Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије вечерас, у навечерје Велике Госпојине – 27. августа, у порти манастира Савина, говорио је на представљању фототипског издања „Законоправила Светог Саве, тврдошко-савински препис“.
Промоција је одржана на Светоуспенској академији, у оквиру 12. „Трга од ћирилице“, која је уприличена послије вечерњег богослужења којим је почела прослава славе манастира Савина, чије су обије цркве, мала и велика, посвећене празнику Успења Пресвете Богородице.
Поред Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, о књизи су говорили проф. др Ђорђе Бубало и протојереј проф. др Зоран Деврња.
Слово Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на промоцији књиге „Законоправила Светог Саве, тврдошко-савински препис“
Часни оче игумане, часни оци свештеници, поштовани господине конзуле Републике Србије, господо професори, драга браћо и сестре!
Срећан вам празник Успенија Пресвете Богородице, срећна слава овој светој обитељи!
Овај празник је веома знаменити у Херцег Новом, манастиру Савини и радује ме што вечерас говоримо о „Законоправилу Светог Саве“, о једном препису из 16. вијека, како рече проф. др Ђорђе Бубало. Честитам великим прегаоцима из Задужбине кнеза Мирослава Хумског, који су учинили све што је било потребно да ово сјајно издање угледа свјетлост дана.
Лијепо би било да се подсјетимо како је Свети Сава, прије него што се вратио у Србију као архиепископ, радио на Законоправилу, на једном зборнику црквеног и државног права. И тек када је те послове завршио, дошао је у Србију као архиепископ да устројава аутокефалну Српску цркву – Жичку архиепископију. Свакако, његова хиротонија је била 1219. године у Никеји, али епископије је оснивао током 1220. године, јер је прошло доста времена од његовог повратка из Никеје и његовог доласка у Србију.
Човјек таког ауторитета чија је ријеч била закон за његов народ, ем је био велики подвижник, светогорац са сјајним образовањем, са великим духовним искуством, ем је био владарски син, али је сматрао за потребно да се руководи законима приликом устројавања помјесне Цркве да би све било богогодно и у складу са црквеним правилима утемељено. Не само на његовој личној харизми која је била неспорна, него и на најпроверенијем, вјековном искуству Цркве, на правилима која је Црква изњедрила током своје историје, да би све било у црквеном, јеванђелском поретку.
Наравно, Свети Сава који је раније писао типике (карејски, хиландарски, студенички типик), који се упућивао у ту материју црквенога и државнога права, већ је имао доста велике и значајне предиспозиције, али је највероватније имао и доста сарадника приликом израде Номоканона.
Важно је напоменути, Свети Сава је хтио да се истакну овлашћења и архиепископа и епископа и свештеника, игумана, да се истакну и њихове обавезе, али и да овим законом постави свакоме и одређена ограничења. И оно што је такође важно напоменути, Законоправило Светога Саве све до Законика цара Душана је био правни зборник по коме су се руководиле и државне и црквене структуре. Ту су истицане и обавезе и улога и службе, и однос према Цркви српскога краља. Наравно, и ограничења и краљевске власти и свих осталих који власт имају.
Оно што је изузетно за нас важно као народ, он је овим Законоправилом утемељио на сигурним основама однос између Цркве и државе, уравнотежујући и једну и другу власт – да световна власт не задире, преко онога што је прописано, у црквена дјела, нити да црквена власт задире у државне послове преко неких граница. У једној хришћанској земљи се не могу те двије власти у потпуно раздвојити, оне су врло често принуђене, с обзиром да се баве једним те истим народом, да раде на добру и на спасењу једног те истог народа. Може да се каже да им је једна те иста брига, мада земаљска власт се брине о земаљском благостању, земаљском поретку, а духовна власт се, прије свега, брине о спасењу људских душа и о евангелизацији народа, упућивања народа Божијег на пут спасења. То не значи, наравно, да се и световне власти не интересују, и да није потребно да се интересују, за духовне ствари. Видимо да су владари из доба Немањића сви били веома продуховљене личности, многи од њих пред крај свога живота су се замонашили, већина од њих су постали светитељи. Исто тако не значи да они који имају црквене службе и брину се о спасењу душа, да им није стало и до добра и што бољег поретка у држави.
Хоћу да кажем, ја мислим, да идеал симфоније односа између световне и духовне власти, није нигдје и никада у потпуности постигнут, али ако се неко био приближио том идеалу то је свакако било у немањићкој Србији, нарочито у доба Светога Саве. Али то наслеђе, које је он оставио српском народу, трајало је и касније, траје на неки начин као неко завјештање и дан-данас. Увијек, у свим периодима историје долази понекад и до неких напрегнутих односа између световне и духовне власти. То је скоро неизбјежно. Било је тога и у Византији колико год хоћете и у православној Русији, и у нашој отаџбини. Понекад се ти односи заоштре до неслућених размјера на штету свих. Нико ту вајде не може имати, али ти односи су увијек некако динамични.
Међутим, важно је да имамо закон који свакоме даје мјеру. Кад имамо устав, а канони и црквена правила су заправо дио црквеног устава, он треба да заустави свакога, помало и да свакога врати његовој дужности, да сви са свог мјеста, са својом службом, допринесемо општему добру. Заиста, све оно што је урадио Свети Сава, и по овоме се види, има вјечну вриједност, вјечни значај.
Разговарали смо малоприје са професором о преписима „Законоправила Светога Саве“, наука је утврдила да их има више од десет сачуваних. Знамо да их је било много више. Нажалост многи нису сачувани, па тим прије ово „Законоправило“, којему је професор Бубало направио сјајан предговор, има веома велики значај, да се, ко је у стању, из њега поучава, рашчитавајући ову стару, српску, прекрасну ћирилицу. Нажалост, то се у нашим школама не учи. Поред толиког насљеђа, ми не учимо наше старо писмо, осим само, можда, на Катедри за српски језик, ни они како ваља, једино поједини људи који се посвете том послу па, углавном, сами науче.
Важно је да се подсјетимо на то велико наше духовно и културно, а треба с поносом истаћи, и правно, правничко или црквено-правно насљеђе које имамо, које баштинимо, које је од огромног значаја, и било у свим временима и дан-данас је и тако ће то бити, ако Бог да, и убудуће.
Хвала на пажњи.
Весна Девић
Фото: Жељко Драшковић
