Његовом Јеванђељу. Пост постнике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари, каже Григорије. Треба да водимо добру битку и задобијемо небеске и неувеле вијенце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.

Уколико човјек  бива истанчанији услед поста и уздржања, утолико истанчанији бива његов ум  Све успјешно и добро савршава се постом. Онај који живи у посту  наслађује се великим спокојством. Ако се будемо неразумно клонили поста, очекују нас паклене муке. Као што некада нијесмо постили у рају па смо били протјерани у овај многострадални живот, тако ћемо и сада, ако не будемо постили, бити бачени у неугасиву и неподношљиву геену (пакао). Да не бјеше силе Крста човјек се никада не би могао измирити са Богом, каже Григорије. Крст је знак побједе над видљивим и невидљивим непријатељима .

Прилог:

У својој неизмерној љубави за човека, Син Божији није само сјединио своју Божанску ипостас са нашом природом, примивши душевно тело и разумну душу,  “и на земљи се јавио и живео са нама” него неизмерног ли и предивног чуда! сједињује се такође са људским ипостасима, прожимајући собом сваког верног кроз причешће Његовог светог Тела. Тако постаје са нама једно тело (Еф. 3:6), чини нас да будемо храм целог божанства јер у самом телу Христовом “обитава сва пуноћа целог божанства телесно” (Кол. 2:9). Како онда да Он не просветли оне који га се достојно причешћују, обасјавши душе њихове божанским зрачењем Његовог у њих усељеног тела, исто онако као некада на Тавору што је обасјао тела апостола? А ово Тело, извор светлости и благодати, у то време још није било сједињено са нашим телом. Оно је спољашње обасјало оне који су били достојни да му се приближе, преносећи светлост на душу преко чула вида. Али сада, пошто је сједињено са нама и обитава у нама, оно унутрарње обасјава нашу душу. (Триада I, 3, пар. 38)