Отац Ромило 1

Воштаница архимандриту Ромилу (Јелићу), игуману манастира Дубоки поток

Име: 20. 09. 2021 vostanica ocu Romilu; Опис: Воштаница архимандриту Ромилу (Јелићу) Тип: audio/mpeg

Отац Ромило, оде код Господа… А надали смо да ће победити и у овој борби, као 1998. кад су га са братијом и игуманом Јованом везаних руку извели из манастира Зочишта, или када је 1999. носећи у рукама кивотић са моштима Светих Бесребреника дошао у Ораховачку цркву гушећи се у сузама и говорећи “Људи ви не знате, исто је било у Босни,,… Ал нашао је снагу да обнавља Дубоки поток молећи се за све нас Светим Врачима, Светом Никити и Мајци Божијој… Усправан, јак, простодушан, при сваком сусрету радостан… Вешто је прикривао трагове страдања на души. Утихнуо је његов глас пред новим искушењем и отишао тамо где га више неће терати да мења станишта…Тамо где га чекају његови мучки пострадали сродници из Босне и његов игуман Зочишки архимандрит Јован Јеленков којем је пре само две недеље ишао на гроб и служио помен…

Хвала ти оче, за све што смо од тебе научили… Хвала за сусрете у Зочишту, за последње бденије у Светим Врачима летос… Хвала и за онај разговор за моју књигу, који ће од данас надаље преносити твој глас и твоје поруке нама грешним и гордим Србима.

Нека те Господ прими у Своје наручје. Вечан ти спомен!

Твоја сестра по Христу и по Зочишту, Оливера.

 

                                    Живот и поуке оца Ромила 

Архимандрит Ромило је рођен  1973. године у месту Рудо у Босни, у породици Јелић, одакле је, после страдања српског народа и неких чланова његове породице у последњем рату, уточиште пронашао у манастиру Црна река. Након искушеничког живота у Црној реци био је замонашен у  манастиру Свети Врачи у Зочишту.

Као млад монах је са осталом братијом и игуманом манастира Зочиште, оцем Јованом Јеленковим, био киднапован од стране шиптарских екстремиста, јула 1998. године. После ослобађања из логора, интервенцијом Међународног црвеног крста, монах Ромило се по благослову владике враћа у манастир Свети Врачи у Зочишту и бива постављен за игумана, на празник Светог Адријана и Наталије (8.септембра) те 1998. године. По Божјем промислу остаје неповређен и када за време бомбардовања наше земље, на њега и још једног зочишког калуђера пуцају из снајпера са оближњег брда.

Оцу Ромилу је припала и тешка дужност да по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, изнесе мошти Светих Врача из манастира у нади да ће се убрзо вратити у свој манастир. Међутим како то није било могуће, добио је благослов да мошти пренесе у манастир Сопоћане, где су остале до 2007. године.

Терористи су септембра 1999.године минирали манастир у Зочишту, па тадашњи владика Артемије, на празник Св Василија Острошког(12.маја) 2000. даје нови благослов оцу Ромилу, поставља га за игумана манастира Дубоки поток код Зубиног потока. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како је говорио “по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. И ако су у манастир у Зочишту враћене мошти по обнови цркве 2007. године, отац Ромило се не враћа у њега да живи, али долази кад год  може, служи литургије, бдења о славама, чита молитве потребитима. Последњи пут је служио бденије са Петохљебницом у навечерје Св. Врача овога лета.

Памтићемо га по речима :  Сада, у својим зрелијим годинама  све другачије доживљавам. И знам да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би они који су за њу везани, могли да се смире, покају, осете то васкрсење.

У Дубоком потоку је био све до свога упокојења, пуне две деценије. Обнављао је манастир, градио конаке, трпезарију, осликао цркву, окупљао младе људе и био један од најцењених духовника на северу покрајине. Оличење доброте, мудрости, благоће и строгости истовремено.

Изненадна болест је омела његове даље планове. Упокојио се на одељењу болнице Драгиша Мишовић у Београду.  Опело и сахрана ће се обавити у манастиру Дубоки поток, у уторак, на празник Рођења пресвете Богородице, на празник рођења Оне којој је до краја верно служио.

Као што је и сам говорио “Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи.”

Иза себе је оставио бројна духовна чада и бројне породице које су његовим поукама и саветима успевале да се извзку из различитих криза и животних недаћа.

Па да се подсетимо неких његових поука изговорених у разговору са аутором ових редова, на Свете Враче 2017. године.

  – Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили.

-Највећа улога светитеља и њихових моштију је, да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости. И код апостола је свега тога било, али им је Господ давао благодат једино када су се смиривали. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили.

– Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне? Да трпимо да будемо смирени. Циљ живота је смиреност. Без смирења нема покајања Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског.

– У последњих сто, двеста година, људи су горди до неба. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. И ретки су примери искреног кајања. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти.

-Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго.

Данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили… само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души.

Јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то.

 -Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то.

Вечан ти спомен оче Ромило, мучениче наш босанско-метохијски

Оливера Радић