Начало индикта или Црквена нова година прослављена је евхаристијским сабрањем и одслуженим молебном у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Свету архијерејску литургију и молебан одслужио је Епископ буеносајрески и јужно централно-амерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске.
Преосвећеном Епископу г. Кирилу саслуживало је свештенство Саборног храма: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Бранко Вујачић, Никола Пејовић, јереј Велимир Бугарин, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након заамвоне молитве сабранима обратио се Владика Кирило који се у уводном дијелу архипастирске бесједе осврнуо на саму генезу празновања Црквене нове године:
„Обичај да се Црквена нова година слави баш 1. септембра, односно 14. септембра по грегоријанском календару, а 1. по јулијанском, древни је обичај чији коријени сежу још од старозавјетне цркве, у којем су Јевреји у седмом мјесецу по њиховом лунарном календару, благодарили Богу за сабране плодове – љетину и у том мјесецу збили су се многи значајни догађаји у историји јеврејског народа. У овом мјесецу је и Пророк Мојсије сишао са Горе синајске обасјан небеском свјетлошћу и донио им плоче са уписаним Божијим заповјестима.
У овом мјесецу саграђен је и Соломонов храм. Међутим, главни догађај је управо долазак Богочовјека Исуса Христа, Исуса из Назарета, како су га Јевреји звали, који је и рођен у Назарету благовјестивши пријатну Нову годину Господњу пуну благодати. Управо у томе и јесте оно ново под сунцем – Нова година, јер како каже премудри Соломон: ,Све је таштина и ничега нема новог под сунцем’. Дакле, године су пролазиле у ишчекивању оног новог под сунцем – обећаног Месије и то се и догодило у личности Господа Исуса Христа, односно Исуса из Назарета“. бесједио је Преосвећени Владика Кирило.
У другом дијелу бесједе, Владика Кирило је указао на чињеницу да је истинско призвање човјека далеко од испразног живота, већ да је оно садржано у стицању врлина, посебно оне која надилази све друге, а то је врлина истинске љубави:
„Простор и вријеме су нам дати не само да би га провели у уживањима и благодатима овога свијета, него нам је живот дат да би смо осветили и простор и творевину и вријеме. То је прво призвање човјеково – стицање врлина, прије свега стицање врлине вјере, православне истините вјере, затим врлину наде у Господа у било којим нашим искушењима која нас наводе да та нада буде непоколебљива у милост, помоћ Божију и врлину свих врлина која надилази све друге, а то је љубав према Богу свим својим бићем, снагом, умом да му се посветимо, дакле да Богу дарујемо, посветимо наше вријеме и простор, као и ближњему. Нека буде то на уму свима нама на почетку овога Новога индикта – Нове богослужбене црквене године’.
Принесимо дакле Богу своје вријеме и свој простор, да би нас Господ својом благодаћу удостојио да и ми узрастемо у врлини. Да постанемо истински хришћани, као што су били свети Божији људи: Пресвета Богородица као наша авангарда, као наша Царица и многи светитељи. Гледајући на њихове подвиге, на њихову врлину, ми прије свега стичемо врлину смирења, смиравајући се, јер сагледавајући да смо недостојни, немоћни да поновимо њихове подвиге, ми тиме узрастамо духовно и примамо благодат и тиме следујемо њиховим путем смирења и љубави“, поручио је на крају свог архипастирског слова Епископ буеносајрески и јужно централно-амерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
