Блаженопочивши Митрополит Амфилохије 30. новембра 1999. године у емисији Радио Светигоре “Владика одговара” говорио је, између осталог, о посту. Разговор је водио Радосав Рајо Војиновић.
Божићни пост – припрема за сусрет са Христом
Божићни пост негдје од 12. вијека траје колико данас траје, иначе он је за разлику од Васкршњег поста кроз историју Цркве имао своје мијене и промјене, тек се ту, дакле, послије 11-12. вијека усталио и прихваћен је као припрема душе и тијела, припрема хришћана, оних који вјерују у Христа и Његово рођење, за тај велики и свети празник. Прије свега припрема за сусрет са Христом у Тајни Светога причешћа, у којем се даје од Дјеве рођеног Христово Тијело и Његова Крв на тајанствен начин силом Духа Светога. Ту се ми сусрећемо са Оним који је прије 2000 година обасјао својом вјечном свјетлошћу свијет и човјека и људску историју и постао раскршће између свјетова, између времена прије Њега и онога које је дошло послије Њега.
Он је пуноћа, као што каже се у Новом завјету, пуноћа времена, сам за себе каже да је пуноћа закона и пророка, да није Он дошао да укине пророке и закон, него да их испуни у смислу да их изврши, али у смислу да им открије савршени смисао и значење и да им подари пуноћу. Он је нови почетак новога еона, новога вијека, нових вјекова људске историје, зато се за Њега с правом каже да је Он једино ново под сунцем, јер и ономе што је прије Њега Он даје живот и пуноћу и смисао, осмишљујући и обасјавајући оно што се догађа послије Њега и сва бића, првенствено људска, која настају послије Његовога рођења. Ту велику и свету тајну није лако појмити, није лако је схватити и прихватити, доживјети као мјеру свога сопственога постојања, зато је неопходно свеукупно припремање човјека, прије свега очишћење човјекових чула спознајних. И тјелесно и духовно здравље је неопходно да би могла да нам се открије та здрава, права истина о Богу, о Христу, да би могли да Га сагледамо и видимо оком свога срца и своје душе.
Пост – вријеме помирења са Богом и ближњима
Пост се назива свијетлим постом, јер заиста они који су доживјели пост знају како он просвјетљује кад је прави, кад је пост душе и тијела. Дакле и уздржање од претераних тјелесних јела и с друге стране уздржање од свега онога што скрнави, помрачује људску душу. Кад је такав пост практикован онда изнутра он просвјетљује људско биће, ослобађања га од мрака и таме и омогућује му да се оно отвори за свету и велику тајну доласка Бога у овај свијет.
То је, дакле, разлог и Поста божићног, као и с друге стране, наравно, оно што је за нас људе веома битно, пост је и вријеме када се ми миримо са Богом својим покајањем, својом промјеном духовном, али и вријеме када смо призвани да се миримо једни са другима. Помирење са Богом је предуслов помирења са ближњима, а с друге стране и помирење са ближњима кроз узајамно праштање је неопходно да би могли истински да се Богу приближимо и да се са Њим сјединимо, да се са Њим помиримо.
Пост је, наравно, благодатан и као вријеме човјекољубља. Уздржавајући се од злих дјела и од претераних јела, ми у исто вријеме дајемо себи могућност да умножимо добра дјела, на првом мјесту човјекољубљем, љубав према браћи, а у исто вријеме и да, од онога што нам је Бог дао, дамо и другима. Тако да је пост увијек, првенствено у хришћанству, али у другим религијама гдје постоји пост, а постоји у свим религијама мање-више, поготово у оним које имају за основу откривење као што је јудејска религија или као што је ислам, пост је повезан са дјелима љубави тјелесне, човјекољубља, помагања – оно што данас зовемо социјална помоћ, израз доста извикан. То су знаци човјекољубља, помоћи, бриге не само о себи него о другима, одвајање од својих потреба да би могли да помогнемо другима, а много је таквих око нас, нарочито у овим временима великих изгона и прогона и бјежанија ту око нас. Ево конкретно у Црној Гори, хиљаде људи су без својих кровова, без својих огњишта, без својих домова, без свега онога што је елементарно за нормални људски живот. И ето прилике људима који имају страха Божијег, који се припремају за Христово рођење да помогну, да се побрину о својим комшијама, онима који заједно са њима живе, а који су угрожени. Колико је, наравно, то њима могуће, ако не може да да нешто, може макар поглед људски, може топлу ријеч. Може руку помоћи, да преведе преко улице старицу избјеглу, да одведе код љекара… Има стотину путева и начина гдје човјек може да се потруди да ближњима, угроженима, помогне и да им олакша њихов тегобни изгнанички живот.
Значи пост има свестрано значење, није само уздржавање од меса, од јаја, од сира, од те мрсне хране, него има ту своју духовну и моралну димензију, којој је ова тјелесна димензија само пратећа димензија. И кад се тако доживи пост, као што рекох, онда то заиста има правога смисла, доприноси нашем личном духовном и моралном узрастању. А преко нас доприноси узрастању и побољшању духовне и моралне климе у људима око нас, доприноси мирењу међу људима, узајамном праштању, а доприноси и том узајамном помагању, умножењу добрих дјела и доброг и благословеног понашања према нашим ближњима. Само ако тако будемо пост и вријеме поста користили онда ћемо заиста моћи достојно прослављати Христово рождество, мирбожати се, како то народ каже, и припремити се да се сретемо лицем к лицу са Господом нашим од Дјеве рођеним прије 2000 година, ради нас и нашега спасења и просвећење цијелога свијета.
- Ви говорите о свеобухватном значењу поста, Владико. Међутим, постоје људи који пост схватају искључиво са оне његове физичке стране – уздржавање од мрсне хране. Какав је то пост, да ли је то уопште пост?
То није прави пост, то је више законичарски однос, јуридички однос и према Цркви и према души и према Јеванђељу и према истини самога људског живота. Да је то било довољно онда не би требало да долази Бог у овај свијет, онда је било довољно онај Стари завјет, односно стари Закон, старозавјетни закон, гдје је прописано све, како треба људи да раде, да човјек то буквално испуни, изврши и онда сматра да је миран, да је све урадио. А Господ каже у Јеванђељу: Милости хоћу, а не поста, у том смислу ријечи, а не тог јуридичког односа.
Не можемо ми Бога поткупити, нити Га умилоставити некаквим својим формалним обављањем дужности. То је била трагедија јеврејског народа у вријеме доласка Христа, нарочито одређених струја у јеврејском народу, које су мислиле да испуњавањем Мојсијевог закона и тих прописа, који су били толико прецизни, да ће тиме угодити Јахвеу: поштовањем суботе, држањем постова… испуњавањем макар формално оних десет Божијих заповијести. Све је то добро, али питање духовног узрастања човјековог и сазријевања у тајни Цркве Божје много је сложеније, много дубље.
Дакле пост је неопходан, он је потребан, али тјелесни пост је само један сегмент, како то данас кажемо, један само дио поста како то Црква захтјева. Непрекидно се понавља у црквеним пјесмама: Постимо браћо тјелесно, постимо и духовно. Сав човјек учествује у гријеху, у отуђењу од Бога, у погрешном понашању и владању. Сав човјек је призван да се врати правоме путу. Сав човјек је призван да буде обиталиште живога Бога, и тијело и душа, не каже ли апостол Павле да су тијела ваша храм духа Божјега. Да би то тијело постало храм неопходно је прије свега срца човјеково, јер каже опет пророк: Чедо моје, дај ми срце твоје. Ако је срце далеко од Бога, онда која је вајда што Бога помињемо устима. Устима Ме помињу, а срце им је далеко од Мене, говори опет Господ преко пророка.
Значи неопходно је постити свеукупно свим бићем.
- Значи ли то, владико, да је хришћанин у овоземаљском животу практично позван на стални пост?
Е управо то је права ријеч. Наша вјера, православна вјера, она је, то је давно речено, посна вјера, испосничка вјера. Али кад кажемо испосничка вјера то не значи, опет да поновимо, само уздржавање од мрсне хране, него је то вјера која позива човјека на подвиг, на труд, на непрекидан напор, на почињање хођења путем усавршавања сваки дан испочетка. То је непрекидни један труд и непрекидно човјеково старање до посљедњег даха његовог, да буде бољи него што јесте, да сагледа своје недостатке и да се потруди да их одстрањује, и то непрекидно има да се труди. То је школа која се никад не завршава. Дакле, испосништво у том смислу значи подвижништво. Није ли записано у Матеjeвом Јеванђељу да, тако је Вук превео, доста онако сирово, али тачно, Царство Божије се на силу добија и силеџије га задобијају. Грубо, али је тачно. Ми смо сада, комисија Светог Синода наше Цркве, у којој сам и ја учествовао, то превели некако ублаженије, да кажемо књижевније, да се Царство Божије подвигом задобија и подвижници га задобијају. Ово Вуково је, да кажем, блискије изворном библијском тексту.
У том смислу пост је заиста нешто што, и уосталом и кад човјек узме календар види, стални призив Цркве: сриједа – дан Христовог издајства, петак – дан Христовог распећа и смрти. Ми се сјећамо на ту Тајну и својим постом и учествујемо у Тајни Његовог страдања. Онда постови за Васкрс, за Божић, за Петровдан, за Госпођиндан, па поред тога постови који су за Крстовдан, за Усјековање Св. Јована, онда и неки завјетни постови у народу. Ево узмите овдје код нас у Катунској нахији, дан данас имате старијих хришћана који држе завјетни пост Светоме Сави, што је за неке савремене Црногорце вјероватно и чудно, има ових млађих, незнавених људи. И није им замјерити што то не знају, али им је замјерити ако се не потруде да се науче. Наиме, живјели су у једном незнабожачком времену када им је украдена и Црква и вјера и обичај па кажу да ето Свети Сава је ту као неки уљез. Нека свако пита своју баку, оне и дан данас држе пост Светога Саве, а да не говоримо о храму на Ћеклићима, о храму у Његушима који је посвећен Светоме Сави. Завјетни постови су обичај и у ово наше вријеме. Наш Патријарх који је, да кажемо, велики испосник, он је у неколико махова расписивао завјетни посебни пост, нарочито у овим кризним тренуцима како би сав народ постом и молитвом умолио Бога да нас избави од овога великог зла које нас је снашло.
- Како да приступи посту неко ко тек креће хришћанским путем, неко ко први пут пости, рецимо, Свијетли пост?
Па није то тешко само по себи. У сваком случају, он не би требало нагло да крене па да се држи поста на најстрожији начин као што то практикују обично монаси по манастирима. Нека се потруди макар недјељу дана поста за почетак рецимо, а обично се тако и практикује код нас у народу, да се строго држи прва недјеља поста и онда се причесте.
Треба наравно не само постити, него је веома важна, што је код нас занемарено и то је велика несрећа, исповијест. Исповијест је не само битна колико пост, већ је битнија од самога поста, односно пост је припрема за буђење људске савјести и то је једно од битнијих својства истинског поста. Она пробуди људску савјест и постане савјест префињена, осјетљива. Човјек одрвени, срце се окамени, може некад и човјека да убије па да каже: Ја немам никаквог гријеха, а да не говоримо многе друге ствари које човјек ради и није свјестан да је то гријех, јер је одрвенио, окаменио и помрачило му се срце његово. Пост је ту предуслов очишћења, просвјетљења срца и омекшања савјести и онда савјест која се пробуди, она ће да буде спремна увијек да тражи опроштај, а тај се опроштај тражи од Бога и од људи, од ближњих, преко исповијести. То је нарочито важно за наше савремено вријеме када су се унутарње душевне и духовне болести толико рашириле. А то је управо стога што људи нијесу исповијешћу провјетравали своју душу па се нагомила тога ђубрета унутра, које загади и онда избија негдје у неку врсту психозе, неурозе или неке болести, нарочито код млађег свијета. Једноставно човјек води један живот који није здрав, није сагласан људској природи, задовољавајући само своје тјелесне потребе и страсти, а данас га све у том правцу гура. Да живи једним, да тако да кажемо, похотљивим животом, да само граби ствари, предмете, да се наједе, да задовољава своје тјелесне страсти и нагоне који су у њему, и не дозвољава да онај дубљи човјек дође до изражаја. И онда је природно да долази до неравнотеже у самом унутарњем склопу људског бића и ако то човјек дружи у себе, ту неуравнотеженост, природно је што многи људи заглаве у душевним болницама, у клиникама. Покушавају онда преко психолога или преко психијатара да на неки начин нађу себи лијека. Психолози и психијатри могу до одређеног степена да помогну, да дају неко средство за умирење, међутим, само духовни лијек, молитва и пост и исповијест, она дубока искрена пред Богом, може да изнутра обнови људску душу. Тако да исповијест не може никаква медицина замијенити, што не значи да не треба поштовати медицину, али има нешто што искључиво припада свештенику, припада Цркви, припада молитви, припада посту, припада исповијести.
У току ових постова је веома важно да се сви хришћани који имају страха Божјега и који стварно желе да живе хришћанским животом да се исповиједе, да оду код свог свештеника. Неки ће рећи па шта ће ми исповијест и он је грешан. Тачно је, и ја сам грешан, сви смо ми грешни, и мени треба исповијест, свима нама треба исповијест. Није свештеник онај који нас ослобађа од гријеха него наше смирење и наши покајање пред свједоком Божијим, а то јесте свештеник. Прима Бог и и даје човјеку олакшање и очишћење и могућност новог почетка и новог живота и здравог живљења и избављења од свега онога што угрожава људски живот и људску душу.
Пост захтијева исповијест
Дакле, пост захтијева исповијест и то треба да знају хришћани, да он треба макар једанпут у току свакога поста да исповиједи оно што му је на души, јавно или тајно огријешимо се о Бога, о Божје заповијести. Имамо прве четири заповијести које се односе на поштовање Бога, имена Божјег. Шест дана ради и свој хљеб заради, а седми посвети Господу Богу своме – поштовање дана одмора. Поштовање јединства бића Божијег, оно што пише у првим заповијестима: Љуби Господа Бога свим срцем својим, свом душом и свим умом својим и свом снагом својом. Љуби ближњега свога као самога себе. То је неко основно начело, принцип живота и оријентир према ономе какви треба да будемо, какви не треба да будемо. Онај који се огријеши о те заповијести, он мора да каже: Боже опрости ми. Брате, опрости ми што сам се огријешио. Пред свједоком Божјим да то исповиједи и тако очишћен, исповијеђен, помирен са Богом и са ближњима да приступи Светињи над светињама – Светом причешћу.
Православна вјера је посна вјера
Пост, исповијест, молитва и помирење с Богом и с ближњима је нешто што је изузетно битно за човјека, првенствено за хришћанина ако жели да буде прави хришћанин. У заблуди је ко мисли да је хришћанин тиме што у току године пререже славски колач, а у току године нема га у храму Божјем да прима небески миомир ријечи Божије, науке Божије, Светиње, мудрости вјечне и непролазне, ту пред Богом да се појављује у молитвеном стању, ако не прима Свето причешће. У древним временима онај хришћанин који се не би причестио једанпут макар у 40 дана, аутоматски се сматрало да више не припада Цркви. Како то волиш Бога и Христа, а не примаш Његову Светињу у себе која ће да те осветљује и просветљује, наравно припремајући се да је примаш. Имаш данас хришћана који мисле да Богу част чине што се зову хришћани, а нијесу за 50 година једанпут приступили Светињи на светињама – Светом причешћу, Светој тајни. Какви они могу бити хришћани? Он може имати доброте, оне природне, као човјек, а такве доброте може да има један муслиман, будиста… може да има чак и атеиста који не може да разори своју природу Богом ткану и саздану па онда из ње израста као рецимо из дивљаке. И дивљака може да се једе и она има сокова и даје неке плодове. Тако и безбожник даје неки плод, али друго је калемљена воћка. Зна се какви су њени плодови, а какви су дивљи плодови. Онај који је окалемљен, а то је хришћанин, уствари маслина окалемљена, као што каже апостол Павле, онда касније не обрађује ту своју маслину, не окопава је, не чисти, не обрезује јој гране, не чува је од инсеката, од вјетра, суше, од поплаве, од свега тога, него пусти онако да ђика и рачуна да ће та маслина родити плода. Не обрађује ли душу своју, свога дјетета, не подрезује ли, не калеми ли? Не вриједи, такав је човјек.
Има нека законитост духовна у људском животу која је присутна и у свим створењима, а код човјека је она најизраженија, та законитост, та неопходност непрекидног подвига. Дакле, као што рекосмо, вјера православна је посна вјера.
Транскрипт Весна Девић
