Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе
“Ваша Светости, драги устоличени Митрополите црногорско-приморски господине Јоаникије, Ваша високопреосвештенства, богољубиво монаштво, свештенство, драга браћо и сестре, екселенције!
Мени данас недостају ријечи да би било шта казао, а што би овај дан учинило, љепшим, радоснијим и што је најважније, христољубивијим. Данашњи дан, није дан нечије побједе, јер побједа се не мјери односном снага, него ко је за Христа, ко је у Христу, и ко је са Христом. Једино је тај начин живота који опредјељује и оно што је рекао наша Светост, а то је вјечни живот.
Данашњи дан је доживљен као дан достојанства, дан довољности и дан свједочења наше вјере, која се свједочи саборно, љубављу и исказивањем поштовања једни према другима. Црна Гора је држава која је христолика, и она је највише постала христолика доласком нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, постала је додатно христолика када су литије учињеле Црну Гору најблагодатнијом државом на планети, те литије су излиле благослов на читав народ не само у Црној Гори, него и читавом православљу. И управо резултат тих литија је и оно што је наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије, оставио свима нама, а оставио је достојно наследника. Наследника, који може да се носи са свим проблемима, који су вјечити проблеми Црне Горе, борбе добра и зла, истине и лажи. То је нешто што се вјечито надвило над Црном Гором, и једино су владари црногорски, захваљујући народу и молитвама, успијевали да добро надвалада над свима, и да истина побиједи, а правда учини оно што је најважније, унизи кривду. Ако имамо такав живот у Црној Гори, не чуди вас ово велелепно окупљање, које се десило и синоћ и данас, и ево овдје саборно у овом лијепом амбијенту, Плантажа Црне Горе, које су остале једино државно предузеће, које може на овај начин да сабере оволики број људи.
И оно што желим да поручим свима вама, то је да је ова власт она која се бори за слободу вјере, али и она која се бори за сваку грађевину, јер није битно ко се како осјећа, него да све придобијемо и да једни друге загрлимо, а ако тог загрљаја не буде, онда ћемо бити вјечито подијељени. Зато је и најтежа улога нашег Митрополита, који има у овом тренутку посебни задатак, да Црну Гору измири, јер смо ми подијељени по свим шавовима, по шавовима историје, идеологије, по шавовима различитог односа према вјери, једни желе неканонску, а једина исправна је она канонска: Ви сви добро знате, да је Митрополит Амфилохије знао да помири Црну Гору и то је урадио. Ако погледате, иако су му многи замјерали, он је ујединио двије лозе, лозу Немањића и лозу Петровића, он је желио на тај начин да каже, да је све могуће само ако ми то хоћемо и управо то говори о јединству, које ми треба да његујемо, о јединству које не смијемо да заборавимо, око кога треба да се сабирамо.
У знак захвалности за први долазак као Патријарха у Црну Гору, желим да Његовој светости Патријарху Порифирију уручим један скромни поклон, јер скромна држава може да даје само скромне поклоне, а то је, Ваша Светости, жезло, које је дрвено, које је изрезбарено трудом љубављу, и управо свједочи оно што је Црна Гора. На тај начин Ви, као наш духовни отац, наш добри пастир, водите нас, онако како су сви ваши претходници. Дозволите да Вам уручим овај поклон.
Драги брате и Митрополите, ја знам да вама дају све што треба једном Митрополиту, а ја знам да ви умијете да повлачите добре потезе, у то име ми смо одлучили да Вам поклонимо један необичан шах, који ће да вас подсјећа на све историјске личности Црне Горе и да ви увијек када мислите, да сте на губитку, да сте матирани, повучете најбољи потез. Ја се надам да ћете ви то знати да урадите у корист свих нас, поготово због оних који то очекују од Вас, на могући најбољи начин на који сте то и до сада исказивали.
Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки
Као студент Богословског факултета у Београду први пут сам читао Писмо своме епископу Александра Шмемана, и био задивљен његовом литургијском и богословском слободом. Нарочито ме дотакао његов однос према свом епископу који је био тако личан, отворен, смио, недвосмислен, али јасан и одговоран и пун поштовања. Запитао сам се да ли ћу моћи, ако икада постанем свештеник, успоставити такав однос са својим владиком. Могуће да сам негдје дубоко у своме срцу и бићу домолио такав однос, који се данас пројављује у указаној ми части да се обратим Вама, митрополите Јоаникије, и свима вама уважени оци и драга браћо и сестре. И управо је тај и такав однос према свештенству обиљежио двадеседвогодишње епископско управљање Будимљанско-никшићком епархијом садашњег митрополита Јоаникија. Ово говорим у име оних малобројних свештеника које је затекао и оних многобројнијих на које је полагањем руку призвао благодат свештенства. У свом Епископу имали смо очинску подршку да, у слободи и талантима које нам је Господ дао, свој пастирски рад усредсредимо на повратак повјереног нам народа литургијском животу, да се парохијски живот одухови и оживи и да он постане начин нашег постојања. Литургија, Свете тајне и литургијски циклус црквене године поново постају оно што треба да буду, центар парохијског живота. Црква поново почиње да се доживљава као Тијело Христово, а што је још битније, она тако и живи и то и јесте. То осјећамо и живимо и сви ми сабрани у њој на литургији. Богослужење се опет схвата као извор живота, откривење и смисаоно испуњење Цркве, средство раста и освећења, средиште и испуњење њеног свеукупног живота и мисије. Природно је да и у животу у људским односима сасвим су природне и плиме и осјеке, али оне нас нијесу спријечиле да наши односи буду чистији и људскији, већ су нам помогли да дубље сазнамо ко смо, шта смо, колико дајемо себе и од себе и колико Господ даје себе нама, а уједно бивајући истински свјесни крајње људске слабости и крајње доброте Божије. У нашој Епархији проблеми се нијесу решавали декретима, који у суштини и не решавају ствари, јер кроз декрете се размишља механички, они, на жалост, служе да чак измисле и спасење човјека, укидајући му слободу, то јест укидајући човјека. Малобројни проблеми су решавани искреним разговором, брижљивом очинском поуком, која је некад садржала и очински прекор и указивање на грешку, а опет све у изграђивању односа и очувању црквеног поретка. Владика Јоаникије нам је јасно давао до знања да је номинално и неразумљиво пастирствовање извор отуђења народа од Цркве и Цркве од народа. Јер није појединац само дио неке конструкције, службеник неког предузећа, макар и духовног. Сви смо удови једнога Тијела, чланови једне заједнице, гдје је сваки члан понаособ не само дио неке безличне цјелине, или просто помоћ другоме, већ сваки човјек возглављује цјелину и цјелина је неутуђиви дио свакога.
Владико, овакав однос који сте са на нама изградили и омогућили Вашим руковођењем чинио нам је и чини велику радост. Јер радост је бити човјек. Радост је силнија од живота. Радост бива чим човјек осјети другог човјека Христом. Јер га тако увијек осјећа као сабрата и то вјечног сабрата. Човјек је радост човјеку Богочовјеком. Ваше високопреосвештенство, начин на који служите Господу и своме роду за нас је појава сталног присуства Господа са нама. У Вама гледамо савјест Српске Цркве, и желимо Вам да у Митрополији заједнички са повјереним свештенством и народом, како би рекао отац Јустин Ћелијски, стојите јуначки у слободи којом Вас Господ Христос ослободи и да се не дате у јарам ропства ухватити и везати. А то се једино може успјети ако човјеку и људима служимо Богочовјеком, преко Богочовјека, ради Богочовјека. Нека Вам он буде све и свја у свим вјековима.
Милутин Мићовић, књижевник
Ваша Светости, Патријарше свесрпски Порфирије, добродошли у Црну Гору.
Добродошли сви архијереји православне васељене у Црну Гору, поздрављам сву браћу и сестре православнога знака и нашега културнога и духовнога наслеђа ове наше тврде и најтврђе Црне Горе.
Честитам мом брату најмлађему Јоаникију трон Петровића на Цетињу. Најмлађи брат, али га западе најузвишеније и најтеже мјесто. Овдје смо данас сабрани и видјели смо како је тешко бити човјек и бити пастир, и бити свештеник, а камоли Владика у Црној Гори. То је било од памтивијека тако. Овдје су све силе сукобљене, овдје је на дјелу Горски вијенац и Луча Микрокозма, овдје се све судара из темеља. Али наш небески православни, осијани небом знак држи и да је данас чудом побиједио и да је све силе сатанског ума отрово. И ставили смо их под ноге. Данас је било видно да се без Божије силе не може ратовати духовни рат.
Данас у лику вашем ја видим саборни лик васељенског православља овдје у Црној Гори. Тај лик посвједочили су наше Владике Петровићи, посебно велики Петар II Петровић Његош. Без њега – шта чинити? Са њим знамо. И можемо све, уз Божију помоћ. Живјели, Хвала Вам што сте увеличали овај велики, достојанствени, чудесни сабор, који благосиљају надам се и сви Петровићи.
Хвала вам.
Страхиња Булајић, потпредсједник Скупштине Црне Горе
Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша преосвештенства, Господо посланици, Господо министри, наследниче круне Карађорђевића, часни оци, сестре монахиње, представници Исламске заједнице, представниче Јеврејске заједнице,
Данас је велики дан за Црну Гору. Наш народ је добио 56. Митрополита црногорско-приморског. Радуј се Црна Горо!
Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски Јоаникије, нека Вам је срећно и благословено устоличење на светосавски трон Светога Петра Цетињскога. Ја Вам желим, а одавно се познајемо, и знам да ће тако бити, да ћете чврсто и јасно, гласно и стамено, као и до сад, газити стазом Светога Саве, Светога Петра и Светога Василија. Данашње стање у Црној Гори, а то Бога ми није никаква тајна, у последњих 25 година, врло је комплексно. И ја знам, и наш народ то показује свакога дана, колико му је стало до православља, да ће Ваша смиреност, и Ваша мудрост много допринијети да превазиђемо ово стање.
Ваше Високопреосвештенство, на многаја љета!
Елиезер Папо, врховни рабин Јеврејске заједнице у БиХ
Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, даме и господо,
Има једна прича о једном њемачком филозофу који је записао: Кад су одводили Јевреје, ми нисмо реаговали, јер нисмо Јевреји. Кад су одводили комунисте, ми нисмо реаговали, јер нисмо комунисти. Кад су одводили хомосексуалце, ми нисмо реаговали јер нисмо хомосексуалци. Кад су почели да одводе нас, није више било никог другог да реагује.
Нешто слично се дешавало ових дана и тако сам сматрао да је јако битно да је јако битно да друге вјерске заједнице пруже руку СПЦ у овим тешким моментима кроз које је пролазила, јер секуларна држава не треба да се петља у уутрашње ствари било које вјерске заједнице. И не може вјерска заједница да води рачуна само и искључиво о својим интересима него све треба да се међусобно подржавају и да саопште онима који су на власти да придјев секуларан не потиче од властитог имена Секуле Дрљевић.
Хвала вам.
Академик Јован Делић, потпредсједник Матице српске
Ваша Светости, најсветији Патријарше Порфирије, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, господине рабине, господине представниче Исламске заједнице Џемале, Ваше екселенције, представници Владе, пресједниче владе,
Дозволите ми да се обратим двојици људи, којима се данас пред нашим очима десило чудо, и који су били учесници тога чуда. Ваша Светости, Патријарше српски, пећки Патријарше, Ваше преосвештенство у Христу драги Владико Јоаникије,
Изгледало је јутрос око 5,6,7, сати да би се овај догађај могао преокренути у нешто непријатно, изгледало је јутрос да смо заточеници неких, ето ја смијем да кажем, злих сила. Али десило се чудо које људи можда не могу да примијете својим очима, него морају да схватају да им се то чудо догодило на њихове очи. Да ли је могуће да ова два света човјека дођу, такорећи с неба на Цетиње, на Обилића пољану. Слетјела су два хришћанска јунака, слетио је наш пећки Патријарх, и наш чувар трона Пећкога – имајте на уму, молим вас, те двије титуле. Они су слетјели заједно.
Ја Његову Светост познајем мало дуже, али ову димензију јунаштва нисам знао. Ја Вам из дубине душе честитам. То је нешто што се догађа у изузетним часовима, тренуцима, и то је нешто што је овај дан учинило великим.
Ваше Високопреосвештенство, ја се не сјећам, а можете ме подсјетити ако има таквих случајева, да је неки Митрополит црногорско-приморски, да је неко устоличење било, такво, да се увече дочекује српски Патријарх, да се дочекује пред десетинама хиљада људи, на начин који је незабораван, величанствен, да Ви истовремено имате Литургију и устоличење на Цетињу, и имате паралелну литургију и устоличење у храму Христовог Васкрсења. То је чудо. А изгледало је само неколико сати раније да све може отићи по злу. Ако то није чудо, ја се не зовем Јован Делић.
У Матици српској у Новом Саду, постоји кућа, кључна кућа Владике црногорског Петра II Петровића Његоша. Његош, захваљујући добрим дијелом академику Миру Вуксановићу, нема бољу и сигурнију кућу од Матице српске. У Матици српској постоји зборник Његошев, већ 4 броја су изашла, тамо такође постоји бибилотека најбољих књига о Његошу. У Матици се стално одржавају скупови о Његошу, он је био буквално члан Матице српске, као што је био и члан Ученог српског друштва и Академије наука. Двије највеће научне институције су почаствоване чланством Владике Његоша. Ја знам какво је бреме на Вама, знам и да су Божија чуда са Вама и у Бога се надам да ћете ви то изнијети. Данас и јуче је био овдје пресједник Матице српске, он је морао да оде, тако да сам ја недостојан, на мене је пала та улога да Вас у име његово поздравим, и да Вам пожелим, да имате снаге,да будете, ко што јесте и ко што сте били, да будете бојно копље онога Светога Георгија који ће се са Вама супроставити сатанским силама, да будете онај пламени мач, свеца који Вас штити, Светога архангела Михаила, али да будете и драга исцелитељска ријеч нашега драгога Исуса Христа, која обједињује и љуби све људе овога свијета и жели свима мир међу људима.
Ваше Преосвештенство нека Вам је срећно ово бреме,
Ваша Светости, ово је први пут прилика, да Вас поздравим. Видимо се, ако Бог да, у радости.
Хвала Вам.
Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски
Ваша Светости, Ваше Блаженство, Високопреосвећени Митрополите и оче наш духовни Јоаникије, Високопреосвећени митрополити, Преосвећени оци епископи, уважени предсједниче Владе Црне Горе, драга браћо и сестре, часни и честити саборе,
Дозволите ми да вас све поздравим у име свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске. Овај поздрав требао је да изговори високопреподобни архимандрит Павле Калањ, али пошто је он био спријечен да буде данас са нама овдје, та дужност припала је мени.
Немојте ми замјерити на мојој збуњености и неспремности, али вјерујте ми да ће ових пар ријечи које ћу изговорити изаћи из најдубљих дубина мога срца. Исто тако сам увјерен да ријечи које ћу изговорити изражавају и најдубља осјећања свакога свештеника, свакога монаха, сваке монахиње наше Митрополије.
Најприје желим да изразим благодарност Христу Богу нашем и Пресветој Богородици на овоме дивноме дану и великоме дару да смо данас добили и устоличили нашега новога Митрополита и нашега духовнога оца и пастира – Владику Јоаникија. Благодарни смо Богу који је преко светих отаца Светог архијерејског сабора СПЦ предвођених Његовом Светошћу нашим Патријархом Порфиријем услишио наше молитве, наша надања и очекивања да након упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија на трон Светога Петра Цетињског буде изабран Владика Јоаникије. И зато данас из свега срца, душе и ума сви у глас кличемо. ДОСТОЈАН!
Владика Јоаникије је свих ових година у пуном смислу те ријечи био понос и дика свима нама. Часно је и достојанствено, више од двадесет година био на трону древне светосавске Епархије будимљанско-никшићке. Можемо рећи да је то један од два трона Светога Василија Острошког Чудотворца.
Након тога часнога архијерејског служења наш Владика Јоаникије данас је устоличен на трон Светога Петра Цетињскога. Можемо сви се сагласити да он и ликом и стасом, али прије свега вјером, трпљењем, храброшћу и мудрошћу подсјећа на Светога Петра Цетињског. Нека би му он, као и сви остали велики архијереји Митрополије црногорско-приморске били на помоћи да ову велику и узвишену службу обавља онако како сви то од њега очекујемо: достојанствено и мудро, са великом вјером и љубављу, како је то чинио и до сада.
Драги Владико, нека вам је срећан данашњи дан, и вама и свима нама. Да нам живите на многаја и благаја љета.
Патријарх српски Порфирије
Браћо и сестре, већ сам довољно говорио, желим само да у име наше помесне Српске православне цркве, изразим захвалност, свој браћи архијерејима који су дошли из других помјесних цркава, нека вас Господ благослови!
У исто време да честитам вама браћо на новом архијереју, али исто тако и вашем новом Митрополиту да честитам на пастви. Да сте бољи добили бисте бољег, а да је и он бољи вјероватно бисте и ви били бољи, тако да то вам је што вам је. А ја у своје лично име и у име других архијереја, имам за вас Владико једну панагију која није нова, носио сам је док сам био на западним странама у Хрватској и Словенији. А иначе скицу за ту панагију је радио извесни Грк који је добио Оскара за сценографију у филму Грк Зорба. Честитам, Владико, живео нам много година, нека си благословен и ти и твој народ.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије
Ваша Светости,
Најважнија ствар која се догодила нама за ова два дана, а можда и за много више дана је што сте Ви у овом доста врућем моменту дошли нама, да нам донесете благослов, благодат и мир, помирење и радост. То што сте Ви, учинили за нас, за ово мало времена откад сте дошли, не може се лако измјерити. То је већ историја коју Ви пишете, наравно, у свим српским земљама, али сте овдје у Црној Гори оставили најубједљивији траг. Памтиће се Ваш долазак, Ваша Светости, као што се памтио и долазак Патријарха Павла, Патријарха Арсенија III Чарнојевића и IV Јовановића и осталих светих српских патријараха који су су походили Црну Гору.
Ми ћемо Вам уручити један скромни дар, крст са двије панагије, знак патријарашкога достојанства. Ми остали архијереји носимо крст и само једну панагију, а Патријарх носи крст и двије панагије. То јесте свакако већа част, али то такође указује да је бреме српског Патријарха теже него било кога од нас. И зато треба сви ми да будемо благодарни на његовој љубави, пажњи и доброти и да колико можемо, сви ми, не само епископи, монаси, свештеници, него и вјерни народ, помогнемо нашем Патријарху српскоме, да му мало олакшамо, јер ако њему олакшамо мало бреме, будите сигурни да ћемо наћи због тога велику благодат код Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.
Ваша Светости, благословите! Велику сте нам радост, донијели. Утврдили сте овај светосавски трон и ми вас једва чекамо да нам опет дођете!
