Бесједу игумана савинског јеромонаха Макарија коју је изговорио на Светој литургији коју је, на 12. недјељу по Духовима, у недјељу 31. августа 2025. године, служио у манастиру Савина у Херцег Новом, преносимо интегрално:
У име Оца и Сина и Светога Духа,
,,Нико није благ до Једини Бог“, чули смо, браћо и сестре, да Господ Исус Христос каже ове ријечи у данашњем Јеванђељу.
Он који је Бог, Богочовјек, опет изговара ове ријечи које могу и да збуне људе који тјелесно умују и да се запитају шта то значи да је само једини Бог благ? И зашто Господ то каже овом младићу из јеванђелске приче, када каже да је само Бог благ кад је и Он Сам Бог.
Господ то каже ради нас и ради нашега спасења да бисмо разумјели шта значи благост Божија и какав је наш Бог по укусу и по унутарњем опиту који и ми треба да достигнемо. Господ Који је, прије свега, бесконачно смирен извор је свакога смирења а његов долазак у овај свијет је образац смирења за све вијекове и за сву вјечност. Господ на овај начин умањује Себе. Велики, сада већ свети, старац Пајсије Светогорац говорио је да он сматра да су љубав и смирење двије божанске врлине које човјек треба да се труди да задобије у овом животу и да су оне повезане једна са другом. То је велика истина и свако од нас мора и треба да се развија у овом правцу.
Љубав јесте Сами Бог. Али и смирење јесте Сами Бог који је бесконачни извор љубави и смирења. Ми људи, који се усавршавамо и сједињујемо са Богом, приближавамо Му се и сједињујемо са Њим кроз љубав и смирење. Не постоји неки други пут којим би могли да ходимо у овоме свијету а да не промашимо Бога. Овај живот нам је дат управо због тога и морамо водити рачуна о свом спасењу. Потребно је да добро обратимо пажњу шта радимо у свом животу како бисмо се одржали на путу ка Царству небеском, односно ка Богу Који је Царство небеско. Са Богом, као личношћу, ми се сједињујемо на овај начин. Ми Бога волимо као личност и као такав Он се усељава у нас и то је смисао нашег спасења. Међутим, да не бисмо промашили циљ фантазирајући само о Богу, морамо да водимо рачуна како живимо. Да не би промашили шта је истинско смирење свети оци нас уче како да га препознамо. Многи фантазирају о томе када прочитају чијечи стараца и светитеља мислећи да имају смирење у себи док се на дјелу покаже сасвим другачије. Зат је потребно да знамо како да препознамо смирење.
Господ још каже за Себе: ,,Ја сам кротак и смирен срцем“ и додаје ,,научите се од Мене“. Господ не каже: Научите се од људи, од анђела, од светих, него каже да се научимо од Њега. Шта то значи?
Значи да нико томе не може да нас научи до самог Бога. Господ нас томе не учи на начин на који се уче науке овога свијета, већ Својим усељавањем. Господд нас учи дајући нам Себе. Зато Господ и каже: ,,Нико није благ до једини Бог“- да бисмо ми разумјели да је то тако.
Како да препознамо истинско смирење и шта ћемо осјетити у себи ако га имамо?
Многи говоре о томе али њих мало то и разумије. То разумију само они који се сједињују са Богом. То нико не може да нам објасни, може само да нам да назнаке, али да то окусимо даје нам само Бог кад се сусретнемо са Њим дајући нам тако знак да идемо правилно кроз овај живот и да духовни живот водимо на правилан начин. Онда ће и наше Причешће, наше присуство у Цркви и наше крштење, на крају уласка у Цркву, имати и добити смисао сједињења са Богом не на магијски него на живи начин у додиру са Њим.
Свети оци кажу да је почетак истинског смирења мржња према свим облицима славољубља и да је то задатак нама у овом свијету. Ми своју мржњу обично усмјеравамо ка другим људима, ка стварима или догађајима, па како сад да разумијемо мржњу према свим облицима славољубља. Многи ће се ухватити за општи смисао и запитати се шта је уопште славољубље и како да га мрзимо? То значи, на првом мјесту, да човјек не воли да га славе и хвале и да има осјећај мржње према томе сматрајући то погубним за своје спасење. Ако у овом свијету добијамо ту врсту лажне утјехе, похвалом људском, онда нећемо имати утјеху од Бога. То је духови закон. Мржња према свим облицима славољубља је почетак смирења и хода ка Богу и сједињења са Њим. Прво што треба да доживимо у својим душама, у додиру са благодаћу Духа Светог, је доживљај мржње према свим облицима славољубља. Треба да се склањамо да нас нико не велича, јер мрзимо тај осјећај. Ту треба да пазимо и да тај осјећај не замијенимо мржњом према људима што је погрешно, јер је славољубље оно што треба да мрзимо.
Поставља се питање шта дубље значи то славољубље и како да га човјек препозна?
Постоји једна почетна димензија која нам објашњава шта је то мржња према славољубљу. Свети оци кажу да је први корак у борби против славољубља ћутање и радосно примање увреда. Значи да смо на првом кораку смирења, односно сједињења са Богом, ако мрзимо славољубље а доказ да га заиста мрзимо је ћутање и радосно примање увреда. Осврнимо се на свој живот и погледајмо да ли ми заиста тако живимо јер је то пут Господњи, то је Православље и то је Господ Исус Христос. Хришћанство је страно у овоме свијету чији се дух не слаже са њим. Истинске Хришћане су гонили и гониће. Онима који су овдје декларативно не смета ништа јер су се утопили у овај свијет. А пошто смо се ми изгубили у овом свијету у својим духовним тражењима, за која нико не каже да нису искрена већ само да морамо да знамо тачно шта тражимо, ту су свети оци оци нас поуче да је почетак смирења мржња према свим облицима славољубља док је почетак борбе са њим ћутање и радосно примање увреда. Ако смо увредљиви ми нисмо ни почели да се приближавамо Богу нити смо на истинском путу ка Њему.
Други корак је срце које не суди туђе гријехе
А то је само почетак. Шта иде даље? Да ли иза тога постоји још нешто, па још нешто да бисмо дошли до сједињења са Богом?
Следећи корак ка смирењу је оно са чим ми имамо ужасну борбу и уопште не разумијемо шта радимо јер смо расејани.
Други корак у стицању смирења, односно стицању Бога, Господа нашег Исуса Христа, у своме срцу јесте неосуђивање јер се каже: Срце које не суди туђе гријехе. Такво срце је већ близу Бога. Онај који дође на овај степен већ осјећа благост Божију, осјећајући прије свега своју грешност како би могао тако да живи. Затим добија истинско покајање и престаје да суди другима судећи само себи. То је други степен у стицању смирења.
С друге стране, славољубље увијек увијек прати све врлине тражећи да покраде човјека.
Трезвење је одсуство свих сујетних мисли
На другом степену борбе са славољубљем је одсуство свих сујетних мисли које се назива трезвењем. Такав човјек постаје трезвен и реално живи овај живот у истинском покајању, не бивајући никад очајан.
Пазите, многи ће се ухватити за ово и упасти у неку безмјерну тугу и очајање, што није исправан пут.
Показатељ сусрета са Богом јесте радост. Велики грчи старац Емилијан Симонопетритски је говорио да у овоме свијету ћовјеку све треба да буде повод за радост. И гријех, и клевета и туга, све човјеку треба да буде повод за радост!
Поставља се питање како да будемо радодни ако нас неко, нпр. клевеће и како гријех може да буде повод за радост?
Има објашњење и за то. Гријех може да буде повод за радост само у једном случају а то је када се трудимо, свим својим силама, да га оставимо и кајемо се и никако другачије. Тада морамо да осјећамо радост. Ако се благо и млитаво кајемо, тада се и не кајемо истински и остајемо тужни јер се кајемо лажно и нисмо одлучили да оставим гријех. Кад се истински кајемо ми свим силама свога бића одлучујемо да нећемо и не желимо гријех спремни прије да умремо него да га учинимо. То је наша одлука!
У том тренутку осјетићемо присуство Божије и благодат Његову. Тада ће Бог доћи код нас. Кад оставимо гријех долази Бог који је безгрешан и дајући нам силу Својим сједињењем са нама. Док год ми желимо гријех Господ не може да уђе код нас. Ако уклонимо гријех из свог живота Господ ће доћи код нас и бићемо радосни, иако ћемо се и даље осјећати грешнима, али то је такозвана радосна туга. Осјећаћемо љубав Божију и нећемо бити очајни иако ћемо сами себе видјети у ранама и гријесима тек тада видјевши праве себе и тек тада схватајући шта значе ријечи молитве прије светог Причешћа:…Грешнике од којих сам први ја.
То значи да не видим друге грешнике него само себе. Једино сам ја грешник и видим само себе таквим. Тада се истински кајемо, истински проливајући сузе покајања, али нисмо очајни јер у себи носимо радост која је хришћански плод у овоме свијету, истинско Православље и у пут ка Богу.
То је та уска стаза. Пут ка Царству небеском јесте узак и тежак али ван овог, друго пута нема. Ништа слађе од тога нема у овоме свијету. Онај који окуси од тога спреман је да да живот за Христа јер је Хрситос најслађи у овоме свијету. То је Бог. Човјеков живот се онда преокреће и он, већ овдје, почиње да осјећа живот у Царству небеском.
Обратимо зато пажњу како ходимо у овом животу да не бисмо промашили пут. Не обраћајмо пажњу на тричаве ствари: шта ћемо јести и пити, шта ће се догађати или колико ћемо живјети јер је све то у Божијим рукама и то Бог одређује. Бавимо се свим овим о чеему смо говорили и видјећемо како ће Бог доћи у наше срце, како ће нас Он утјешити тако да нам онда у овом животу и неће требати људска утјеха. Нећемо више имати потребу ни да се питамо: зашто нам овај или онај не чине добро? Неће бити потребе за тим. Ми ћемо чинити добро јер ће Бог бити у нама, и биће у нама и снаге и љубави за све људе, све ћемо моћи да разумијемо. То је потврда присуства Божијег у нашим срцима. Зато је Бог једини благ како каже Сам Господ и Сам Бог из свог бесконачног смирења. Видите колико је то значајно да имамо у свом животу.
Дакле, почетак смирења јесте да преобратимо себе тиме што ћемо прихватити да смо грешни, али нећемо осуђивати друге. Бићемо слободни. То се не осваја на силу већ благодаћу Божијом, кроз истинско покајање.
Нека нам на том уском путу помогне, прије свих, Пресвета Богородица која нас води ка Христу. Ако тим путем будемо ишли достићи ћемо у вјечни живот и Царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
