Живојин Ракочевић: Најстарије албанско културно наслеђе на Косову су куле из 19. века

И најлибералнији Албанци у некој форми ће рећи да је српско наслеђе албанско и косовско. Они нас сада третирају као да смо неки давно нестали народ, као да смо Римљани. После етничког чишћења остала је пуста земља са споменицима на њој. Косово противно међународним и локалним законима настоји и жели да преузме српске средњевековне манастире, иако смо ми ту, у гетима – каже за Директно.рс Живојин Ракочевић, књижевник и новинар сa Косова и Метохије.

Ракочевић живи и ствара у Грачаници. Објавио је низ књига поезије и публикација. Добитник је више признања међу којима су најзначајније: “Бранкова награда” Матице српске у Новом Саду, “Универзитетска награда Приштине”, “Лазар Вучковић”, Кондир косовке девојке и награда “Григорије Божовић”.

Припала му је и годишња награда “Милан Пантић” за истраживачко новинарство и храброст у извештавању о догађајима везаним за погром Срба 17.марта 2004. године. Један је од најбољих познаваоца косовско-метохијских (не)прилика.

У последње време албански медији на Косову и Метохији све чешће објављују текстове у којима се тврди да српски средњевековни манастири представљају албанско културно наслеђе. О чему се заправо ради, шта је у позадини таквих тврдњи које нису засноване ни на једном научном или историјском доказу?

– Наша културна, духовна и национална баштина у овом тренутку изложена је трећој бруталној и огољеној фази напада и фалсификовања. Прва фаза је обликована 1941. стварањем Велике Албаније, и 1945. доласком Комунистичке партије Југославије на власт. Све што се вековима стицало, наслеђивало и поклањало црквама и манастирима, све што је преживело најтамније тренутке отоманске и албанске власти, одузето је цркви. Високи Дечани, Патријаршија, Грачаница, постали су места на којима се гладује. Друга фаза је настојање власти да од светиња направе музеје у којима ће кустоси и Заводи одлучивати о свему и избацити калуђере. Комунистичка партија је у Грачаници поставила своју касу, а монахиње су просиле за посуду брашна, и то све у задужбини краља Милутина, једног од најмоћнијих и највећих градитеља нашег средњег века. Ова два процеса условила су појаву мишљења да албанске власти могу преузети српско наслеђе. То је оно што данас видимо као трећу фазу. После 1999. историчари и интелектуалци заједно са властима намећу Албанцима мишљење да су им Срби у средњем веку отели цркве и манастире. Око 90% Албанаца пре Погрома 17. марта 2004. сматрало је да су цркве и манастири српски, а десетак година касније већини је наметнуто мишљење да су то њихове цркве.

Како на те, за сада углавном медијске тврдње, реагују албански историчари и политичари на Косову?

– Не ради се само о медијским тврдњама и кампањама. То се обликује као „научно мишљење“, па ће и најлибералнији Албанци у некој форми рећи да је српско наслеђе албанско и косовско. Они нас сада третирају као да смо неки давно нестали народ, као да смо Римљани. После етничког чишћења остала је пуста земља са споменицима на њој. Косово противно међународним и локалним законима настоји и жели да преузме то благо, иако смо ми ту, у гетима.

Због чега албанској популацији на Косову и Метохији сметају српски средњевековни манастири?

– Један странац је недавно записао: „Српска душа је заробљена у албанском телу“. Временом, после разарања, сукоба и ратова, наслеђе, дух и култура јављају се као сведоци од личне савести до научних студија. Врло је сложено и готово немогуће уклонити такве сведоке.

Ако Косово постане члан Унеска каква ће судбина бити средњевековних манастира?

– Овдашње власти и нова структура псеудоисторичара то би доживели као победу својих идеја и могли би да наставе са уништавањем по дубини територије. С друге стране, улога Унеска у овом тренутку би требало да буде много важнија и видљивија. Не може Богородица Љевишка бити у мраку, мора се скинути гареж с најлепших фресака, са наше Сикстинске капеле.

Постоји ли опасност да се једног дана српске средњевековне светиње, кроз неки закон о слободи вероисповести, прогласе за манастире албанске православне или католичке цркве на Косову?

– Постоји. Већ су најављивани нацрти закона, као што је био онај у Црној Гори. Занимљиво је да су писани у исто време, али нису прошли. Не треба се заваравати да ће их у повољним приликама опет враћати у процедуру. Мада је моћни Ђукановић, чију је технологију власти марљиво учио Хашим Тачи, управо на том месту „поломио зубе“.

Шта СПЦ и власт у Београду треба да ураде како би осујетили покушаје да се српски манастири прогласе за косовско, односно албанско, наслеђе?

– Неопходно је активно и динамично сведочење на свим нивоима. Уколико га не буде, фалсификати из Приштине могу бити прихваћени као истинити. Есенцијално је да се, на креативан начин, подржи живот у манастирима и око њих, да се гета у којима живе Срби претворе у места рада и стварања. Не може се живот свештеника Ђорђа Стефановића у Богородици Љевишкој и његове једногодишње ћерке Митре одвојити од фресака и лепоте тог храма. То је једини модел прихватљивог опстанка.

Из ког доба датирају најстарији албански културно-историјски споменици на КиМ?

– На Косову и Метохији постоји српско, османско и албанско наслеђе. Често се мешају албанско и османско наслеђе, нарочито када су верски објекти у питању. Традиционалне куле за становање из 19. века чувају се и штите као албанска баштина. Скоро је један „историчар“ изјавио како су од камења са тих кула саграђени зидови око Дечана. Да би заштитио мало баште око свог манастира дечански игуман Макарије је на питање какав зид зида одговорио: „Зидам зид братства и јединства“. Деценијама касније и дечански игуман Теодосије зидао је зид у доба протектората Уједињених нација и десетина хиљада војника који су требали да донесу мир. На исто питање какав то зид зида, одговарао је: „Зидам зид мира и толеранције“.

Многе џамије, као у Пећи и Призрену, су изграђене од камена порушених православних манастира.

– То је потпуно јасно и видљиво, не само у науци. Студеница хвостанска, код Истока, седиште једне од епископија које је установио Свети Сава, је до темеља разнесена и то се камење могло дуго видети на локалним џамијама. Остали су само темељи огромног храма на ком се данас напаса стока. Тамо се ретко иде јер није безбедно.

Према турском попису из 1455. године на Косову је било 30-ак албанских домаћинстава. Када је заправо почело насељавање Албанаца на Косову и Метохији?

– Кључни и преломни тренутак у етничкој доминацији настаје у другој половини 19. века, а стање се фатално погоршава након признања Србије и Црне Горе на Берлинском конгресу 1878. када Турска и Аустроугарска схватају да ће се две српске државе вратити својој заветној земљи и културном моделу. У том периоду настаје најдраматичнија сеоба нашег становништва. А до недавно се и на сајту америчке ЦИА могао наћи податак да су у задњим деценијама 19. века Срби етничка већина на Косову. Како год да се узме и шта год да се деси Срби су културна већина на овом простору и чувају то благо за цело човечанство.

Да ли знате да су почетком 19. века манас’р Високи Дечани Албанци претворили у коњушњицу. Тада су знали да то није њихово културно наслеђе?

– У различитим периодима је таква судбина погађала и Грачаницу и друге светиње. Довитљиви калуђери су плаћали моћне људе из албанске средине да чувају светиње.

Колико је на Косову запаљено православних храмова од 1999. године?

– То је тешко утврдити јер се ради о различитим степенима скрнављења и уништавања. Поуздано се зна да је уништено, оштећено и девастирано 156 цркава и манастира. Са њима су нестале библиотеке, иконе, фреске, дуборези, иконостаси и живот који их је пратио. У многима је тај живот обновљен, а разуме се да не можете обновити чудесни дебарски иконостас из цркве Светог Николе у Приштини или слике Уроша Предића из храма Светог Архангела Михаила у Штимљу.

На чему заснивате идеју о опстанку?

– На изласку из гета и на паду тоталитарног система у Приштини. Ми ћемо се вратити у градове из којих смо избачени први пут у историји Косова и Метохије. Први пут смо из града бежали у сеоска гета да се сачувамо. У протеклих 150 година најчешће се са села бежало у град који је био сигурнији и безбеднији. За сада живимо у две различите слободе које ће се једног дана срести у Призрену, Приштини, Урошевцу… Надам се да ћемо се препознати.

Извор: https://direktno.rs/