Био сам студент Светске књижевности на Филозофском факултету у Београду, крајем педесетих година, када сам први пут чуо за оца Јустина. Причало се тада да је професор Богословије, доктор Јустин Поповић доиста наш најбољи познавалац Достојевског али, да је бавећи се одвећ њиме, полудео и да тако живи заточен, по наредби патријарха, у неком манастиру у Србији. Требало је дакле бити на опрезу према кобним видовима и тумачењима дела Достојевког, тим пре што је постојао сигуран и непогрешив пут да му човек приђе: марксистичко учење кога смо тада вољно или невољно били присталице. Што се тиче оца Јустина, жртве – мислио сам – генија Достојевског, он се убудуће у мојој уобразиљи стапао сa јунацима овога.
Ускоро сам завршио студије и отпутовао у иностранство где сам тек после дуго времена и промена насталих у мени, сазнао истину о оцу Јустину и престао да верујем у бајку о његовом лудилу. Ипак је моје сазнање о њему остало недовољно све док не сретох, крајем 1974. у Паризу, мога земљака јеромонаха Амфилохија Радовића, друга из ђачких дана одмах после рата у манастиру Морачи. Били смо се тада растали као дечаци, а ево се сада састајемо као зрели људи, препознавајући један другог тек по боји гласа или по очима. Духовно смо се лакше препознали: ја сам се протеклих година много трудио не би ли се спасла Његошева задужбина на Ловћену, а баш сам предходног лета био ходочастио у Острог, светилиштe наших отаца где сам некада примио крштење.
Већ тог првог дана нашег сусрета на Институту Светог Сергија у Паризу, на коме је, после неколико година свештениковања у Грчкој, предавао, калуђер Амфилохије ми је причао о старцу Јустину, свом духовном родитељу и учитељу. „Он оличава данас савест наше цркве, он је сузарник српског народа“, рече ми приликом једног каснијег сусрета, показавши ми међу делима оца Јустина и оно о Достојевском које је, као што смо видели, било, наводно, узроком истовремено пишчеве славе и пропасти. Поклонили смо га, уз књигу о судбини Ловћена и албум фресака српских манастира, Сољженицину кад смо наредног пролећа имали срећу да га сретнемо у Паризу. Отац Амфилохије му даде још и мали дрвени крст, рад светогорских монаха на коме написа: крстоносцу Александру.
Наравно да ме касније, кад се опет нађосмо у лето 1976. у Београду, отац Амфилохије поведе да видим старца Јустина у Манастир Ћелије, стотинак километара југозападно од Београда, крај Ваљева. Из престонице кренусмо рано једног cпарног јулског поподнева али, како се отац Јустин налазио у дубокој немилости режима, милиција нас заустави у два-три маха на путу и задржа дуже код локалног јој шефа у Обреновцу, то стигосмо у Ваљево тек у сумрак праћен олујом која нас спаси од даљих заустављања. Прошавши кроз пуст град под кишом и грмљавином, почесмо се прво полако пети па онда спуштати низ једну падину џомбастим и мокрим путем к манастиру чија светла најзад угледасмо.
Обавештен о нашем доласку, отац Јустин нас је чекао у манастирском дворишту стојећи са две-три сестре поред једног стуба на коме је горела сијалица. Црнина његове мантије и скуфије само је још више истицала белину браде која му је падала низ прси. Прими нас пољубивши се три пут с нама и благословивши нас, пре него што рече: „А ми се били веома забринули за вас, мати Гликерја је звала у Београд“. Иако су му изглед и цело држање уливали велику благост и достојанство, његова невисока али крепка појава, топли и помало му набусити глас, наглашени му нос и пуно лице које је одисало лепим здрављем, одавали су тако такође утисак чврстине и борбености. У добри час! помислих, такви су и потребни данас ослабљеном Православљу.
„Дуг је и трновит пут који води до вас, оче архимандрите“, рекох на његову примедбу, на што се он насмехну у браду. Затим нас поведе спорим ходом који је једино одавао његову старост, дуж нове цркве и конака што је уз помоћ околног становништва, ћелијска обитељ подигла пре петнаестак година. Уђосмо у пространу трпезарију украшену иконама Господњим и светитељским, које је насликала сестра Антонина. Наш домаћин кога сам сада боље видео, имао је дубок поглед у коме је тајио плави огањ. Мали сребрни крст сјајио му се на скуфији навученој на чело.
Ускоро поче вечера, предхођена молитвом, отац Јустин благословивши трпезу. Оброк је умерен и једноставан: пастрмке из оближње реке, поврће из манастирске баште и одлични колачи које су спремиле сестре. „Шта је Бог дао“, каже смерно отац Јустин седећи у прочељу дугачког стола, домаћински пажљив као и сестре које нас, тихе и нечујне, служе. Како по свесрдном дочеку који нам је приређен, тако географски и, као што ћемо видети, историјски и духовно, овде смо у правој Србији.
По завршеном јелу, опет уз молитву, изиђосмо на терасу где се у већ одмаклој ноћи разговор настави. Упркос своје минуле осамдесет две године, старац има жив и бистар, видовит и непосредан дух, широка знања и дивну природност, што га чини изванредним сабеседником. И када му је неки предмет нов, он га одмах поима и мало му података треба да о њему створи праву слику. Тако, кад му причам шта се пише о геноциду који врше Црвени Кмери у Камбоџи, он, потрешен, каже: „То нису људска бића, већ зверови“. Затим ме упита: „Шта се дешава на Западу?“
„Велико питање човека на Западу је стално искушење да прекорачи границе веома широке слободе којом располаже“, одговорих. „Данас та слобода добија на свим пољима узнемиравајуће видове. Иде се на пример дотле да се куди код себе демократија а хвали других тиранија, наравно ако је левичарска. Кад би само знали колики углед ужива један насилник као један Мао на Западу! Или какви су сви напори чињени да се Вијетнам или Камбоџа ставе у окове! Обично, јавно мнење или један његов велики део, помаже рађању и успостављању неког зла, затим се узбуђује и згражава над пустошењима које оно чини. Укратко,изгледа да се реч Достојевског по којој за човека нема ништа неподношљивије од његове сопствене слободе, данас обистињује на Западу, будући да западни човек чини све да изгуби слободу којом располаже“.
„То самоубиство о коме говорите, је последица богоубиства на Западу“, узврати живо отац Јустин. „Запад је заменио веру у Богочовека вером у човека. А човек је, ма колико био саздан по Божијој слици, несавршен и, као такав, не може бити мерило свега. Европски човек пропада стога што мисли да може да реши питање живота , не решивши питање смрти. А тога нема“. Мало поћута па мирније настави:
„Господ Христос је једини који је васкрсао и победио смрт. Православна црква је једина истинобогочовечанска црква, Бог и човек сједињени у нераздруживо јединство. У томе је сила Господа Исуса Христа. Господ је обухватио сву твар на земљи, поготову сва људска бића и дао им потребне одговоре на вечита питања. Он је унео божански ред у постојање ствари од најмањег комарца до првог Божјег анђела, све то спада у цркву Божју“.
Вера постаје песма у души оца Јустина. Непресушна песма која је почела од његовог најранијег доба, када је као дете, рођен 1894. у Врању у источној Србији, пригрлио Јеванђеље. Млади Благоје, тако му је било крштено име, учио је Богословију у Београду код владике Николаја Велимировића, већ славног писца и беседника, који је убрзо видео у свом ученику једну од нада Православља. Позван у војску као болничар за време рата 1914, студент Благоје је учествовао у страдалничком проласку који је извршила српска војска крајем 1915. кроз Албанију да би избегла опкољавање управо на Косову и потпуно уништење од аустро-угарских, немачких и бугарских војски које су тада заузеле Србију, пошто им је она, током шеснаест месеци, била пружила надчовечански отпор. За време тог повлачења, бесумње најтрагичнијег у повести ратова, више од сто хиљада Срба је страдало од хладноће, глади, болести, изнемоглости, пада у провалије и напада албанских племена. Других двеста хиљада који су преживели и доспели на јадранску обалу, било је ту десетковано од заразних болести.
Међу преживелима се налазио, са приличним бројем српских ђака и студената, млади теолог Благоје кога претрпљене муке не само да нису уздрмале већ су га, након преживљене голготе, још више учврстиле у његовој вери у Господа. Решио је да испуни своју жељу да се замонаши : жељу која му се испунила јер је убрзо био рукоположен под именом Јустин у једној цркви у Скадру. Затим га је тадашњи митрополит, касније патријарх српски, Димитрије, послао у Русију „да се оправослави“, како је овај црквени пастир волео да каже за младе богослове које је тамо слао на школовање. Монах Јустин је стигао у Русију уочи саме катаклизме. Догађало се оно чега се Достојевски толико бојао. Хиљадугодишња Русија је живела своје последње дане. Њу је калуђер Јустин, после неких шест месеци проведеној на Духовној Академији у Петрограду, заувек понео у свом срцу. Од тада ће велики духовни учитељи, као Достојевски и Свети Серафим Саровски, постати нераздвојни сапутници његовог живота, посвећеног јеванђељској мисији.
По повратку у отаџбину коју је васкрсла српска војска са савезничком помоћи била ослободила, отац Јустин је развио плодну делатност богословског писца, професора и покретача верских часописа. Двадесетих година често је боравио у Грчкој где је на Атинском Универзитету одбранио тезу о Светом Макарију Египатском, истовремено преводећи на српски Светог Јована Златоустог и објавивши дело Филозофија и религија Достојевског које ће касније прерадити под коначним насловом Достојевски о словенству и Европи.Тада је ступио у дубоко духовно пријатељство са митрополитом Антонијем Кијевским, великим православним јерархом, који је пред страхотом што је харала Русијом, био нашао са много своје браће уточиште у Србији.
Држећи се чистог јеванђелског и светоотачког наслеђа, отац Јустин се почетком тридесетих година подухватио израде Догматике православне цркве у три књиге од којих ће две тада бити завршене. Противан променама у крилу Цркве и Конкордату, који је у то време био на дневном реду, отац Јустин је дошао у сукоб са једним делом црквене хијерархије, сукоб који ће се касније продубити. Међутим, његов утицај у Цркви је растао. Ускоро је произведен за архимандрита, предложено му је и владичанско достојанство али је предлог смерно отклонио, сматрајући своје снаге преслабим за ту високу дужност.
Облаци су се мутили над Европом. Други ропски ужас века дизао је главу. Убиство краља Александра од стране хрватских усташа 1934. у Марсеју, најавило је нове несреће за српски као и за већину европских народа. Поробљењем и поделом Југославије од стране фашистичких сила, настао је и братоубилачки рат који је, посебно у оквиру једне вештачке и мржњом заслепљене Хрватске, Хитлерове творевине, попримио размере истребљења српског народа. Ту су на стотине хиљада Срба били злостављани, убијани, клани, спаљивани, бацани у јаме и реке. Само у логору смрти у Јасеновцу истребљено их је око пола милиона. Такође је вршено њихово насилно превођење у римокатоличку веру док је Рим ћутао и, нажалост, још увек о томе ћути. Кад ће папа већ једном доћи да клекне у Јасеновац?
Као увек у прошлости, Српска православна црква је и тада потпуно поделила судбину свога народа: стотине њених свештеника, међу којима четири владике, било је убијено; патријарх Гаврило и владика Николај, српски Златоуст, одведени су у Дахау; бројни храмови били су оскрнављени и опљачкани, срушени или спаљени, понекад са верницима унутра. Баш тада, као желећи да на ту разбеснелост зла одговори светлим примерима добра, отац Јустин је у повучености у манастиру Каленић отпочео да казује дивним српским језиком Божју хронику кроз Житија светих, дело које ће наставити током дугог низа година у манастиру Ћелије у који је дошао убрзо после рата. У новим приликама насталим победом комунизма у Југославији, отац Јустин је, упркос постављеним му ограничењима, остао непоколебљив бранилац вере, тако да се Српска православна црква ускоро својим живим снагама окренула њему, мада водећи политику споразума и нагодби са световном влашћу. Данас, утицај оца Јустина прелази навелико границе наше земље.
Такав је укратко, живот овог Божјег човека. Он се пред нама присећа неких тренутака, док ноћ постаје дубља и распростире свој мир над Србијом. Сваки пут кад се његове невоље стапају са невољама народним, глас му се ражалости и плави поглед замагли.
Говорећи о садашњој судбини православног света, дођосмо сасвим природно до Сољженицина чију је борбу отац Јустин пратио молећи се и чак помињући његово име на Литургији. „Бог му је доделио да испуни велику мисију. Уздићи се од обичног роба гулага до савести Русије, ето доказа највишег чуда“, рече старац задивљено.
А отац Амфилохије настави: „Поготову кад се помисли на све што је током шездесет година тамо чињено да се Бог ишчупа из људског срца и наметне марксистичка коб“.
„Сољженицин је ударио управо по тој коби. Он је једина велика фигура који може да се супротстави Лењину од појаве овога“, приметих.
„Да, да, фигура добра према фигури зла“, прихвати живо отац архимандрит, крстећи се.
„А Достојевски?“, упитах.
„Бог му је био дао пророчке моћи тако да је могао да предвиди и опише наш век. Његови анти-хероји, како их он назива, Раскољников, Иван Карамазов, Ставрогин, Смердјаков, су творци данашњег света и човека“, закључи старац наједном замишљен.
„Међу великим словенским апостолима новијег доба, бесумње је владика Николај, после Достојевског, најбоље сагледао зла која су снашла православни свет“, рекох.
„Да, свети, богонадахнути, богоносни, христочежњиви владика“, рече старац озарена лица. „Какав је чудесни проповедник био! Док је говорио, држећи крст у руци, његов снажни поглед био је готово неиздржив. Свети дрхтај обузимао је оне који су га слушали. Свако је долазио да га чује, чак и краљ Александар кога сам више пута виђао на његовим проповедима.
Свети владика ме од почетка очински помагао и храбрио. Једном приликом, објавивши своје дивне Молитве на језеру,које сам одушевљено приказа у Хришћанском животу, послао ми је свој Акатист Христу победитељу смрти, исписан његовом руком са овом посветом: ‘Јеромонаху Јустину, монах Николај’. Замислите, а он је онда био епископ!“, рече старац смејући се. Затим продужи:
„А кад су 1941. нацистички зликовци бомбама разорили нашу свету Жичу, наравно да су ухапсили владику Николаја који је тада био на престолу Светог Саве. Кад су га у Краљеву извели пред немачког генерала, овај му је понудио да седне, али је владика одбио изјавивши: ‘Немам ја шта да разговарам ни да седим са вама који сте поробили мој народ’. Затим је искусио заточеништво, па изгнанство да би се преставио далеко од своје вољене Србије. Али он је у небеској Србији одакле нас помаже и подржава својим молитвама.“
Сузе пропадоше честитог старца који заћута. Затим устаде, прекрсти се и са жаром узвикну:
„Јесте, он је велики учитељ свих нас Срба! Највећи после Светог Саве!“ И говорећи то, изгледало је да се старац није обраћао нама но неком другом и с њим се спорио. Кроз мало се, умирен повуче, давши нам благослов и зажелевши нам лаку ноћ.
Пробудио ме је, после мирног сна, у рано јутро зов звона на Литургију. Предео је био у магли кроз коју се, после звона, чуло понеко оглашавање птица. Назрех на другом крају баште, према згради конака у којој смо се налазили, здање старе једнокуполне цркве међу боровима. Она потиче делимично из XIII века кад је краљ Драгутин, пети владар из лозе Немањића, подигао и посветио Светим Арханђелима. Првобитно богомоља, ћелијска црква је, као и све цркве по српским земљама из доба Немањића, постала у време турског ропства, такође огњиште народног духа и наде за ослобођење. Један од српских мученика, Илија Бирчанин, посечен од Турака у Ваљеву пред сам Карађорђев устанак 1804, почива овде поред храма под једним високим гранитним ступом који као да бди. Овде у манастиру је владика Николај, рођен у околини, као дете научио да пише и чита код игумана.
Данас, као и сваког дана, већ готово тридесет година од како је у Ћелијама, старац архимандрит долази у цркву на богослужење. Настоји да, упркос својој великој старости, бар још по једанпут недељно служи Литургију, приставши најзад да га осталих дана замењује отац Амфилохије или отац Атанасије, његов други неуморни духовни син. Али, дакако, он је присутан на сваком од тих богослужења и у њима учествује. Отац Јустин већ на уласку, високо подигнутом десницом, саставља широким покретом знак крста на себи. Сестре су већ ту, oкупљене у верно стадо, у певници. Захваљујући жртви и оданости тих и њима сличних жена, многи наши манастири нису запустели у ово безбожно доба. Пламење свећа које су оне упалиле, осветљава и весели унутрашњост храма украшеног иконостасом у вајаном дрвету. Иконе на њему су такође рад сестре Антонине златоруке, како је зове отац архимандрит. Међу фрескама, препознајем на зиду лево од мене лик светог Јустина Филозофа чије име наш старац тако достојно носи; у десној руци му крст, а у левој развијен свитак пергамента на коме пише: Ви нас можете убити, али нам не можете наудити.
Оци Јустин и Амфилохије су у олтару, обучени у одежде. Видимо их иза повученог застора на Царским дверима. Озбиљан и сабран с кадионицом у руци, отац Амфилохије излази на Северна врата да окади храм и вернике, затим се враћа у олтар одакле отац Јустин гласом који се разлеже по храму, изговара:
„Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“. „Амин“, одговарају сестре, иза чега отац Амфилохије започиње Велику јектенију речима:
„У миру Господу се помолимо.“
„Господе, помилуј“, одговарају сестре, понављајући то иза сваког изговарања Велике јектеније коју отац Амфилохије наставља гласом прожетим дубоком усрдношћу:
„За вишњи мир и спасења душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих, за сједињење свих, Господу се помолимо. За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За преосвећеног епископа нашег Јована, за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За свету обитељ ову, за сваки град, село и крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике, сужње и изгнанике, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом. Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светимa, сами себе и једни друге и сав живот свој Хриисту Богу предајемо.“ „Теби Господе“, завршавају сестре.
Потом отац Јустин, тихо али да се чује, произноси Молитву првог антифона: „Господе Боже наш, чија је моћ недосежна и слава несхватљива, чија је милост неизмерна и човекољубље неисказиво, Ти Сам, Владико, по своме милосрђу, погледај на нас и на овај свети храм, и покажи на нама и на овима који се с нама моле, Tвоју богату милост и доброту.“
Затим гласно:
„Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.“ Амин, одговарају сестре.
Храм бруји. Друга призивања, похвале и молитве које су се узнеле из душе Светог Јована Златоуста има шеснаест векова, следе, као Молитва Входа, Трисвете песме, Предјеванђеља, Јектенија за упокојене, Молитва верних, Приношења и друге смењујући се са појањем псалама. Свеопшта химна, Литургија, као чиста река која носи светлост, наставља свој ток величајни.
На Великом Входу, два свештеника, предхођени једном монахињом носећи високо подигнуту воштаницу, изиђоше на северна врата олтара и зауставише се пред иконостасом, лицем према верницима, отац Јустин држећи путир и дискос, отац Амфилохије десно од њега, мали литургијски крст који му је светлио у руци. Ево их, као сишли с фреске, један побелеле главе и оголела чела од старости, остатак власи падајући му на рамена, плавог ока обасјаног побожношћу, други, млад, танак, тамна погледа запаљеног истим огњем, испосничког лица украшеног црном брадом с којом се меша коса, мало погнут као под великим ветром, учитељ и ученик прожети светом тајном које су служитељи. Учинивши још неколико корака до насред храма, под кубе, отац Јустин стаде да изговара гласом јасним и усрдним, вапећим и радујућим, велику молитву с почетка Литургије, али овога пута у виду искања од Господа да све, и живе и мртве, помене у Царству своме и обухвати милошћу својом. Служба се заврши лепом беседом оца Амфилохија. Кад би то стајало само до његових као и до брата му Атанасија способности, они би обојица већ били владике. Наравно да отац архимандрит жали због те немилости које су предмет његови ученици, али нимало не очајава. Сад кад смо сви изашли из цркве, даје нам благослов под боровима. И будући да се магла била разишла и дан указао сунчан, тек онда открих место где смо се налазили: велика пољана на шумовитој падини која благо прелази у зараван на којој је манастир, настављајући, да се затим стрмо спушта ка долини којом тече река Градац. Преко потамнеле дрвене ограде, простиру се повртњак и манастирске њиве и ливаде, оивичене храстовом и буковом гором која покрива стране околних брда. Ближе нама, северно, на ивици шуме неколико скромних гробова где почивају чланови заједнице који су прешли њихов земаљски пут. Други, ранији гробови су око старе цркве чији улаз, заштићен до пола једном мрежом, остаје читавог дана отворен тако да свежина и мириси, лептири, пчеле и птице небеске могу да уђу у дом Божји. Црква и њен звоник у чијем се подножју налазимо, имају необична увршена кубета. „То је стога што је овај храм некад обновљен захваљујући прилозима јерменских трговаца из Ваљева“, каже ми отац Амфилохије чији је поглед био повратио његов уобочајени замишљени мир. Скорашња црква, коју је отац Јустин посветио Светом Јовану Златоусту, и конак који су у српском средњевековном стилу.
„Tајна света је тајна Логоса, вели старац, а створени свет је одсјај Логоса. Чиме је Господ створио свет? Својим божанском силама која ставља у сву твар“.
Затим, показујући цветни ћилим који се пред нама простирао: „Видите колико је Божјег промисла у најмањем овом цвету: да никне,избије из земље и зазлати се или заплави. Или, молим вас, мала, мајушна бубица, како она види и чује? Шта се то збива, откуда то?!“
Попут детиње, очараност светог човека божанским дахом и дрхтајем у бићима је непрестана.
Тако с њим проведосмо јутро које он, као и остало време ван богослужења, обично посвећују раду на својим делима. Пошто је срећно привео крају огромни посао који представљају Житија Светих у дванаест томова, сада употпуњава трећом књигом своју чувену Догматику, истовремено радећи на тумачењу Јеванђеља по Матеју. Сва та и друга његова дела од рата на овамо, угледала су светa захваљујући напорима његовог манастира или пријатеља у Србији и у иностранству. Да објави своје књиге, оцу архимандриту је најчешће потребан само благослов његовог епископа Јована Шабачко-ваљевског, који му га радо даје.
Како је требало да отпутујемо истог дана, старац скрати свој уобичајени одмор по ручку те нас, још један добар сат, обдари својим друштвом. Нађосмо се поново на тераси конака с погледом на цркву светих Арханђела. И опет ту богоугодни старац, као извор, настави свој жубор. Постаде ми јасно да он уствари живи у сталном литургијском стању у коме као да не зна за пролазност. И за њега је, као за псалмопевца, Бог тврди град у коме је у заклону колико од времена толико и од зла историје. Вером је постигао тај мир и ведрину душе, што тако сурово недостају људима нашег доба. И та вечита озареност у којој он живи, преноси се и на вас.
Једва смо се од њега одвојили, а није нам ни он дао све док сунце не поче да навија к брду изнад манастира. Полазећи, оте ми се поглед на околне шуме и небеса, што отац Јустин примети па ми рече: „Понесите мало од ове лепоте у очима“. Затим нас благослови за срећан пут и оста крстећи се, браде окупане сунцем, на истом оном месту где смо га синоћ били нашли. И продужи да се крсти за нама све док га, одмакавши уз гору, не изгубисмо из вида. На моју задивљеност таквим испраћајем, отац Амфилохије смешећи се рече: „А, знам ја њега добро: он ће доле да стоји и да се крсти све док се ми не испењемо на брдо“. Мени је једино било жао што тако дуго нисам знао за овог праведника.
Кад избисмо на Пресад што раздваја Ваљево и Ћелије и одакле се пут пење ка Лелићу, родном селу владике Николаја, угледасмо високо беле и мирне облаке са великим пољанама плаветнила над Србијом.
Комнен Бећировић
Манастир Ћелије, јула 1976.
Сачињено углавном јесени 1976. на француском језику у оквиру oндашњих ауторових Писама из српских светилишта, ово штиво је остало у рукопису да би било објављено у броју 88 часописа Le Messager orthodoxe, посвећеном оцу Јустину, 1981. у Паризу. Превод на српски изашао је, посредством Недељке Петровић-Митровић, која га је приредила са краћом биографијом аутора, у часопису Путеви културе, број 12, новембра 2008. у Крушевцу.
Извор: radiosvetigora.wordpress.com