Zivojin Rakocevic Foto Printscreen Youtube Nenad Radosavljevic

Živojin Rakočević: Najstarije albansko kulturno nasleđe na Kosovu su kule iz 19. veka

I najliberalniji Albanci u nekoj formi će reći da je srpsko nasleđe albansko i kosovsko. Oni nas sada tretiraju kao da smo neki davno nestali narod, kao da smo Rimljani. Posle etničkog čišćenja ostala je pusta zemlja sa spomenicima na njoj. Kosovo protivno međunarodnim i lokalnim zakonima nastoji i želi da preuzme srpske srednjevekovne manastire, iako smo mi tu, u getima – kaže za Direktno.rs Živojin Rakočević, književnik i novinar sa Kosova i Metohije.

Rakočević živi i stvara u Gračanici. Objavio je niz knjiga poezije i publikacija. Dobitnik je više priznanja među kojima su najznačajnije: “Brankova nagrada” Matice srpske u Novom Sadu, “Univerzitetska nagrada Prištine”, “Lazar Vučković”, Kondir kosovke devojke i nagrada “Grigorije Božović”.

Pripala mu je i godišnja nagrada “Milan Pantić” za istraživačko novinarstvo i hrabrost u izveštavanju o događajima vezanim za pogrom Srba 17.marta 2004. godine. Jedan je od najboljih poznavaoca kosovsko-metohijskih (ne)prilika.

U poslednje vreme albanski mediji na Kosovu i Metohiji sve češće objavljuju tekstove u kojima se tvrdi da srpski srednjevekovni manastiri predstavljaju albansko kulturno nasleđe. O čemu se zapravo radi, šta je u pozadini takvih tvrdnji koje nisu zasnovane ni na jednom naučnom ili istorijskom dokazu?

– Naša kulturna, duhovna i nacionalna baština u ovom trenutku izložena je trećoj brutalnoj i ogoljenoj fazi napada i falsifikovanja. Prva faza je oblikovana 1941. stvaranjem Velike Albanije, i 1945. dolaskom Komunističke partije Jugoslavije na vlast. Sve što se vekovima sticalo, nasleđivalo i poklanjalo crkvama i manastirima, sve što je preživelo najtamnije trenutke otomanske i albanske vlasti, oduzeto je crkvi. Visoki Dečani, Patrijaršija, Gračanica, postali su mesta na kojima se gladuje. Druga faza je nastojanje vlasti da od svetinja naprave muzeje u kojima će kustosi i Zavodi odlučivati o svemu i izbaciti kaluđere. Komunistička partija je u Gračanici postavila svoju kasu, a monahinje su prosile za posudu brašna, i to sve u zadužbini kralja Milutina, jednog od najmoćnijih i najvećih graditelja našeg srednjeg veka. Ova dva procesa uslovila su pojavu mišljenja da albanske vlasti mogu preuzeti srpsko nasleđe. To je ono što danas vidimo kao treću fazu. Posle 1999. istoričari i intelektualci zajedno sa vlastima nameću Albancima mišljenje da su im Srbi u srednjem veku oteli crkve i manastire. Oko 90% Albanaca pre Pogroma 17. marta 2004. smatralo je da su crkve i manastiri srpski, a desetak godina kasnije većini je nametnuto mišljenje da su to njihove crkve.

Kako na te, za sada uglavnom medijske tvrdnje, reaguju albanski istoričari i političari na Kosovu?

– Ne radi se samo o medijskim tvrdnjama i kampanjama. To se oblikuje kao „naučno mišljenje“, pa će i najliberalniji Albanci u nekoj formi reći da je srpsko nasleđe albansko i kosovsko. Oni nas sada tretiraju kao da smo neki davno nestali narod, kao da smo Rimljani. Posle etničkog čišćenja ostala je pusta zemlja sa spomenicima na njoj. Kosovo protivno međunarodnim i lokalnim zakonima nastoji i želi da preuzme to blago, iako smo mi tu, u getima.

Zbog čega albanskoj populaciji na Kosovu i Metohiji smetaju srpski srednjevekovni manastiri?

– Jedan stranac je nedavno zapisao: „Srpska duša je zarobljena u albanskom telu“. Vremenom, posle razaranja, sukoba i ratova, nasleđe, duh i kultura javljaju se kao svedoci od lične savesti do naučnih studija. Vrlo je složeno i gotovo nemoguće ukloniti takve svedoke.

Ako Kosovo postane član Uneska kakva će sudbina biti srednjevekovnih manastira?

– Ovdašnje vlasti i nova struktura pseudoistoričara to bi doživeli kao pobedu svojih ideja i mogli bi da nastave sa uništavanjem po dubini teritorije. S druge strane, uloga Uneska u ovom trenutku bi trebalo da bude mnogo važnija i vidljivija. Ne može Bogorodica Ljeviška biti u mraku, mora se skinuti garež s najlepših fresaka, sa naše Sikstinske kapele.

Postoji li opasnost da se jednog dana srpske srednjevekovne svetinje, kroz neki zakon o slobodi veroispovesti, proglase za manastire albanske pravoslavne ili katoličke crkve na Kosovu?

– Postoji. Već su najavljivani nacrti zakona, kao što je bio onaj u Crnoj Gori. Zanimljivo je da su pisani u isto vreme, ali nisu prošli. Ne treba se zavaravati da će ih u povoljnim prilikama opet vraćati u proceduru. Mada je moćni Đukanović, čiju je tehnologiju vlasti marljivo učio Hašim Tači, upravo na tom mestu „polomio zube“.

Šta SPC i vlast u Beogradu treba da urade kako bi osujetili pokušaje da se srpski manastiri proglase za kosovsko, odnosno albansko, nasleđe?

– Neophodno je aktivno i dinamično svedočenje na svim nivoima. Ukoliko ga ne bude, falsifikati iz Prištine mogu biti prihvaćeni kao istiniti. Esencijalno je da se, na kreativan način, podrži život u manastirima i oko njih, da se geta u kojima žive Srbi pretvore u mesta rada i stvaranja. Ne može se život sveštenika Đorđa Stefanovića u Bogorodici Ljeviškoj i njegove jednogodišnje ćerke Mitre odvojiti od fresaka i lepote tog hrama. To je jedini model prihvatljivog opstanka.

Iz kog doba datiraju najstariji albanski kulturno-istorijski spomenici na KiM?

– Na Kosovu i Metohiji postoji srpsko, osmansko i albansko nasleđe. Često se mešaju albansko i osmansko nasleđe, naročito kada su verski objekti u pitanju. Tradicionalne kule za stanovanje iz 19. veka čuvaju se i štite kao albanska baština. Skoro je jedan „istoričar“ izjavio kako su od kamenja sa tih kula sagrađeni zidovi oko Dečana. Da bi zaštitio malo bašte oko svog manastira dečanski iguman Makarije je na pitanje kakav zid zida odgovorio: „Zidam zid bratstva i jedinstva“. Decenijama kasnije i dečanski iguman Teodosije zidao je zid u doba protektorata Ujedinjenih nacija i desetina hiljada vojnika koji su trebali da donesu mir. Na isto pitanje kakav to zid zida, odgovarao je: „Zidam zid mira i tolerancije“.

Mnoge džamije, kao u Peći i Prizrenu, su izgrađene od kamena porušenih pravoslavnih manastira.

– To je potpuno jasno i vidljivo, ne samo u nauci. Studenica hvostanska, kod Istoka, sedište jedne od episkopija koje je ustanovio Sveti Sava, je do temelja raznesena i to se kamenje moglo dugo videti na lokalnim džamijama. Ostali su samo temelji ogromnog hrama na kom se danas napasa stoka. Tamo se retko ide jer nije bezbedno.

Prema turskom popisu iz 1455. godine na Kosovu je bilo 30-ak albanskih domaćinstava. Kada je zapravo počelo naseljavanje Albanaca na Kosovu i Metohiji?

– Ključni i prelomni trenutak u etničkoj dominaciji nastaje u drugoj polovini 19. veka, a stanje se fatalno pogoršava nakon priznanja Srbije i Crne Gore na Berlinskom kongresu 1878. kada Turska i Austrougarska shvataju da će se dve srpske države vratiti svojoj zavetnoj zemlji i kulturnom modelu. U tom periodu nastaje najdramatičnija seoba našeg stanovništva. A do nedavno se i na sajtu američke CIA mogao naći podatak da su u zadnjim decenijama 19. veka Srbi etnička većina na Kosovu. Kako god da se uzme i šta god da se desi Srbi su kulturna većina na ovom prostoru i čuvaju to blago za celo čovečanstvo.

Da li znate da su početkom 19. veka manas’r Visoki Dečani Albanci pretvorili u konjušnjicu. Tada su znali da to nije njihovo kulturno nasleđe?

– U različitim periodima je takva sudbina pogađala i Gračanicu i druge svetinje. Dovitljivi kaluđeri su plaćali moćne ljude iz albanske sredine da čuvaju svetinje.

Koliko je na Kosovu zapaljeno pravoslavnih hramova od 1999. godine?

– To je teško utvrditi jer se radi o različitim stepenima skrnavljenja i uništavanja. Pouzdano se zna da je uništeno, oštećeno i devastirano 156 crkava i manastira. Sa njima su nestale biblioteke, ikone, freske, duborezi, ikonostasi i život koji ih je pratio. U mnogima je taj život obnovljen, a razume se da ne možete obnoviti čudesni debarski ikonostas iz crkve Svetog Nikole u Prištini ili slike Uroša Predića iz hrama Svetog Arhangela Mihaila u Štimlju.

Na čemu zasnivate ideju o opstanku?

– Na izlasku iz geta i na padu totalitarnog sistema u Prištini. Mi ćemo se vratiti u gradove iz kojih smo izbačeni prvi put u istoriji Kosova i Metohije. Prvi put smo iz grada bežali u seoska geta da se sačuvamo. U proteklih 150 godina najčešće se sa sela bežalo u grad koji je bio sigurniji i bezbedniji. Za sada živimo u dve različite slobode koje će se jednog dana sresti u Prizrenu, Prištini, Uroševcu… Nadam se da ćemo se prepoznati.

Izvor: https://direktno.rs/