Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije stigao je u popodnevnim časovima 20. septembra 2023. godine u Zvornik.
Pred Starim hramom Rođenja Svetog Jovana Krstitelja, koji proslavlja dva veka svog postojanja, okupilo se nekoliko hiljada vernih da zajedno sa svojim Episkopom zvorničko-tuzlanskim g. Fotijem i sveštenstvom dočekaju duhovnog poglavara vascelog pravoslavnog srpskog naroda. Zvuk crkvenih zvona, koja je drevnom sedištu mitropolita zvorničkih svojevremeno darivao kralj Aleksandar Karađorđević, pozdravio je Njegovu Svetost Patrijarha pred koga je izašao ceo Zvornik, i staro i mlado okićeno osmesima, zastavama i cvećem. Stotine mališana odevenih u narodne nošnje i učenika zvorničkih osnovnih i srednjih škola, duž gradskih ulica i u samoj crkvenoj porti, sa pesmom su dočekale prvojerarha Srpske Pravoslavne Crkve bacajući pred najdražeg gosta cveće i ružine latice.
Kako će ostati zlatnim slovima zabeleženo u letopisu Starog hrama, doksologiju u čast Patrijarha srpskog g. Porfirija služilo je sveštenstvo arhijerejskog namesništva zvorničkog uz molitveno učešće preosvećene gospode episkopa zvorničko-tuzlanskog Fotija, gornjokarlovačkog Gerasima, kruševačkog Davida i osečkopoljskog i baranjskog Heruvima, Patrijarhove časne pratnje, sveštenstva, monaštva i blagočestivog naroda. Posle pozdravnog slova Preosvećenog Episkopa g. Fotija, očinsku pouku uputio je predstojatelj Srpske Pravoslavne Crkve.
Patrijarh Porfirije: Znamo da smo u Hristu i u Crkvi Hristovoj jedno
– Braćo i sestre, želim da i vi znate da se Vladika zvorničko-tuzlanski i naša smernost molimo zajedno Bogu od najranijeg našeg detinjstva, od prvog razreda osnovne škole. Odrasli smo u istom vojvođanskom, blagoslovenom i mučeničkom selu Čurugu, ali koreni su nam u ovim krajevima, u Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini. Vladika dolazi sa slavne i velike mučeničke mnogostradalne srpske pravoslavne Manjače, a moji roditelji opet iz okoline Dervente. I svaki od tih krajeva ima svoju istoriju, a crvena nit koja spaja sva vremena i sve vekove do naših dana od kada su pravoslavni Srbii na ovim prostorima jeste naša pravoslavna vera.
Dragi vladiko, braćo arhijereji, časni oci i najdraža braćo i sestre, naravno da je uvek veliki blagoslov za Patrijarha srpskog kada posećuje bilo koji kraj širom zemljinog šara gde žive pravoslavni Srbi. Ali, da neko ne razume pogrešno i pogrešno protumači, za našu smernost isti je blagoslov gde god se nalazio. Ipak, poseban i izuzetan blagoslov, radost i dar od Boga jeste kada dolazimo ovde, u Republike Srpsku. Dar od Boga jeste dolazak u Republiku Srpsku, ne samo iz razloga koje sam nabrojao, nego iz suštinskog razloga koji može biti primer za ugled i podsticaj za svu našu braću i sestre gde god da žive. Taj razlog je činjenica da ovde, u Republici Srpskoj, ne postoji mogućnost da se pravi veštačka podela između naroda i Crkve. Pogrešno je, braćo i sestre, a neretko i svesno smišljeno i tendenciozno, pa i zlonamerno, kada se upotrebljava sintagma ili rečenica Crkva i narod; kao da se radi o dve različite stvari i kao da postoji jedna manjina koja nosi mantije, sa episkopima i sveštenicima i patrijarhom na čelu sa jedne strane i sa druge strane narod; a ne postoji. Crkva i narod su jedno!
Isto je i kada govorimo o Crkvi kao o idejama, ideologijama, strankama i partijama koje su sve od ovog sveta i imaju svoj značaj i smisao. Međutim, braćo i sestre, Crkva je iznad toga i ne može se poistovetiti ni sa jednom stranom, ni sa jednom strankom, ni sa jednom partijom. Crkva obihvata i grli sve one koji čeznu za Hristom, koji žele spasenje, koji pate za istinom, koji hoće pravdu, istinu, lepotu i smisao života ovde i sada, pre svega u svom ličnom životu i u svojoj porodici, među rodbinom, u komšiluku, u svom naselju, u narodu i tako redom. I zato, pored svih drugih razloga za radost i osećanje blagoslova Božjeg, najveći i najvažniji blagoslov za svakog ko dolazi u Republiku Srpsku jeste da može dušom svojom da oseti, umom da razume, očima da vidi, ušima da čuje da nema razlike između Crkve i naroda. Crkva i narod u Republici Srpskoj su jedno te isto. Može biti da ima različitih pogleda i stavova po raznim pitanjima, ali nema po jednom i suštinskom pitanju a to je da postoji jedan narod i da je taj jedan narod jedinstven, da postoji jedinstvo u tom narodu zato što u njemu postoji Srpska Pravoslavna Crkva, pravoslavna vera, zato što smo, braćo i sestre, jedno u veri, zato što smo jedno u Crkvi, zato što smo jedno u Hristu. U tome nema razlike. To je najveći blagoslov, najveća radost i najveća uteha, braćo i sestre, za sve, uključujući i našu smernost kada dolazimo ovde. To treba da bude primer zauvek svim pravoslavnim Srbima gde god da žive. Nigde drugde kao ovde u Republici Srpskoj ta tajna prisutnosti blagodati Božje, tajna Hristova, tajna Krsta i tajna stradanja nije očigledna, ali braćo i sestre, ne stradanja za bilo šta i radi bilo čega, nego tajna Krsta i tajna stradanja Hrista radi, radi svoje pravoslavne vere, ne samo da bismo je sačivali i očuvali nego da bismo njom živeli i svedočili da je Hristos raspeti i vaskrsli Spasitelj sveta svim ljudima bez obzira da li ga poštuju ili ne. Utoliko je, braćo i sestre, i naša odgovornost veća, jer više smo dobili i više znamo pa onda moramo da podnesemo veću žrtvu.
Poseban je blagoslov, dragi moji, što sam danas ovde u Zvorniku. Još 1232. godine osnovana je Mitropolija zvorničko-srebrenička. Tako se zvala mitropolija Srpske Pravoslavne Crkve čiji je mitropolit imao svoje sedište ovde u Zvorniku. A 1219. godine naša Crkva je dobila autokefalnost u doba Svetog Save. Koliko je prošlo godina od ta dva događaja – trinaest godina. Posle samo trinaest godina od kada je Sveti Sava dobio autokefaliju za Srpsku Pravoslavnu Crkvu ovde, u Srednjem Podrinju i Birču, osnovana je Mitropolija zvorničko-srebrenička, a ona se protezala sve do Užica. I evo novog blagoslova i radosti, novog otkrovenja i spoznaje za one koji gledaju pravoslavnim očima, koji pravoslavnim plućima dišu i srcem pravoslavnim žive. To je saznanje da ne postoje granice u Crkvi. Zašto je to važno, braćo i sestre? Važno je iz jednog jedinog razloga, a pokušaću da budem razumljiv i jednostavan. Živimo u vremenima kada se mnogo govori o ujedinjavanju na temeljima ekonomskim i političkim. Na tim temeljima ujedinjenje podrazumeva, po pravilu, diktat odozgo i odricanje od onoga što jesi, odricanje od svog identiteta, odricanje od svog načina života. Drugim rečima, ako hoćeš da uđeš u te velike reči o velikom i ujedinjenom svetu moraš da prihvatiš ono što nikad nisi bio, moraš da usvojiš ono što ne poznaješ, moraš da prihvatiš za istinito i pravedno ono što ti je uvek bilo strano, moraš jednom rečju da ne budeš ti – moramo da ne budemo mi. To i takvo ujedinjenje, makar izgledalo da donosi nekakav dobitak spojašnji, čiji su temelji ekonomski, ne može imati dugi vek. Kad god je nekom bio cilj isključivo i samo ekonomija, tj. kada su samo materijalne vrednosti bile cilj, od najdobronamernijih pa sve do onih koji su bivali kolonijalisti u ime Boga – ali svoga, ne i onih koje su prosvećivali i donosili im pravila života koja će domorocima uroditi plodom, pod navodnicima razume se – to nije imalo dugi vek.
Dakle, živimo u vremenima u kojima se veštački iz nečijeg interesa, ne znam čijeg, ali suštinski i dubinski ne može biti naš interes, jer podrazumeva da kažemo: mi nismo pravoslavni Srbi ili, pak, kažu nam: zovite se kako god hoćete, ali nemojte samo da insistirate da treba da živite kao pravoslavni hrišćani, jer pravoslavno hrišćanstvo ima Hristovu zapovest za princip života. U tom zakonu Hristovom, navešću samo jedan primer, jasno stoji šta je porodica, jasno stoji šta je brak, jasno je definisano šta je greh, a šta nije. I da do kraja budemo jasni: to ne znači da smo mi sudije drugima, nego samo znači da smo razumeli Hristovu zapovest i da pored toga što smo slabi i grešni – svako najbolje zna sebe i prvi ja znam, ali se zato ne uzdam u sebe – niko od nas ovde sabranih se ne uzda u sebe, nego u milosrđe i ljubav Božju. Dakle, mi ne sudimo nikome, ali hoćemo da poštujemo reči onog kojem je ovaj sveti hram posvećen: Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko! Želimo da se trudimo da budemo bolji svakog dana, da prepoznamo svoju slabost i da molimo Boga da nam oprosti i da nam svojom silom i blagodaću pomogne da budemo bolji. Jedinstvo koje je spoljašnje i koje nema veze sa suštinom varljivo je, koristoljubivo, služi pojedincima, ne preobražava narod, ne donosi suštinsko razumevanje da svakog dana treba da budemo bolji. Ne da nam bude bolje, nego da budemo bolji – to da nam bude princip. Kada se, braćo i sestre, budemo trudili da budemo bolji biće nam zasigurno i bolje, ali jedinstvo koje do same sredine kosti i dubine srca raduje sve nas koji dolazimo ovde, jedinstvo pravoslavnog naroda našeg srpskog u Republici Srpskoj, jeste jedinstvo u veri Hristovoj, jedinstvo u Crkvi Hristovoj, jedinstvo za koje ne važi Crkva i narod, nego jedinstvo za koje važi narod je Crkva, a svi smo narod. U tom narodu, u toj Crkvi jesu sveštenici, i episkopi, i monasi, i monahinje, i patrijarh, i svi vi i svi smo jedno i jedistveno. Volim takvo jedinstvo, braćo i sestre, jer nas je ne samo očuvalo nego davalo takve plodove i takve rezultate da se čitav svet divi plodovima duhovne kulture našeg naroda. To jedinstvo važilo je i onda kada srpski narod nije imao svoju državu. Ono je postojalo jer je postojala pravoslavna vera, jer je postojala Crkva srpskog naroda, Pravoslavna Crkva, Hristova Crkva, Srpska Pravoslavna Crkva. Bilo je i vremena kada smo živeli u mnogim državama, što je slučaj i danas, različitim, pa bi neki hteli da nas svedu na ove i one granice, ali mi imamo jedno dublje suštinsko jedinstvo koje ne poznaje granice. To je naše jedinstvo u Hristu, jedinstvo u Crkvi. I zato je ova Eparhija blagoslovena. 1230. godine njene granice su se protezale do Užica. Šta je bila Drina, šta su bila brda i planine, potoci, šta je bio nedostatak prevoznih sredstava? Ni automobila, ni puteva, ni mogućnosti da se toliko često viđaju licem k licu pripadnici tog jednog naroda, pravoslavnog srpskog. Ništa to nije značilo, jer znao je onaj iz Užica da je jedno sa ovim iz Zvornika i Srebrenice u ono doba. Znali su žitelji te Zvorničko-srebreničke eparhije da je eparhija koja je tako organizovana jedna sa svakom drugom eparhijom i da pravoslavni Srbin iz Zvornika isto diše, isto misli, sanja iste snove, trpi iste bolove, nosi istu muku, isti krst i zajedno vaskrsava kao i onaj sa Kosova, ili onaj iz Banata i Bačke, ili onaj iz Crne Gore, ili onaj iz Dalmacije. Dakle, braćo i sestre, znamo da postoje razni jezici i govori i da svako govori da bi postigao određeni cilj, a mi govorimo jezikom Jevanđelja, jezikom Crkve. Zato nalazeći se danas u Zvorniku znamo da smo u Hristu, u Crkvi Hristovoj jedno. Ma gde se nalazili pravoslavni Srbi, kontinentima odvojeni i u razne države raspoređeni, mi smo jedno i bićemo jedno i pored toga što dobro znamo da postoje mnogi koji to jedno, pravoslavno naše srpsko, žele da podele i, štaviše, da nas podignu jedne protiv drugih. Takvih je bilo, a oni su se kao mehur od sapunice pojavili, zasijali i nestali – a evo nas!
Molim se Gospodu, dragi Vladiko, da se nalazimo često ovde, u Zvorničko-tuzlanskoj eparhiji. Danas se ova eparhija zove Zvorničko-tuzlanska zato što je posle prvog sedišta u Zvorniku, pa onda sedišta u Srebrenici – ne zna se kada je proglašena Srebrenica za sedište Mitropolita i kada je ono prestalo da postoji – sve do 1852. na ovim prostorima stolovao episkop koji je potom prešao u Tuzlu. Od tada se ova eparhija i mitropolija zove Zvorničko-tulanska. Braćo i sestre, neka Bog da da se viđamo što češće i ovde i svuda u radosti. Neka Bog da da se molimo jedni za druge, da ne budemo strogi jedni prema drugima, da razumemo da svako ima svoje slabosti i da uvek budemo jedno u Hristu, da znamo ko smo, da negujemo svoju duhovnost, svoju kulturu i svoje predanje, da ih produžujemo i da tako rastući obogaćujemo i druge, da nemamo kompleksa od drugih, da se ne plašimo nikoga, da budemo otvoreni za sve, ali da budemo ukrenjeni čvrsto u onome što jesmo. Neka Bog da mir svima vama, svakome pojedinačno i vašim porodicama, da Bog da zdravlje svima i svakome onome kome je potrebna pomoć Božja da se isceljuje. Neka Bog pusti svoj blagoslov i na čitavu Bosnu i Hercegovinu, da donese mir i razumevanje među sve ljude, jer mir je uslov svakog dobrog života. Međutim, spoljašnji mir nije moguć bez unutrašnjeg. Ako mi imamo mir, imaćemo ga sa Hristom. Ako mir imamo u sebi, ne bojimo se ničega i nema tog koji će moći da postavlja veštačke granice u onome što je jedno i jedinstveno, što je jedan organizam, što je jedna Sveta, Saborna i Apostolska Crkva kojoj naš narod pripada od kad zna za sebe, a tako će biti do kraja sveta i veka gde ćemo se sresti sa Onim koga već sada i ovde slavimo, Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova, amin.
Neka vas Gospod blagoslovi! Molimo se za sve vas i sve vas volimo, ljubimo i grlimo istinski u Hristu, a vaše prisustvo ovde pokazuje i dokazuje da volite sebe i svoju Crkvu, da volite Hrista. Živeli! Gospod neka vas blagoslovi!
