Bio sam student Svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, krajem pedesetih godina, kada sam prvi put čuo za oca Justina. Pričalo se tada da je profesor Bogoslovije, doktor Justin Popović doista naš najbolji poznavalac Dostojevskog ali, da je baveći se odveć njime, poludeo i da tako živi zatočen, po naredbi patrijarha, u nekom manastiru u Srbiji. Trebalo je dakle biti na oprezu prema kobnim vidovima i tumačenjima dela Dostojevkog, tim pre što je postojao siguran i nepogrešiv put da mu čovek priđe: marksističko učenje koga smo tada voljno ili nevoljno bili pristalice. Što se tiče oca Justina, žrtve – mislio sam – genija Dostojevskog, on se ubuduće u mojoj uobrazilji stapao sa junacima ovoga.
Uskoro sam završio studije i otputovao u inostranstvo gde sam tek posle dugo vremena i promena nastalih u meni, saznao istinu o ocu Justinu i prestao da verujem u bajku o njegovom ludilu. Ipak je moje saznanje o njemu ostalo nedovoljno sve dok ne sretoh, krajem 1974. u Parizu, moga zemljaka jeromonaha Amfilohija Radovića, druga iz đačkih dana odmah posle rata u manastiru Morači. Bili smo se tada rastali kao dečaci, a evo se sada sastajemo kao zreli ljudi, prepoznavajući jedan drugog tek po boji glasa ili po očima. Duhovno smo se lakše prepoznali: ja sam se proteklih godina mnogo trudio ne bi li se spasla Njegoševa zadužbina na Lovćenu, a baš sam predhodnog leta bio hodočastio u Ostrog, svetilište naših otaca gde sam nekada primio krštenje.
Već tog prvog dana našeg susreta na Institutu Svetog Sergija u Parizu, na kome je, posle nekoliko godina sveštenikovanja u Grčkoj, predavao, kaluđer Amfilohije mi je pričao o starcu Justinu, svom duhovnom roditelju i učitelju. „On oličava danas savest naše crkve, on je suzarnik srpskog naroda“, reče mi prilikom jednog kasnijeg susreta, pokazavši mi među delima oca Justina i ono o Dostojevskom koje je, kao što smo videli, bilo, navodno, uzrokom istovremeno piščeve slave i propasti. Poklonili smo ga, uz knjigu o sudbini Lovćena i album fresaka srpskih manastira, Soljženicinu kad smo narednog proleća imali sreću da ga sretnemo u Parizu. Otac Amfilohije mu dade još i mali drveni krst, rad svetogorskih monaha na kome napisa: krstonoscu Aleksandru.
Naravno da me kasnije, kad se opet nađosmo u leto 1976. u Beogradu, otac Amfilohije povede da vidim starca Justina u Manastir Ćelije, stotinak kilometara jugozapadno od Beograda, kraj Valjeva. Iz prestonice krenusmo rano jednog cparnog julskog popodneva ali, kako se otac Justin nalazio u dubokoj nemilosti režima, milicija nas zaustavi u dva-tri maha na putu i zadrža duže kod lokalnog joj šefa u Obrenovcu, to stigosmo u Valjevo tek u sumrak praćen olujom koja nas spasi od daljih zaustavljanja. Prošavši kroz pust grad pod kišom i grmljavinom, počesmo se prvo polako peti pa onda spuštati niz jednu padinu džombastim i mokrim putem k manastiru čija svetla najzad ugledasmo.
Obavešten o našem dolasku, otac Justin nas je čekao u manastirskom dvorištu stojeći sa dve-tri sestre pored jednog stuba na kome je gorela sijalica. Crnina njegove mantije i skufije samo je još više isticala belinu brade koja mu je padala niz prsi. Primi nas poljubivši se tri put s nama i blagoslovivši nas, pre nego što reče: „A mi se bili veoma zabrinuli za vas, mati Glikerja je zvala u Beograd“. Iako su mu izgled i celo držanje ulivali veliku blagost i dostojanstvo, njegova nevisoka ali krepka pojava, topli i pomalo mu nabusiti glas, naglašeni mu nos i puno lice koje je odisalo lepim zdravljem, odavali su tako takođe utisak čvrstine i borbenosti. U dobri čas! pomislih, takvi su i potrebni danas oslabljenom Pravoslavlju.
„Dug je i trnovit put koji vodi do vas, oče arhimandrite“, rekoh na njegovu primedbu, na što se on nasmehnu u bradu. Zatim nas povede sporim hodom koji je jedino odavao njegovu starost, duž nove crkve i konaka što je uz pomoć okolnog stanovništva, ćelijska obitelj podigla pre petnaestak godina. Uđosmo u prostranu trpezariju ukrašenu ikonama Gospodnjim i svetiteljskim, koje je naslikala sestra Antonina. Naš domaćin koga sam sada bolje video, imao je dubok pogled u kome je tajio plavi oganj. Mali srebrni krst sjajio mu se na skufiji navučenoj na čelo.
Uskoro poče večera, predhođena molitvom, otac Justin blagoslovivši trpezu. Obrok je umeren i jednostavan: pastrmke iz obližnje reke, povrće iz manastirske bašte i odlični kolači koje su spremile sestre. „Šta je Bog dao“, kaže smerno otac Justin sedeći u pročelju dugačkog stola, domaćinski pažljiv kao i sestre koje nas, tihe i nečujne, služe. Kako po svesrdnom dočeku koji nam je priređen, tako geografski i, kao što ćemo videti, istorijski i duhovno, ovde smo u pravoj Srbiji.
Po završenom jelu, opet uz molitvu, iziđosmo na terasu gde se u već odmakloj noći razgovor nastavi. Uprkos svoje minule osamdeset dve godine, starac ima živ i bistar, vidovit i neposredan duh, široka znanja i divnu prirodnost, što ga čini izvanrednim sabesednikom. I kada mu je neki predmet nov, on ga odmah poima i malo mu podataka treba da o njemu stvori pravu sliku. Tako, kad mu pričam šta se piše o genocidu koji vrše Crveni Kmeri u Kambodži, on, potrešen, kaže: „To nisu ljudska bića, već zverovi“. Zatim me upita: „Šta se dešava na Zapadu?“
„Veliko pitanje čoveka na Zapadu je stalno iskušenje da prekorači granice veoma široke slobode kojom raspolaže“, odgovorih. „Danas ta sloboda dobija na svim poljima uznemiravajuće vidove. Ide se na primer dotle da se kudi kod sebe demokratija a hvali drugih tiranija, naravno ako je levičarska. Kad bi samo znali koliki ugled uživa jedan nasilnik kao jedan Mao na Zapadu! Ili kakvi su svi napori činjeni da se Vijetnam ili Kambodža stave u okove! Obično, javno mnenje ili jedan njegov veliki deo, pomaže rađanju i uspostavljanju nekog zla, zatim se uzbuđuje i zgražava nad pustošenjima koje ono čini. Ukratko,izgleda da se reč Dostojevskog po kojoj za čoveka nema ništa nepodnošljivije od njegove sopstvene slobode, danas obistinjuje na Zapadu, budući da zapadni čovek čini sve da izgubi slobodu kojom raspolaže“.
„To samoubistvo o kome govorite, je posledica bogoubistva na Zapadu“, uzvrati živo otac Justin. „Zapad je zamenio veru u Bogočoveka verom u čoveka. A čovek je, ma koliko bio sazdan po Božijoj slici, nesavršen i, kao takav, ne može biti merilo svega. Evropski čovek propada stoga što misli da može da reši pitanje života , ne rešivši pitanje smrti. A toga nema“. Malo poćuta pa mirnije nastavi:
„Gospod Hristos je jedini koji je vaskrsao i pobedio smrt. Pravoslavna crkva je jedina istinobogočovečanska crkva, Bog i čovek sjedinjeni u nerazdruživo jedinstvo. U tome je sila Gospoda Isusa Hrista. Gospod je obuhvatio svu tvar na zemlji, pogotovu sva ljudska bića i dao im potrebne odgovore na večita pitanja. On je uneo božanski red u postojanje stvari od najmanjeg komarca do prvog Božjeg anđela, sve to spada u crkvu Božju“.
Vera postaje pesma u duši oca Justina. Nepresušna pesma koja je počela od njegovog najranijeg doba, kada je kao dete, rođen 1894. u Vranju u istočnoj Srbiji, prigrlio Jevanđelje. Mladi Blagoje, tako mu je bilo kršteno ime, učio je Bogosloviju u Beogradu kod vladike Nikolaja Velimirovića, već slavnog pisca i besednika, koji je ubrzo video u svom učeniku jednu od nada Pravoslavlja. Pozvan u vojsku kao bolničar za vreme rata 1914, student Blagoje je učestvovao u stradalničkom prolasku koji je izvršila srpska vojska krajem 1915. kroz Albaniju da bi izbegla opkoljavanje upravo na Kosovu i potpuno uništenje od austro-ugarskih, nemačkih i bugarskih vojski koje su tada zauzele Srbiju, pošto im je ona, tokom šesnaest meseci, bila pružila nadčovečanski otpor. Za vreme tog povlačenja, besumnje najtragičnijeg u povesti ratova, više od sto hiljada Srba je stradalo od hladnoće, gladi, bolesti, iznemoglosti, pada u provalije i napada albanskih plemena. Drugih dvesta hiljada koji su preživeli i dospeli na jadransku obalu, bilo je tu desetkovano od zaraznih bolesti.
Među preživelima se nalazio, sa priličnim brojem srpskih đaka i studenata, mladi teolog Blagoje koga pretrpljene muke ne samo da nisu uzdrmale već su ga, nakon preživljene golgote, još više učvrstile u njegovoj veri u Gospoda. Rešio je da ispuni svoju želju da se zamonaši : želju koja mu se ispunila jer je ubrzo bio rukopoložen pod imenom Justin u jednoj crkvi u Skadru. Zatim ga je tadašnji mitropolit, kasnije patrijarh srpski, Dimitrije, poslao u Rusiju „da se opravoslavi“, kako je ovaj crkveni pastir voleo da kaže za mlade bogoslove koje je tamo slao na školovanje. Monah Justin je stigao u Rusiju uoči same kataklizme. Događalo se ono čega se Dostojevski toliko bojao. Hiljadugodišnja Rusija je živela svoje poslednje dane. Nju je kaluđer Justin, posle nekih šest meseci provedenoj na Duhovnoj Akademiji u Petrogradu, zauvek poneo u svom srcu. Od tada će veliki duhovni učitelji, kao Dostojevski i Sveti Serafim Sarovski, postati nerazdvojni saputnici njegovog života, posvećenog jevanđeljskoj misiji.
Po povratku u otadžbinu koju je vaskrsla srpska vojska sa savezničkom pomoći bila oslobodila, otac Justin je razvio plodnu delatnost bogoslovskog pisca, profesora i pokretača verskih časopisa. Dvadesetih godina često je boravio u Grčkoj gde je na Atinskom Univerzitetu odbranio tezu o Svetom Makariju Egipatskom, istovremeno prevodeći na srpski Svetog Jovana Zlatoustog i objavivši delo Filozofija i religija Dostojevskog koje će kasnije preraditi pod konačnim naslovom Dostojevski o slovenstvu i Evropi.Tada je stupio u duboko duhovno prijateljstvo sa mitropolitom Antonijem Kijevskim, velikim pravoslavnim jerarhom, koji je pred strahotom što je harala Rusijom, bio našao sa mnogo svoje braće utočište u Srbiji.
Držeći se čistog jevanđelskog i svetootačkog nasleđa, otac Justin se početkom tridesetih godina poduhvatio izrade Dogmatike pravoslavne crkve u tri knjige od kojih će dve tada biti završene. Protivan promenama u krilu Crkve i Konkordatu, koji je u to vreme bio na dnevnom redu, otac Justin je došao u sukob sa jednim delom crkvene hijerarhije, sukob koji će se kasnije produbiti. Međutim, njegov uticaj u Crkvi je rastao. Uskoro je proizveden za arhimandrita, predloženo mu je i vladičansko dostojanstvo ali je predlog smerno otklonio, smatrajući svoje snage preslabim za tu visoku dužnost.
Oblaci su se mutili nad Evropom. Drugi ropski užas veka dizao je glavu. Ubistvo kralja Aleksandra od strane hrvatskih ustaša 1934. u Marseju, najavilo je nove nesreće za srpski kao i za većinu evropskih naroda. Porobljenjem i podelom Jugoslavije od strane fašističkih sila, nastao je i bratoubilački rat koji je, posebno u okviru jedne veštačke i mržnjom zaslepljene Hrvatske, Hitlerove tvorevine, poprimio razmere istrebljenja srpskog naroda. Tu su na stotine hiljada Srba bili zlostavljani, ubijani, klani, spaljivani, bacani u jame i reke. Samo u logoru smrti u Jasenovcu istrebljeno ih je oko pola miliona. Takođe je vršeno njihovo nasilno prevođenje u rimokatoličku veru dok je Rim ćutao i, nažalost, još uvek o tome ćuti. Kad će papa već jednom doći da klekne u Jasenovac?
Kao uvek u prošlosti, Srpska pravoslavna crkva je i tada potpuno podelila sudbinu svoga naroda: stotine njenih sveštenika, među kojima četiri vladike, bilo je ubijeno; patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj, srpski Zlatoust, odvedeni su u Dahau; brojni hramovi bili su oskrnavljeni i opljačkani, srušeni ili spaljeni, ponekad sa vernicima unutra. Baš tada, kao želeći da na tu razbesnelost zla odgovori svetlim primerima dobra, otac Justin je u povučenosti u manastiru Kalenić otpočeo da kazuje divnim srpskim jezikom Božju hroniku kroz Žitija svetih, delo koje će nastaviti tokom dugog niza godina u manastiru Ćelije u koji je došao ubrzo posle rata. U novim prilikama nastalim pobedom komunizma u Jugoslaviji, otac Justin je, uprkos postavljenim mu ograničenjima, ostao nepokolebljiv branilac vere, tako da se Srpska pravoslavna crkva uskoro svojim živim snagama okrenula njemu, mada vodeći politiku sporazuma i nagodbi sa svetovnom vlašću. Danas, uticaj oca Justina prelazi naveliko granice naše zemlje.
Takav je ukratko, život ovog Božjeg čoveka. On se pred nama priseća nekih trenutaka, dok noć postaje dublja i rasprostire svoj mir nad Srbijom. Svaki put kad se njegove nevolje stapaju sa nevoljama narodnim, glas mu se ražalosti i plavi pogled zamagli.
Govoreći o sadašnjoj sudbini pravoslavnog sveta, dođosmo sasvim prirodno do Soljženicina čiju je borbu otac Justin pratio moleći se i čak pominjući njegovo ime na Liturgiji. „Bog mu je dodelio da ispuni veliku misiju. Uzdići se od običnog roba gulaga do savesti Rusije, eto dokaza najvišeg čuda“, reče starac zadivljeno.
A otac Amfilohije nastavi: „Pogotovu kad se pomisli na sve što je tokom šezdeset godina tamo činjeno da se Bog iščupa iz ljudskog srca i nametne marksistička kob“.
„Soljženicin je udario upravo po toj kobi. On je jedina velika figura koji može da se suprotstavi Lenjinu od pojave ovoga“, primetih.
„Da, da, figura dobra prema figuri zla“, prihvati živo otac arhimandrit, krsteći se.
„A Dostojevski?“, upitah.
„Bog mu je bio dao proročke moći tako da je mogao da predvidi i opiše naš vek. Njegovi anti-heroji, kako ih on naziva, Raskoljnikov, Ivan Karamazov, Stavrogin, Smerdjakov, su tvorci današnjeg sveta i čoveka“, zaključi starac najednom zamišljen.
„Među velikim slovenskim apostolima novijeg doba, besumnje je vladika Nikolaj, posle Dostojevskog, najbolje sagledao zla koja su snašla pravoslavni svet“, rekoh.
„Da, sveti, bogonadahnuti, bogonosni, hristočežnjivi vladika“, reče starac ozarena lica. „Kakav je čudesni propovednik bio! Dok je govorio, držeći krst u ruci, njegov snažni pogled bio je gotovo neizdrživ. Sveti drhtaj obuzimao je one koji su ga slušali. Svako je dolazio da ga čuje, čak i kralj Aleksandar koga sam više puta viđao na njegovim propovedima.
Sveti vladika me od početka očinski pomagao i hrabrio. Jednom prilikom, objavivši svoje divne Molitve na jezeru,koje sam oduševljeno prikaza u Hrišćanskom životu, poslao mi je svoj Akatist Hristu pobeditelju smrti, ispisan njegovom rukom sa ovom posvetom: ‘Jeromonahu Justinu, monah Nikolaj’. Zamislite, a on je onda bio episkop!“, reče starac smejući se. Zatim produži:
„A kad su 1941. nacistički zlikovci bombama razorili našu svetu Žiču, naravno da su uhapsili vladiku Nikolaja koji je tada bio na prestolu Svetog Save. Kad su ga u Kraljevu izveli pred nemačkog generala, ovaj mu je ponudio da sedne, ali je vladika odbio izjavivši: ‘Nemam ja šta da razgovaram ni da sedim sa vama koji ste porobili moj narod’. Zatim je iskusio zatočeništvo, pa izgnanstvo da bi se prestavio daleko od svoje voljene Srbije. Ali on je u nebeskoj Srbiji odakle nas pomaže i podržava svojim molitvama.“
Suze propadoše čestitog starca koji zaćuta. Zatim ustade, prekrsti se i sa žarom uzviknu:
„Jeste, on je veliki učitelj svih nas Srba! Najveći posle Svetog Save!“ I govoreći to, izgledalo je da se starac nije obraćao nama no nekom drugom i s njim se sporio. Kroz malo se, umiren povuče, davši nam blagoslov i zaželevši nam laku noć.
Probudio me je, posle mirnog sna, u rano jutro zov zvona na Liturgiju. Predeo je bio u magli kroz koju se, posle zvona, čulo poneko oglašavanje ptica. Nazreh na drugom kraju bašte, prema zgradi konaka u kojoj smo se nalazili, zdanje stare jednokupolne crkve među borovima. Ona potiče delimično iz XIII veka kad je kralj Dragutin, peti vladar iz loze Nemanjića, podigao i posvetio Svetim Arhanđelima. Prvobitno bogomolja, ćelijska crkva je, kao i sve crkve po srpskim zemljama iz doba Nemanjića, postala u vreme turskog ropstva, takođe ognjište narodnog duha i nade za oslobođenje. Jedan od srpskih mučenika, Ilija Birčanin, posečen od Turaka u Valjevu pred sam Karađorđev ustanak 1804, počiva ovde pored hrama pod jednim visokim granitnim stupom koji kao da bdi. Ovde u manastiru je vladika Nikolaj, rođen u okolini, kao dete naučio da piše i čita kod igumana.
Danas, kao i svakog dana, već gotovo trideset godina od kako je u Ćelijama, starac arhimandrit dolazi u crkvu na bogosluženje. Nastoji da, uprkos svojoj velikoj starosti, bar još po jedanput nedeljno služi Liturgiju, pristavši najzad da ga ostalih dana zamenjuje otac Amfilohije ili otac Atanasije, njegov drugi neumorni duhovni sin. Ali, dakako, on je prisutan na svakom od tih bogosluženja i u njima učestvuje. Otac Justin već na ulasku, visoko podignutom desnicom, sastavlja širokim pokretom znak krsta na sebi. Sestre su već tu, okupljene u verno stado, u pevnici. Zahvaljujući žrtvi i odanosti tih i njima sličnih žena, mnogi naši manastiri nisu zapusteli u ovo bezbožno doba. Plamenje sveća koje su one upalile, osvetljava i veseli unutrašnjost hrama ukrašenog ikonostasom u vajanom drvetu. Ikone na njemu su takođe rad sestre Antonine zlatoruke, kako je zove otac arhimandrit. Među freskama, prepoznajem na zidu levo od mene lik svetog Justina Filozofa čije ime naš starac tako dostojno nosi; u desnoj ruci mu krst, a u levoj razvijen svitak pergamenta na kome piše: Vi nas možete ubiti, ali nam ne možete nauditi.
Oci Justin i Amfilohije su u oltaru, obučeni u odežde. Vidimo ih iza povučenog zastora na Carskim dverima. Ozbiljan i sabran s kadionicom u ruci, otac Amfilohije izlazi na Severna vrata da okadi hram i vernike, zatim se vraća u oltar odakle otac Justin glasom koji se razleže po hramu, izgovara:
„Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“. „Amin“, odgovaraju sestre, iza čega otac Amfilohije započinje Veliku jekteniju rečima:
„U miru Gospodu se pomolimo.“
„Gospode, pomiluj“, odgovaraju sestre, ponavljajući to iza svakog izgovaranja Velike jektenije koju otac Amfilohije nastavlja glasom prožetim dubokom usrdnošću:
„Za višnji mir i spasenja duša naših, Gospodu se pomolimo. Za mir svega sveta, za nepokolebljivost svetih Božjih, za sjedinjenje svih, Gospodu se pomolimo. Za ovaj sveti hram, i za one koji sa verom, pobožnošću i strahom Božjim ulaze u njega, Gospodu se pomolimo. Za preosvećenog episkopa našeg Jovana, za časno prezviterstvo, u Hristu đakonstvo, za sav klir i verni narod, Gospodu se pomolimo. Za svetu obitelj ovu, za svaki grad, selo i kraj i one koji verom žive u njima, Gospodu se pomolimo. Za blagorastvorenje vazduha, za izobilje plodova zemaljskih i vremena mirna, Gospodu se pomolimo. Za one koji plove, za putnike, bolesnike, paćenike, sužnje i izgnanike, i za njihovo spasenje, Gospodu se pomolimo. Da nas izbavi od svake nevolje, gneva, opasnosti i nužde, Gospodu se pomolimo. Zaštiti, spasi, pomiluj i sačuvaj nas, Bože, blagodaću Tvojom. Pominjući Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, Slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju sa svima Svetima, sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hriistu Bogu predajemo.“ „Tebi Gospode“, završavaju sestre.
Potom otac Justin, tiho ali da se čuje, proiznosi Molitvu prvog antifona: „Gospode Bože naš, čija je moć nedosežna i slava neshvatljiva, čija je milost neizmerna i čovekoljublje neiskazivo, Ti Sam, Vladiko, po svome milosrđu, pogledaj na nas i na ovaj sveti hram, i pokaži na nama i na ovima koji se s nama mole, Tvoju bogatu milost i dobrotu.“
Zatim glasno:
„Jer Tebi priliči svaka slava, čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova.“ Amin, odgovaraju sestre.
Hram bruji. Druga prizivanja, pohvale i molitve koje su se uznele iz duše Svetog Jovana Zlatousta ima šesnaest vekova, slede, kao Molitva Vhoda, Trisvete pesme, Predjevanđelja, Jektenija za upokojene, Molitva vernih, Prinošenja i druge smenjujući se sa pojanjem psalama. Sveopšta himna, Liturgija, kao čista reka koja nosi svetlost, nastavlja svoj tok veličajni.
Na Velikom Vhodu, dva sveštenika, predhođeni jednom monahinjom noseći visoko podignutu voštanicu, iziđoše na severna vrata oltara i zaustaviše se pred ikonostasom, licem prema vernicima, otac Justin držeći putir i diskos, otac Amfilohije desno od njega, mali liturgijski krst koji mu je svetlio u ruci. Evo ih, kao sišli s freske, jedan pobelele glave i ogolela čela od starosti, ostatak vlasi padajući mu na ramena, plavog oka obasjanog pobožnošću, drugi, mlad, tanak, tamna pogleda zapaljenog istim ognjem, isposničkog lica ukrašenog crnom bradom s kojom se meša kosa, malo pognut kao pod velikim vetrom, učitelj i učenik prožeti svetom tajnom koje su služitelji. Učinivši još nekoliko koraka do nasred hrama, pod kube, otac Justin stade da izgovara glasom jasnim i usrdnim, vapećim i radujućim, veliku molitvu s početka Liturgije, ali ovoga puta u vidu iskanja od Gospoda da sve, i žive i mrtve, pomene u Carstvu svome i obuhvati milošću svojom. Služba se završi lepom besedom oca Amfilohija. Kad bi to stajalo samo do njegovih kao i do brata mu Atanasija sposobnosti, oni bi obojica već bili vladike. Naravno da otac arhimandrit žali zbog te nemilosti koje su predmet njegovi učenici, ali nimalo ne očajava. Sad kad smo svi izašli iz crkve, daje nam blagoslov pod borovima. I budući da se magla bila razišla i dan ukazao sunčan, tek onda otkrih mesto gde smo se nalazili: velika poljana na šumovitoj padini koja blago prelazi u zaravan na kojoj je manastir, nastavljajući, da se zatim strmo spušta ka dolini kojom teče reka Gradac. Preko potamnele drvene ograde, prostiru se povrtnjak i manastirske njive i livade, oivičene hrastovom i bukovom gorom koja pokriva strane okolnih brda. Bliže nama, severno, na ivici šume nekoliko skromnih grobova gde počivaju članovi zajednice koji su prešli njihov zemaljski put. Drugi, raniji grobovi su oko stare crkve čiji ulaz, zaštićen do pola jednom mrežom, ostaje čitavog dana otvoren tako da svežina i mirisi, leptiri, pčele i ptice nebeske mogu da uđu u dom Božji. Crkva i njen zvonik u čijem se podnožju nalazimo, imaju neobična uvršena kubeta. „To je stoga što je ovaj hram nekad obnovljen zahvaljujući prilozima jermenskih trgovaca iz Valjeva“, kaže mi otac Amfilohije čiji je pogled bio povratio njegov uobočajeni zamišljeni mir. Skorašnja crkva, koju je otac Justin posvetio Svetom Jovanu Zlatoustu, i konak koji su u srpskom srednjevekovnom stilu.
Posle doručka, otac Amfilohije nam otpeva uz gusle rukovet Njegoševih stihova sa početka Gorskog Vijenca, što još jednom ganu starca. Potom iziđosmo u baštu gde je sve pažljivo uzgajano i cveta zahvaljujući nezi kaluđerica, njih dvadesetak, većinom iz Srbije, no ima ih takođe iz Bosne i čak iz Dalmacije. Vidim kako prolaze kao senke između manastirskih zgrada i dalje na imanju obavljajući poljske radove, glavni izvor prihoda. Pomoć koju im ukazuju okolni žitelji, najčešće je dobrovoljna. „Neka svima koji nam pomažu, Bog vrati stostruko“, kaže otac Justin koji, i pored dva sata stajanja na službi, izgleda veoma čilo. Sedeći pod jednom mladom jelom, on nastavlja svoja sinoćna razmišljanja rečima:
„Tajna sveta je tajna Logosa, veli starac, a stvoreni svet je odsjaj Logosa. Čime je Gospod stvorio svet? Svojim božanskom silama koja stavlja u svu tvar“.
Zatim, pokazujući cvetni ćilim koji se pred nama prostirao: „Vidite koliko je Božjeg promisla u najmanjem ovom cvetu: da nikne,izbije iz zemlje i zazlati se ili zaplavi. Ili, molim vas, mala, majušna bubica, kako ona vidi i čuje? Šta se to zbiva, otkuda to?!“
Poput detinje, očaranost svetog čoveka božanskim dahom i drhtajem u bićima je neprestana.
Tako s njim provedosmo jutro koje on, kao i ostalo vreme van bogosluženja, obično posvećuju radu na svojim delima. Pošto je srećno priveo kraju ogromni posao koji predstavljaju Žitija Svetih u dvanaest tomova, sada upotpunjava trećom knjigom svoju čuvenu Dogmatiku, istovremeno radeći na tumačenju Jevanđelja po Mateju. Sva ta i druga njegova dela od rata na ovamo, ugledala su sveta zahvaljujući naporima njegovog manastira ili prijatelja u Srbiji i u inostranstvu. Da objavi svoje knjige, ocu arhimandritu je najčešće potreban samo blagoslov njegovog episkopa Jovana Šabačko-valjevskog, koji mu ga rado daje.
Kako je trebalo da otputujemo istog dana, starac skrati svoj uobičajeni odmor po ručku te nas, još jedan dobar sat, obdari svojim društvom. Nađosmo se ponovo na terasi konaka s pogledom na crkvu svetih Arhanđela. I opet tu bogougodni starac, kao izvor, nastavi svoj žubor. Postade mi jasno da on ustvari živi u stalnom liturgijskom stanju u kome kao da ne zna za prolaznost. I za njega je, kao za psalmopevca, Bog tvrdi grad u kome je u zaklonu koliko od vremena toliko i od zla istorije. Verom je postigao taj mir i vedrinu duše, što tako surovo nedostaju ljudima našeg doba. I ta večita ozarenost u kojoj on živi, prenosi se i na vas.
Jedva smo se od njega odvojili, a nije nam ni on dao sve dok sunce ne poče da navija k brdu iznad manastira. Polazeći, ote mi se pogled na okolne šume i nebesa, što otac Justin primeti pa mi reče: „Ponesite malo od ove lepote u očima“. Zatim nas blagoslovi za srećan put i osta krsteći se, brade okupane suncem, na istom onom mestu gde smo ga sinoć bili našli. I produži da se krsti za nama sve dok ga, odmakavši uz goru, ne izgubismo iz vida. Na moju zadivljenost takvim ispraćajem, otac Amfilohije smešeći se reče: „A, znam ja njega dobro: on će dole da stoji i da se krsti sve dok se mi ne ispenjemo na brdo“. Meni je jedino bilo žao što tako dugo nisam znao za ovog pravednika.
Kad izbismo na Presad što razdvaja Valjevo i Ćelije i odakle se put penje ka Leliću, rodnom selu vladike Nikolaja, ugledasmo visoko bele i mirne oblake sa velikim poljanama plavetnila nad Srbijom.
Komnen Bećirović
Manastir Ćelije, jula 1976.
Sačinjeno uglavnom jeseni 1976. na francuskom jeziku u okviru ondašnjih autorovih Pisama iz srpskih svetilišta, ovo štivo je ostalo u rukopisu da bi bilo objavljeno u broju 88 časopisa Le Messager orthodoxe, posvećenom ocu Justinu, 1981. u Parizu. Prevod na srpski izašao je, posredstvom Nedeljke Petrović-Mitrović, koja ga je priredila sa kraćom biografijom autora, u časopisu Putevi kulture, broj 12, novembra 2008. u Kruševcu.
Izvor: radiosvetigora.wordpress.com
