Документа не важе, договори се не поштују, одлучује се сада и поруке се преносе усменим путем без образложења, све је препуштено вољи појединца или некој тамној и непознатој структури која доноси одлуку.
Пред олтаром Цркве Светих апостола у Пећкој патријаршији стоје несагореле и незапаљене свеће. Тепих између стубова постављених за свечаност је наборан јер се по њему није ходало. У припрати патријаршије скромни столови и столице, склоњени од кише, српска деца из два аутобуса шетају по дворишту заједно са старијом групом италијанских туриста. Деца су дошла да виде патријарха. Уобичајена тишина, сестра Мардарија с уздржаним осмехом и реченицом: „Ево смо покисли ко мишеви.” Неко залива цвеће, неко седи на клупи… Сабор Српске православне цркве није могао да почне у њеном древном и најважнијем седишту. Патријарх српски Порфирије са више архијереја враћен је са Мердара, други пут у кратком периоду. На овој територији, која никада није мирна, ретко кад је забележено заустављање и враћање српског патријарха.
У временима ропства, потпуне анархије од 1878. до 1912, светских ратова и комунистичке идеологије било је убијања патријарха, владика, али се уз дозволе, документа, а и на реч, кретало по немирној територији. Најновији период је донео правило које гласи: документа не важе, договори се не поштују, одлучује се сада и поруке се преносе усменим путем без образложења, све је препуштено вољи појединца или некој тамној и непознатој структури која доноси одлуку.
Патријарх Порфирије не може, како каже, да „отвори врата свога дома”. Ово ускраћивање слободе кретања прати лавина различитих осуда, али се најмање чују гласови Срба с Косова и Метохије.
Њихове свакодневне животне потребе прате системска ограничења свих врста слобода: како у администрацији платити рачун, како подићи основна документа, како преноћити сам у повратничком селу, како заштитити сечу шуме, како зауставити псовке и увреде на путевима који пролазе кроз српске средине, како преживети хиљаде малих понижења која загорчавају живот и чине га додатно привременим. „Кад је заустављен патријарх Порфирије, можете ли замислити како је нама”, каже Ђорђе из Гораждевца на свечаности уочи празника Светог Јеремија и Сабора Српске православне цркве у Пећи.
У овом гету смештеном између Високих Дечана и Пећке патријаршије, два блистава споменика Унеска, већ 25 година се покушава да се заустави живот. И таман кад се учини да је дошло до коначног обрачуна с гетом и кад унутрашње трзавице и живот нагризен затворском атмосфером више не може да се поднесе, појави се нада. За празник Светог Јеремије све оживи. Док се чекају нове вести о патријарху мали Петар Угреновић покушава да се придружи колу у којем играју костимирани дечаци и девојчице старији од њега. Његов отац је био тешко рањен и један је од оних младих људи које помињемо као страдалу децу на реци Бистрици. Негде у последњем реду седи мајка убијеног дечака Панта Дакића и каже: „И моје би дете било ту.”
Али ту су деца коју она види као своју. Милица Угреновић, Неда и Нађа Димитријевић и Петра Дунић певају, стихове говори Христина Дашић из Осојана.
Играма из различитих крајева представила су се културно-уметничка друштва „Копаоник” из Лепосавића, „Метохија – Хвосно” из Гораждевца, „Абрашевић” из Прилужја, као и дечје кулурно-уметничко друштво „Метохија”.
Испред Канцеларије за КиМ Милош Терзић је честитао славу Гораждевчанима и позвао мештане да се држе наше Српске православне цркве јер она је „кроз векове представљала темељ нашег националног бића. Кључно је да овакав дух, посебно код младих, опстане на КиМ. Јако је важно да сачувамо наше обичаје и традицију и да од тога никада не одустанемо и да чувамо наше материјално културно наслеђе, цркве и манастире који су највреднији за српски народ”.
Председник Привременог органа општине Пећ Дарко Колашинац захвалио је присутнима који су се окупили у великом броју како би испратили овај програм:
„Хвала вам што сте се у овим тешким и смутним временима за српски народ на КиМ, нарочито у Метохији, окупили да подржите ову манифестацију коју обележавамо уочи Светог Јеремије, заштитника нашег села.”
Стихове Десанке Максимовић казивала је помоћница директора Канцеларије за КиМ Милена Парлић, а стихове посвећене деци говорио је песник Власта Ценић из Алексинца.
Свети Јеремија почео је литургијом у цркви брвнари и порукама охрабрења игумана Светих архангела код Призрена Михаила Тошића. Много обичаја и радости буђења живота, као и очекивања, повезано је са Светим пророком Јеремијом. Свака кућа изнесе сто са храном и пићем на улицу да дочека госте и литију која обилази село и која се раније у пратњи италијанских војника Кфора кретала по пољима уз молитве за род и берићет. На јазу, код старе воденице, врши се чин освећења воде, а онда настаје прскање и поливање водом деце и већине присутних.
У препуној спортској сали промовисана је „Географска монографија Гораждевца”, књига др Бојане Јанџиковић, о којој су говорили др Саша Милосављевић, др Ивана Пењишевић и др Јово Медојевић.
Пет стотина гостију је стигло у Гораждевац. Многи од њих би јуче били и у Пећкој патријаршији, били би међу ћивотима српских архиепископа, патријараха и светитеља и седели би за оним празним столовима који су остали да чекају и њих, и сабор и патријарха Порфирија.
Живојин Ракочевић
Извор: Политика
