Отац Милосав овановић: „Наши преци су жедни наших молитви“
Свету литугрију на зимске Задушнице, у суботу 6. марта, у цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу, служио је јереј Милосав Јовановић, уз саслужење протојереја ставрофора Мираша Богавца и Дарка Пејића, и јереја Александра Јовановића.
Послије освећења жита за покој душа о Милосав је своје слово поуке започео стиховима:
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,…
„Ово су ријечи до данас у тамницу баченог и утамниченог Светог Петра другог ловћенског Тајновидца, који је заиста спознао ријечи живота Бога, да људска душа јесте бесмртна, да је оно што је Бог и намијенио за вјечност заиста бесмртно. То су су ријечи Господње преточене кроз ријечи дивнога Светитеља Светога Петра, чије име ми данас овдје изговарамо. А сами Свети Петар јесте био и Тајновидац, јер је видио тајне људског живота. Бог му је открио да кроз стихове, кроз све оно што је написао прослави човјека и људску душу. Тога смо и ми свједоци и сви данас који смо се сабрали у овом светом храму. Свједоци смо ријечи Божије да душа људска јесте бесмртна. Бесмртна јер је то Божје дјело. Многи кажу да је овај живот једино што имамо и да треба да живимо, да уживамо колико можемо, да када се умре, човјек умире. То само безуман човјек може да изговори и да вјерује у то. Стога смо се ми у овај дан данас, суботњи дан Задушнице, сабрали овдје. У дан који је Црква одредила да посјећујемо и да се духом сусрећемо са својима ближњима. Окупили смо се да се помолимо Богу за покој душа наших преминулих.
Није само овај дан посвећен за покој наших душа наших ближњих, него и свака субота и друге задушнице током године. А ми као православни хришћани увијек можемо и треба да посјећујемо гробља, гдје почивају тијела наших светих предака, она тијела која ће, како вјерујемо, у посљедњи дан васкрснути са душом. И тада ће бити Страшни суд Господњи. У данашњи дан ми се молимо за покој свих преминулих а и наши покојни, преци и сви који су уснули у православној вјери радују се данашњем дану. Исто онако као када болесник лежи у болници па очекује да му дође неко од његових ближњих, тако и наши покојници чекају наше молитве. Врло често можемо да чујемо да неко каже: “ Оче, сањам своју баку, мајку, оца…,који су преминули”. Шта то значи? То само једно значи да они очекују молитве од нас. Једино што човек може када се упокоји да очекује молитве својих ближњих и због тога када год се сјетимо, кад нам год падну на ум наши покојни наши ближњи, увијек отиђимо да запалимо свијећу, помолимо се Богу за покој њихових душа, исто онако како смо учинили и данас. А молити се за наше ближње, значи, браћо и сестре, прије свега молити се кроз Свету Литургију. Нема посебне молитве. Ми смо овдје прије почетка Свете Литургије данас поменули све преминуле, а ви сте донијели имена ваших крштених православних преминулих предака. И то је оно што је најважније, да их поменемо на Светој Литургији. Не можемо ми сами да творимо молитву, то није православни обичај. Ви знате, браћо и сестре, да је сваки обичај добар ако се не коси са православном вјером, а да је онај који се коси са њом лош обичај. И то треба да знамо и тако треба и да расуђујемо. Па тако ми овдје у Бијелом Пољу имамо један лијепи обичај да се уочи Задушница у петак увече излази на гробље, да се запале свијеће. И лијепо је изаћи на гроб и лијепо је запалити свијећу, али када идемо на гроб не треба да доносимо жито. Оно се, драга браћо и сестре, не освећује у петак увече ( осим у неким посебним ситуацијама, када је то нужно и неопходно), већ у суботу, на Светој Литургији, по типику и по правилу. Тај обичај још увијек постоји вјероватно зато народ није могао да дође у суботу на Литургију, јер је било забрањено. Али данас, хвала Богу, треба да исправљамо своје обичаје, треба да се вратимо и да слушамо како то треба шта нам то Црква говори, какве обичаје да спроводимо.
Такође, када долазимо на гробове наших светих предака треба да имамо свијест да су ти гробови светиња исто као што и овај храм светиња, и да тада треба да се прекрстимо, поклонимо се и запалимо освештане свијеће”, бесједио је о. Милосав.
Он је подсјетио вјернике да купују искључиво свијеће освештане у цркви, а не по пијацама и улици, јер је „у том случају сав наш труд узалудан и да треба строго да се чувамо тога јер то није богоугодно“.
