Какав је утицај Митрополита Амфилохија у своме времену?
Високопреосвећени Владико, драги оче Гојко, драга браћо и сестре, не знам колико ће се овај побожни и званични увод сложити са оним што ћу ја имати да кажем на ову тему, а тема је песништво Митрополита Амфилохија у контексту савремене светске уметности и ја управо по телефону тражим нешто што сигурно нисте очекивали да чујете вечерас или можда неко јесте очекивао, али се није много надао томе. Наиме, ја тражим податке о једном филму Вима Вендерса који се зове ”Алиса у градовима”. Тај филм је снимљен седамдесетих година, ако се не варам, по сценарију Хандкеовом и предочава онај контекст у коме је настала ова збирка која, мање-више, садржи у себи све оно што је Митрополит Амфилохије написао од поезије.
Oни који су пратили говор у последње вријеме чули су како је, своједобно, Срђан Шапер, вођа београдске групе ”Идоли” данас веома успешан пословни човек и ктитор обновљенога манастира Морачника, узгред буди речено, питали смо га својевремено, са Радија Светигоре, када би ”Одбрана и последњи дани” а то је једна круцијална плоча која је настала почетком 80-их и то је прва која је, у култури, истински укрстила византијско предање и савремену културу, када би она имала на омоту све оне људе који су утицали на њу, умјесто што има неке византијске мотиве које је радила Горанка Матић, ко би био све то на том омоту? Наиме, то је асоцијација на најзначајнији албум Битлса ”Sgt. Peper’s Lonely Hearts Club Band”, где су сви познати људи који су утицали на стварање те плоче. Срђан је ту рекао: ”Па били би ту разни, али би свакако била три јеромонаха: Амфилохије, Атанасије и Иринеј.” То данас у Црној Гори звучи необично. Како то да та три човека утичу на нешто што се тада, с правом, сматрало крајње авангардним? Та плоча је продата у четрдесетак хиљада примерака и до дана данашњег се проглашава за најбољу плочу са југословенског простора, али је за нас, за људе из Цркве, некако остала по страни, као да то није део наше културе и у томе смо, мислим, грдно и дубоко погрешили.
Свеједно, да се вратим на ”Алису у градовима”. Основна теза овог предавања јесте да поезија Митрополита Амфилохија потпуно спада у токове савремене европске уметности 70-их и 80-их година, више 80-их година, а да само тематски и својим субјектом, оним о чему пише, делимично спада у класичан ток српске поезије, или да будем прецизнији, класичан ток српске поезије у Црној Гори. У њој је Црна Гора само тематски додирнута, а она, суштински, има типичне одлике светске и европске поезије свога времена, то јест краја осамдесетих и почетком 90-их година. На пример, једна од особина те поезије и уметности тога времена представља одређени номадизам или у најмању руку путовање. Ми немамо много збирки поезије које се баве путовањем, које описују путовање и ово је једна од тих збирки која је сва о путовању, почев од својих тема, градова и места у којима је писан, у оној зачуђености тог пута, јер овај овдје писац је прије свега путник. Он путује од Џакарте, преко европских градова, преко Црне Горе, од Шавника до Цетиња, и ово су записи некога ко гледа кроз авионски прозор, ко гледа кроз прозор железничке композиције, ко гледа кроз прозор аутомобила и да цитирамо једну песму из 1985. године, Блејна Рајнингера, и на енглеском каже:
London to Paris
Amsterdam to Berlin
Walking the same streets
Thinking the same Thoughts
One big lonely city
But I don’t care
One big Eurocity.
А то је:
Од Лондона до Париза,
Од Амстердама до Берлина,
Ходајући истим улицама,
Мислећи исте мисли,
Један велики Евроград,
Али ја не марим.
То ”ја не марим” мало звучи као Црњански. Митрополит то, наравно, не би никада написао, али се осећа и код Митрополита Амфилохија једна друга особина која би такође повукла на тај израз, а то је одређена меланхолија. Нимало случајно, неки ингениозним увидом или можда једноставно Божијим чудом, да цитирамо Јерусалимљане: ”Ко нема смисла за чуда, тај у Светој земљи није реалиста”, а овде има духа јерусалимског, па је, рецимо, ова збирка, њено прво издање Октоихово, преточено у једну племениту и елегантну сиву одору, која неупоредиво подсећа на ову сиву лепу одору са овим сивим анђелом, која се налази на једно архетипској књизи с почетка 90-их година, светски познатог словеначког писца, Алеша Дебелјака, која се зове ”Речник тишине”. Да је Митрополит Амфилохије писао књигу која се зове ”Речник тишине” рекли би: ”Свакако, то личи на њега.” Овај овде, са тим истим духом меланхолије и носталгије, пише као што пише и Митрополит Амфилохије, а испод те меланхолије и носталгије, једним светом који се распада пред очима обојице писаца. Немојмо заборавити, они пишу у исто вријеме, ово је крај осамдесетих и почетак 90-их година. Неким чудним својим осећањем, оним истим који надахњује ”Одбрану и последње дане”, Митрополит је писао у контексту једне потпуно суштински не толико блиске, по читању и по праћењу и по пророчком доживљају духа свијета у којем је живио и духа тог свијета блиске Митрополиту Амфилохију, он пише нешто што звучи прелепо на словеначком, иначе дивном језику, па каже: ”Ta pesem je zate, brezimni.” – Та песма је за тебе безимени, али лепо звучи на словеначком. Па кажу: ”Na svoj lep način boš preživel taborišča
za begunce in slovo od lepih ornamentov v secesijski
arhitekturi. Na siničjem perju boš morda uzrl bežno svet-likanje orožja. In tvoj samotni žvižg. Ki traja. Dolgo.”
Овде има још једна особина коју деле ова двојица меланхоличних писаца, не само путовање, не само меланхолику, него деле и чињеницу да обојица пишу своје списе у вријеме рата: Митрополит Амфилохије у вријеме правог рата, од 1990. године до 1995. године, а овај неког фиктивног рата који од предосећа да долази. И свака песма Алеша Дебелјака, који нажалост није с нама већ пет година, она у себи, на неки начин, означи да је писана у вријеме рата, да је стварност у којој живи измештена, да та стварност којом он путује и Европа којом она путује не постоји више, да се на неки начин распада, а исто тако и код Митрополита Амфилохија. Он гледа око себе делимично растављање и ишчезавање свиета који је он до јуче познавао и свиета у својој Црној Гори и свиета у Европи којом је пролазио и којом је живео и сасвим сигурно да делић те меланхолије произлази из тог свиета. То кретање кроз Европу, које је постало веома значајно у уметности апсолутно се мирише овде у свакој његовој песми, и са Трастеревеа у Риму, Венецији, свих тих лепих места, елегантних, отмених и аристократских места Европе која као да пред лицем писца лагано нестају.
И коначно ниједна од ових књига нити од њима сродних дела, као што је Блејн Рајнингер кога сам цитирао, није написана да буде ни Горски вијенац, ни Милтонов Изгубљени рај ни Торквато Таса. То су дела која су флуидна и која су фрагменти. Овде је писано фрагментарно, као и стварност коју гледају и која ишчезава, она постаје састављена од фрагмената. Ово није исписано да би било европско велико уметничко дело, оно није писано да буде Данте нити писано да буде Вагнер. Оно је писано да лебди тако у нашој читалачкој свести, да понекад продире код нас из неких облака, сличних записима Црњанскога, можда су и они чак тврђи од овога, и да до нас допире само оно мало искричаво из свјетлости која пролети кроз те меланхоничне облаке. Наравно, код Дебелјака је то осећање смрти које се негде провлачи, а код Митрополита Амфилохија то је блистање византијских мозаика и Христос у лаганом додиру, кроз облаке којима лети ту је негде Христово лице. Он нигде не сија Својим пуним светлом. Сећам се када смо ишли 1997. године на Свету Гору и онда смо ишли у манастир Григоријат, чији је игуман био један од најближих пријатеља Митрополита Амфилохија и људи кроз чије се пријатељство истински може схватити Митрополит Амфилохије, а то је отац Георгије Капсанис. И неко је, у то све што смо ми носили као дарове, убацио и ову књигу. Митрополит је узео и рекао: ”Ма бацај то човјече, јеси ли нормалан, гдје ово да носим Георгију?!”
То су други светови били, други светови и у том свету Свете Горе ово атмосферично ткање, где ствари припадају неком другом свету у коме се Митрополит Амфилохије меланхолично, са погледом на свога лепога, отменога, ромејског, златнога Христа кретао са истом лакоћом као што се кретао на Свету Гору.
Можемо ли разликовати рану и касну фазу у стваралаштву Митрополита Амфилохија?
Прво, ја у свом предавању нисам реферисао на Његоша, али очигледно да су саговорници допунили управо оно што сам хтео рећи, а то бих и ја требао да кажем: да је сличност књижевног рада Митрополита Амфилохија и Његоша управо у томе што су њихова дела, и Његоша у своје вријеме, а потом и Митрополита Амфилохија, у том смислу, по мени је најјача веза у томе што су обојица су потпуни иконокласти. Значи, ниједан ни други се не ослањају на постојеће форме, поготово на постојеће форме унутар, тако да кажем, литургијског или било ког строго омеђеног дискурса. Његош је, са свим формама којима се он бавио, експлозија у српској књижевности, али поготово у делу једног црквеног човека. Исто тако и она вендерсовска путописна поезија Митрополита Амфилохија јесте суштински једна потпуно неочекивана, мало и незвана форма, али будимо искрени, и када се Достојевски појавио, није њега баш црквена јавност у Русији дочекала са највећих разумевањем. Из данашњице он је канон, а ја сам чуо једног свештеника својевремено који је говорио: ”Ја читам само Достојевског и Вука Драшковића.” Не знам како је Достојевском било у том друштву, али то показује да је Достојевски део некаквог црквено-националног канона. Не дао Бог да је тај свештеник био први који је прочитао Достојевског када је он написао своје романе. Завршио би он у огњу врло лако.
Исто се односи и на овај или на онај начин: и Његош и Достојевски и ово списаније Митрополита Амфилохија су непредвидиве и непредвиђене књиге и ми се почесто, или барем у рецепцији, трудимо да их некако углавимо у неки постојећи канон, али немојмо се варати: ни Његоша ни Амфилохија у камен свога времена се сатерати не могу. И морају се разматрати у много ширем контексту него што је то контекст такозваног канона, било националног, било црквеног, било каквог другог, нити се у том канону могу разумети. Е сад, у том погледу ова књига стоји негде на размеђу између два живота Митрополита Амфилохија и она је духовно, формом и приступом, сазревала негде осамдесетих година током његовог периода, времена када он уобличава једно од својих ремек-дело, а то је онај зборник ”Градац – Православље и уметност” који је до дан-данас ретко ко ишчитао истински, а то је једно од апсолутно најважнијих дела његове мисли. Она је тако органски састављена да је то ремек-дело уредника. Он је огромно своје духовно и уметничко биће ту завезао у један зборник кроз који говори он, иако ниједна ријеч скоро није његова. Има једна студија ”Духовни смисао храма Светог Саве на Врачару” за мали предговор, али у суштини, то је он и неку вањску слику тога његовог ремек-дела ми можемо видети тек у овом храму у коме овде седимо и молимо се Богу. Ту се оваплотила та његова мисао и у том погледу је разлика између та два периода и ова књига стоји између та два периода, која су несумњиво очевидна и тек нам остаје да их везујемо и то је неки процес пре којим стојимо.
Ево, недавно се појавио један велики том на Богословском факултету о владици Атанасију и Амфилохију и бојим се да он није ухватио ни делић тог периода, а поготово овога о чему говоримо, али он се може опет разумети, тако да је то само почетак.
Ко је јеромонах Амфилохије, ко је Митрополит Амфилохије, а ко је бесмртни Амфилохије?
Имамо и епископа банатског Амфилохија између тих периода, о коме би нам Митрополит могао много више рећи, било би грех да ја говорим о том периоду, јер он му је био тада веома близак и можда бисмо једном приликом могли да га умолимо да говори о томе посебно. Некако се чини да је то прелазан један облик, можда облик у коме су се њих двојица, јеромонах и архијереј Амфилохије срели на један заиста опчињавајући начин. У том периоду он је био у пуноћи архијерејства, изабран је и устоличен, али у исто време је био у пуноћи свога богословља и погледа на свет и мислим да је то можда најплеменитији сусрет обојице о коме ћемо тек моћи да чујемо јер он тада објављује то своје ремек-дело, тај ”Духовни смисао храма Светог Саве на Врачару”.
Значи ту је и градња, ту је и духовна суштина градње и он је, ја мислим, у сваком свом храму који је градио после видео тај храм Светог Саве на Врачару и да је то, у ствари, његова мисао оваплоћена у један велики храм у Црној Гори, чији је овај храм у коме седимо само симбол и можда савршенији израз.
Завршна ријеч
Ја ћу завршити једним сећањем на једног необичног добитника Његошеве награде, а то је Бранко Ћопић, јер код Бранка Ћопића и код његове сабраће из те партизанске књижевности из Босанске Крајине видимо једну страну о молитви коју баш не видимо често. Код Бранка Ћопића се у књижевности, од оне дечије када Стриц у ”Орлови рано лете” затвара очи па се моли Богу да нестане учитељ Паприка па да се врати учитељица Лана, па он помиње Пресвету Богородицу Тројеручицу, када сам ја први пут чуо за Тројеручицу, и даље кроз ону борбу Николетине Бурсаћа са својом мајком око тога имали Бога или нема и кад пере ноге када ће сићи на Косово поље и чињеница да је он узимао анегдоте из живота Светог Јована Шангајског и преносио у своје књиге и тако даље. Углавном, то је била велика борба за молитву у тој књижевности и она је најлепше оличена у једној дивној књизи Младена Ољаче, типичног партизанског писца, која се зове ”Молитва за моју браћу”, која је писана усред те велике партизанске књижевности.
Али да се вратим помињањем нечега што смо кратко поменули, а то је да је Митрополит одржао једно епохално и суштинско предавање о ”Малом принцу” Сент Егзиперија, које је некако, хвала Богу, сачувано, морам признати, захваљујући оцу Григорију са Старчеве Горице са Скадарског језера, па смо ми то пренели на папир и то је нашло свој коначни облик. И у том смислу ја бих завршио са неколико стихова управо Алеша Дебелјака, који дају ту једну лепу, тиху и мирну реч за крај ове вечери. Каже:
Умрећеш неисцрпивши све облике стварности,
Нећеш зажалити, не претвараш се,
Уметност лутања није ти страна.
Устрајаћеш у распуклинама времена, осматрајући површину мора којим си сто пута пловио.
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 1. новембра 2021. године)
