Пут ратног репортера
„ …су крв, сузе, патње људи, избјегличке колоне, неизвјесност… После тога можете само да звапите Богу, одете у цркву, прислужите свијећу, помолите се Господу нашем, нема друге адресе ни другог спаса“
„Ватре у помрчини и одлучност људи, окупљених на граничном прелазу Јариње, памтићу заувијек. Слике са Јариња личиле су на збјег. Гледајући једне мрачне вечери те ватре наложене поред магистрале помислио сам како ми све то личи на један велики збјег. У мени се родило питање да ли је свака генерација нас Срба осуђена да један дио свог живота проведе у неком збјегу“ – преноси своје утиске са граничног прелаза Јариње новинар и фото репортер Зоран Шапоњић који већ три деценије извјештава са ратишта широм Југославије. Познате су и његове дивне репортаже из Русије, као и болне људске, животне приче које преноси на свој посебан начин. Међу своје приче је уврстио и литије за одбрану светиња у Црној Гори.
„Било је то заиста петнаест тешких дана. Стотине и стотине, и хиљаде људи који су дане и ноћи проводили на Јарињу и Брњаку. Под шаторима, поред логорских ватри. Најјачи мој утисак био је управо несаломивост тог народа који шаље поруку да не пристаје, да неће и не може одустати. Због тога вјерујем да ће наш народ на Косову успјети да се избори. Циљ са дуге стране је јасан. Циљ је да Срба на Косову не буде, да оду, док је, с друге стране, борба нашег народа неупитна.
Када су у четвртак стигле вијести из Брисела да је постигнут неки начелни договор с једне стране се осјетило олакшање међу Србима али и различите реакције. Једни су били мишљења да је боље овако док су други били гњевни због чињенице да на територији Србије треба некаквом наљепницом и стикером на регистарским таблицама прелијепити ознаку и грб Србије. Осјећања су се кретала између дубоке припадности да Косово јесте и бити ће дио Србије и, с друге стране, потребе да се живи. Велика је трпељивост и спремност наших људи да све издрже. С друге стране припадници ROSU су се сваког дана смјењивали по два пута. Док би, тада, по њих педесет-шездесет пролазило са дугим цијевима, онако мрки, с прстом на обарачу није се чула ни једна ружна ријеч од стране Срба. Припадници РОСУ покушавали су да изазову инцидент чак и у суботу после привременог споразума постигнутог у Бриселу тражећи стално нове и нове уступке и измишљајући разлоге да се њихово помјерање одлож, како би се понизили Срби који су на миран и цивилизован начин протестовали“- каже Зоран Шапоњић.
Говорећи о својој дубокој везаности за Свету српску земљу Шапоњић каже да је Косово дио нас, наше душе и нашег срца.
„Како да се одрекнемо Метохије и Косова и да кажемо да оно није наше? Како после тога да изађемо пред своје претке и шта да им кажемо кад нас питају: Шта сте то урадили? Стално треба да говоримо својој дјеци да је Косово наше и никад не смијемо дозволити да, чак ни су себи, помислимо да то није тако. Многе је силе овај народ истрпио. Истрпјећемо и ову. Косово је Србија било и биће!!!“ – поручује фото-репортер Шапоњић.
Зоран Шапоњић свједочи своју везаност за наше Светиње на Космету, за манастире Грачаница и Високи Дечани. Каже да заболи кад дођете пред манастир Дечани и видите митраљеска гнијезда и бодљикаву жицу, кад морате најприје да се најавите војницима KFOR- а.
Са тугом говори о утисцима које носи из Јужне Митровице гдје више нема Срба.
„Прије три године сам нашао тамо, у једној уличици непосредно уз храм, једну Српкињу, која ту није имала с ким ни ријеч да проговори. Када сам је, заједно са колегом Михаилом Меденицом, једном посјетио она нас је задржавала да што дуже останемо да би могла да прича са неким. Када смо одлазили дала нам је по једну црвену јабуку. Обећали смо да ћемо се вратити…Она је у међуврмену умрла а ми своје обећање нисмо испунили…
Када смо дошли на Задушнице на гробље у Јужној Митровици, неке Албанке су донијеле да, баш на гробљу, оперу тепихе, док је са прозора оближњих кућа трештала гласна музика. Јадни људи, несрећни наши Срби су по гробљу тражили споменике својих ближњих. А споменици… не само да су били порушени него су и поотварани гробови и из њих изнијете кости. Неке споменике су Албанци чак и однијели како би од тог мермера поплочали своја дворишта. С друге стране, свједок сам да на албанском гробљу у Сјеверном дијелу Митровице ниједан албански споменик није био ни такнут. Ни један Србин није оскрнавио ни један албански споменик. Био сам срећан због тога… Био бих несрећан да је било другачије“- каже Зоран.
Шапоњић је са Јариња дошао у манастир Ђурђеви Ступови у Беранама на устоличење Преосвећеног Владике Будимљанско-никшићког Г. Методија, док је 5. септембра стигао до барикаде на Белведеру, приликом покушаја да стигне у Цетињски манастир на устоличење нашег Митрополита Јоаникија. Нажалос на Белведеру је доживио да му неки људи, који су ту били окупљени, кажу да ту није добродошао јер је из Србије.
„Лијепе су биле слике са устоличења Владике Методија у Беранама на скупу пуном порука вјере наде и љубави. Дошао сам са Јариња у Беране и срећан се вратио назад. Деценије покушаја да се наш народ обезглави, да му се избрише сјећање и историја нису уродиле плодом. Ту сам схватио да су нам много јаки коријени и темљи на којима наша вјера православна и наш српски народ стоје. То су посвједочиле и литије за одбрану Светиња у Црној Гори.
Кад сам 5. септембра сам кренуо на устоличење Митрополита Јоаникија у Цетињски манастир, стигао сам само до барикаде на Белведеру гдје су ми неки људи рекли да ја из Србије овдје нисам добродошао јер сам из Србије. То ме забољело до срца. Зашто ја нисам добродошао у Црну Гору? Шта сам ја коме учинио, о кога сам се огријешио? Затекао сам се у Пљевљима када је био референдум у Црној Гори. Када је објављено да је Црна Гора постала независна плакао сам као дијете на једној клупи у парку, не зато што мени смета што је Црна Гора независна, напротив поштујем сваку вољу грађана, већ зато што сам у том тренутку осјетио да се од мене одваја један дио мога срца и моје душе. Ја људе у Црној Гори доживљам као своју најрођенију браћу“- каже Шапоњић који је присуствовао на више литија за одбрану светиња у Црној Гори, гдје је, како каже, гледао људе који, водећи за руку своју дјецу, носећи крстове, свијеће и иконе, као да лебде не додирујући тло ногама у тим дивним, незаборавним тренуцима.
Зоран Шапоњић, који последње три деценије извештава са ратишта широм бивше СФРЈ, прича нам како је убрзо након што је 1991. године почео је да ради у „Борби“, отишао на један од својих првих задатака. Била је то Словенија и касарна у Љубљани.
„Иако почетник у овом послу одмах сам схватио да су официри, који су се клели у државу и имали највеће привилегије, побјегли док су у касарни остали обични војници. Међу њима је највећи чин имао један млади поручник који је остао да, како-тако, сачува ту дјецу која су му повјерена. Схватио сам да смо живјели у лажи која се распрснула у тих неколико дана. Затим је кренуло ратиште у Книну, гдје сам видио Србе који нису дозволили да им се деси оно што су већ доживјели у Јасеновцу и 1941. године. Затим се нижу ратишта: Западна па Источна Босна, Косово… Питам се зашто је управо нашим генерацијама припало да видимо толико јада чемера и невоља. Ваљда свака генерација нас Срба кроз историју мора да упрти тај свој крст и да га понесе“ – каже Шапоњић који је своје репортаже сабрао у три књиге: „Куд нестаде оног народа“, „Љубомирова земља“ и „Руски крст“.
Болне су Шапоњићеве приче о страдању српског народа на Косову и Метохији, о нестајању и пропадању села на Пештери, Голији, Златибору, Златару… о Залазју, селу између Сребренице и Братунца, које је два пута нестало, први пут у другом рату а други у овом последњем.
„На дан 11. јула у Сребреницу дође свијет да оплакује жртве Поточара. Нико не спори да се ту догодио злочин. Али већ следећег дана, 12. јула, на Петровдан, нема никога да дође да са Србима оплаче њихове жртве. Питам се је ли већа бол мајке Бошњакиње за својим сином од бола мајке Српкиње за њеним. На жалост, у једној црно бијелој слици која је постављена, за бол српске мајке нема мјеста. Бол српске мајке је само њен док бол бошњачке мајке оплакује „цио свијет“. То су те црно-бијеле слике. Те тешке ситуације нас упућују Богу.
Гдје би друго? Гдје друго да се окренемо ако не Господу нашем? Много је било тешких ситуација. У рату се човјек нагледа много зла, крви и нељудскости. Те ситуације мијењају човјека. Ипак, увијек сам се трудио да се не огријешим ни о кога, да не напишем ружну и злу ријеч чак ни о непријатељу. Није то моје, Бог ће да суди.
Док сам био млад новинар чинило ми се да ћу, као професионалац, објективно доживљавати тешке ситуације. Схватио сам касније да остаје талог у нама и да се, како старимо, тешке слике све више враћају.
„Имам тројицу синова. Сва тројица су ми доље“… – никад нећу заборавити ријечи једног старијег човјека на планини Озрен 1993. године. Када су муслиманске снаге напале Возућу, затекао сам се поред њега који је гледао оно зло које се одвијало пред нашим очима. То је рат. Управо та реченица. После тога можете само да завапите Богу, одете у цркву, прислужите свијећу, помолите се Богу, нема друге адресе ни другог спаса“ – каже Шапоњић и свједочи да се и поред свега увијек трудио да не пређе границу објективности.
Зоран Шапоњић каже да, на жалост, у рату страдају истина, савјест и човјекољубље.
„Колеге из Америке, Енглеске, Француске… долазиле су са предрасудама и написаним причама. Бољело ме је то“.
Свједочи да је книнско ратиште било много тешко
„Ишли смо из Книна на фронт, враћајући се са командног мјеста гдје смо посјетили једног пуковника. Камењар, којим смо пролазили, био је засут минобацачком ватром. Лежећи у једном каналу, док на све стране лете гелери и камање, буквално сам себе затекао себе како се зубима држим за бусен траве…То је рат! Кад се буквално бориш за живот. Човјек с којим сам, пар сати раније разговарао, погинуо је… Пуно је било тренутака кад ми је био угрожен живот. То ме је научило да цијеним живот и ситне ствари, тренутке које проведем са породицом, дјецом. Ту сам схватио колико је лако прећи линију између живота и смрти“ – каже из свог богатог искуства ратног репортера Зоран Шапоњић.
Након свега он каже да ником не би пожелио да крене овим путем. Пут ратног репортера су крв, сузе, патње људи, избјегличке колоне, неизвјесност…
„Етику ратног новинарства гледам према својој савјести. Трудим се да ме једног дана не буде стид од онога што сам написао пред самим собом, пред својом дјецом и породицом.
Циљ ми је да се свјесно не огријешим о другог човјека. Младим колега поручујем да се држе истине и да провјеравају чињенице док је брзина пласирања информације мање битна. Предлажем колегама да мање времена проводе у редакцијама гдје се губи веза са животом. Треба срести те људе под сталним теретом брига, праве приче су ту. Нема приче у редакцији и у рачунару, нема приче на друштвеним мрежама, док нам реални живот на другој страни измиче. Треба се вратити природи и контакту са живим људима“- поручује Зоран Шапоњић из свог богатог професионалног новинарског искуства.
У овом интервјуу Шапоњић је са слушаоцима емисије „Косметска кандила“ подијелио тренутке које посебно памти са ратишта. Свједочио је гдје је било најтеже и како после свега што је видио гледа на живот и смрт.
Зоран Шапоњић је објавио је збирку репортажа „по брдима са људима,“ књигу која носи назив „Љубомирова земља“, „Куд нестаде оног народа“ чији је наслов настао по реченици коју је изговорио шумар из Голије Рајко Совић и „Руски крст“ гдје на веома емотиван начин приказује Русију. Свједочи зашто је једини Србин који је видио више од Руса, говорећи о граду на сјеверном Леденом океану гдје се праве нуклеарне подморнице.
„Русија је дубоко закопана у мом срцу и сваки дио те православне, наше братске Русије је диван. У књизи тражим одговоре, шта се то десило са Русијом у Октобарској револуцији и како је таква земља могла да се препусти тој пошасти“ – каже Шапоњић. Незаобилазно је било, када се говори о новинарству и Русији, сјетити се Мирослава Лазанског који нас је недавно напустио, а кога Шапоњић памти на првом мјесту као великог господина.
Шапоњић је добитник многих награда. Међу њима је признање „Слађана Вељковић“, годишње награде Удружења новинара Србије за репортажу. Више пута је побеђивао на Интернационалном фестивалу репортаже у Сомбору и Апатину. Добитник је „Косметске звијезде“ првог реда, награде „Гордан Ранитовић“, награде Милешевског културног клуба Светог Саве из Пријепоља, годишње награде Општине Нова Варош и других.
Зоран Шапоњић, новинар, рођен је 1966. у Новој Вароши. Дипломирао је на одсјеку за новинарство Факултета политичких наука у Београду. Радио је у “Борби“, “Блицу“, “Гласу јавности“, “Куриру“. За ове листове је деведесетих година прошлог вијека извјештавао са свих ратишта бивше Југославије. Ожењен је и отац је два дјетета.
Слободанка Грдинић
