Priča rasoforne poslušnice Optinskog manastira

 „Sa 12 godina postala sam narkomanka i dve godine sam skitala sa hipi društvom po podrumima i tavanima. To je bio pakao. Propadala sam. I kada sam sa 14 godina došla u Optinu, već sam bila ‘na igli’. Kako sam samo zavolela Optinu i poželela da živim čistim, drugačijim životom! Ali bez narkotika više nisam mogla da živim. Hitno mi je trebalo da nabavim ‘dozu’, i već sam ulazila u autobus, odlazeći iz Optine, kada mi je put preprečio nepoznati inok. ‘Tebi odavde nije dozvoljeno da odeš’, rekao je i izveo me iz autobusa. To je bio inok Trofim. Posle sam dve godine živela u Optinoj, i svake dve nedelje pokušavala sam da pobegnem odavde. A Trofim bi me opet presretao kod autobusa, ubeđivao, nagovarao, a ja sam mu drsko odgovarala. Već sam znala: ako odem iz Optine, neću se rastaviti sa narkoticima, i napred me čeka samo brza i strašna smrt. Ali eto nešto što mnogima nije razumljivo ,narkoman ne može da živi u manastiru. U njega se useljava demon i goni ga iz manastira u propast. Narkoman postaje igračka demona i više ne vlada sobom. Pokušavala sam da izdržim, ali čim bi se pojavio neko od ‘naših’, onda…! Moj duhovnik je bio očajan zbog mene: ‘Dokle više? Opet?’ To su bile takve paklene muke da sam odlučila da sebi oduzmem život. Nabavila sam smrtonosnu dozu narkotika i, sakrivši se u ruševinama Kazanskog hrama, pripremila špric da se ubodem. Od smrti su me delile sekunde, kada je u hram iznenada ušao monah Trofim. Odmah sam se sakrila, rešivši da sačekam da ode. Ali on iz nekog razloga nije odlazio. Molio se, čitao i nešto tražio. I tako je prošlo već tri sata! Kada me je našao, odmah je sve razumeo, a ja sam, slomljena, vikala na njega: ‘Umorna sam da živim! Umorna sam da trpim! Zašto si ovde već tri sata?!’ Trofim me je tada smestio u bolnicu i negovao kao stariji brat. Do danas mi u ušima zvuči njegov glas: ‘Trpi. Izdrži još malo. Radi Gospoda našeg, izdrži još malo.’ Isceljenje je išlo dugo i teško, ali se ipak dogodilo. Prethodio mu je jedan događaj. Već sam dugo živela, zaboravivši na narkotike, i radovala se, sa prošlošću je gotovo. Odjednom, kasno uveče, javili su mi da su u šumi kod jezera stigli ‘naši’ i da me zovu ‘na uživanje’. I tada je staro u meni planulo takvom silom da sam, izgubivši razum, potrčala u šumu. Eto jedne zagonetke za mene — zašto mi je u takvim slučajevima uvek Trofim preprečavao put. Presreo me je na putu: ‘Kuda trčiš noću?’ — ‘Naši su došli i hoću da ih posetim.’ — ‘Šta, opet su te besovi uhvatili? Idem ja s tobom.’ Da bih se oslobodila Trofima, tako sam ga grubo uvredila da je on, oborivši pogled, ćutke otišao. Trčim ja ka jezeru poznatom stazom, i odjednom oluja, grmljavina, munje, tama. I izgubila sam se u šumi. Jame, korenje, padam negde i u strahu molim samo jedno: ‘Gospode, oprosti i izvedi me do Optine!’ A tama takva, i grom grmi, da više ne znam gde je manastir. Vratila sam se u Optinu tek kasno noću. Vrata su bila zaključana. Ali me je tako pekla krivica pred Trofimom da sam izmolila da me puste. Gledam u hramu svetlo, a tamo se monah Trofim moli. Nasmešio mi se umornim osmehom: ‘Slava Bogu, vratila si se.’ A ja samo molim: ‘Trofime, oprosti mi Hrista radi! Neću više! Oprosti!!’ Kada sam napunila 16 godina, pitanja izbora puta za mene više nije bilo. Želela sam da budem kao inok Trofim, i tada sam otišla u manastir. Na Veliki Petak 1993. godine naša mati igumanija je išla u Optinu i povela mene sa sobom. Inok Trofim se obradovao mom dolasku i poklonio mi ikonu ‘Vaskrsenje Hristovo’ i brojanice koje je sam ispleo. Ali sam odlazila iz Optine sa nemirom: šta je sa Trofimom, oči bolesne i izgled izmučen? Čini mi se da je nešto predosećao i podvizavao se već na krajnjim granicama snage. Kasnije su mi pričali da je negde sat vremena pre ubistva prišao jednoj monahinji našeg manastira i zamolio da mi prenese pozdrav. ‘Šta ima da prenosim? — rekla je ona. — Pa ona će još sto puta doći ovamo, sam ćeš joj reći.’ Inok Trofim je ćutke postojao pored nje i otišao. Kada smo na Vaskrs saznali za ubistvo u Optinoj, ceo manastir je plakao. A ja sam imala osećaj — pobede: poražene su demonske sile, i Trofim je pobedio! Suze su došle kasnije, a najpre je bilo osećanje toržestva: adu, gde ti je pobeda? Gospode, slava Tebi!“ Nina Pavlova, iz knjige„Pasha Krasnaя“ 18. aprila 1993. godine, ubijena su od ruke sataniste tri monaha Optine Pustinje: jeromonah Vasilije, monah Trofim i monah Terapont. „Na žrtvu Bogu prinosi se ne ono što je loše već ono što je najbolje“. Zaista, svaki od trojice mučenika postradalih za Hrista, još za života je prineo Bogu na dar sve što je imao: volju, razum i osećanja. Na njima se ispunila zapovest Hrista Spasitelja o savršenstvu: Ako hoćeš savršen da budeš, idi, prodaj sve imanje svoje, i uzmi krst svoj i hajde za mnom (Mt. 19, 21). Žitelji Optine i ljudi koji su bili bliski ubijenim monasima primetili su, da su svakome od trojice bile date nekakve lične duhovne osobenosti, osobiti darovi Božji. Dar reči, pomazan blagodaću, bio je svojstven jeromonahu Vasiliju; dar milostivog srca i sastradanja, bio je odlika monaha Trofima; dar molitve i molčanija -monaha Teraponta. Bogougodnost podviga jeromonaha Vasilija, monaha Trofima i monaha Teraponta, potvrđena je i onim svedočanstvima blagodatne pomoći po molitvama njima koje su zabeležene za ovih 30-tak godina. Važno je primetiti, da, uporedo sa slučajevima pomoći u životnim nevoljama i isceljenjima od teških bolesti, dogodili su se i slučajevi duhovnog preporoda, blagodatne promene duše. Optinski novomučenici molite Boga za nas!