Прича расофорне послушнице Оптинског манастира

 „Са 12 година постала сам наркоманка и две године сам скитала са хипи друштвом по подрумима и таванима. То је био пакао. Пропадала сам. И када сам са 14 година дошла у Оптину, већ сам била ‘на игли’. Како сам само заволела Оптину и пожелела да живим чистим, другачијим животом! Али без наркотика више нисам могла да живим. Хитно ми је требало да набавим ‘дозу’, и већ сам улазила у аутобус, одлазећи из Оптине, када ми је пут препречио непознати инок. ‘Теби одавде није дозвољено да одеш’, рекао је и извео ме из аутобуса. То је био инок Трофим. После сам две године живела у Оптиној, и сваке две недеље покушавала сам да побегнем одавде. А Трофим би ме опет пресретао код аутобуса, убеђивао, наговарао, а ја сам му дрско одговарала. Већ сам знала: ако одем из Оптине, нећу се раставити са наркотицима, и напред ме чека само брза и страшна смрт. Али ето нешто што многима није разумљиво ,наркоман не може да живи у манастиру. У њега се усељава демон и гони га из манастира у пропаст. Наркоман постаје играчка демона и више не влада собом. Покушавала сам да издржим, али чим би се појавио неко од ‘наших’, онда…! Мој духовник је био очајан због мене: ‘Докле више? Опет?’ То су биле такве паклене муке да сам одлучила да себи одузмем живот. Набавила сам смртоносну дозу наркотика и, сакривши се у рушевинама Казанског храма, припремила шприц да се убодем. Од смрти су ме делиле секунде, када је у храм изненада ушао монах Трофим. Одмах сам се сакрила, решивши да сачекам да оде. Али он из неког разлога није одлазио. Молио се, читао и нешто тражио. И тако је прошло већ три сата! Када ме је нашао, одмах је све разумео, а ја сам, сломљена, викала на њега: ‘Уморна сам да живим! Уморна сам да трпим! Зашто си овде већ три сата?!’ Трофим ме је тада сместио у болницу и неговао као старији брат. До данас ми у ушима звучи његов глас: ‘Трпи. Издржи још мало. Ради Господа нашег, издржи још мало.’ Исцељење је ишло дуго и тешко, али се ипак догодило. Претходио му је један догађај. Већ сам дуго живела, заборавивши на наркотике, и радовала се, са прошлошћу је готово. Одједном, касно увече, јавили су ми да су у шуми код језера стигли ‘наши’ и да ме зову ‘на уживање’. И тада је старо у мени плануло таквом силом да сам, изгубивши разум, потрчала у шуму. Ето једне загонетке за мене — зашто ми је у таквим случајевима увек Трофим препречавао пут. Пресрео ме је на путу: ‘Куда трчиш ноћу?’ — ‘Наши су дошли и хоћу да их посетим.’ — ‘Шта, опет су те бесови ухватили? Идем ја с тобом.’ Да бих се ослободила Трофима, тако сам га грубо увредила да је он, оборивши поглед, ћутке отишао. Трчим ја ка језеру познатом стазом, и одједном олуја, грмљавина, муње, тама. И изгубила сам се у шуми. Јаме, корење, падам негде и у страху молим само једно: ‘Господе, опрости и изведи ме до Оптине!’ А тама таква, и гром грми, да више не знам где је манастир. Вратила сам се у Оптину тек касно ноћу. Врата су била закључана. Али ме је тако пекла кривица пред Трофимом да сам измолила да ме пусте. Гледам у храму светло, а тамо се монах Трофим моли. Насмешио ми се уморним осмехом: ‘Слава Богу, вратила си се.’ А ја само молим: ‘Трофиме, опрости ми Христа ради! Нећу више! Опрости!!’ Када сам напунила 16 година, питања избора пута за мене више није било. Желела сам да будем као инок Трофим, и тада сам отишла у манастир. На Велики Петак 1993. године наша мати игуманија је ишла у Оптину и повела мене са собом. Инок Трофим се обрадовао мом доласку и поклонио ми икону ‘Васкрсење Христово’ и бројанице које је сам исплео. Али сам одлазила из Оптине са немиром: шта је са Трофимом, очи болесне и изглед измучен? Чини ми се да је нешто предосећао и подвизавао се већ на крајњим границама снаге. Касније су ми причали да је негде сат времена пре убиства пришао једној монахињи нашег манастира и замолио да ми пренесе поздрав. ‘Шта има да преносим? — рекла је она. — Па она ће још сто пута доћи овамо, сам ћеш јој рећи.’ Инок Трофим је ћутке постојао поред ње и отишао. Када смо на Васкрс сазнали за убиство у Оптиној, цео манастир је плакао. А ја сам имала осећај — победе: поражене су демонске силе, и Трофим је победио! Сузе су дошле касније, а најпре је било осећање торжества: аду, где ти је победа? Господе, слава Теби!“ Нина Павлова, из књиге„Пасха Красная“ 18. априла 1993. године, убијена су од руке сатанисте три монаха Оптине Пустиње: јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт. „На жртву Богу приноси се не оно што је лоше већ оно што је најбоље“. Заиста, сваки од тројице мученика пострадалих за Христа, још за живота је принео Богу на дар све што је имао: вољу, разум и осећања. На њима се испунила заповест Христа Спаситеља о савршенству: Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све имање своје, и узми крст свој и хајде за мном (Мт. 19, 21). Житељи Оптине и људи који су били блиски убијеним монасима приметили су, да су свакоме од тројице биле дате некакве личне духовне особености, особити дарови Божји. Дар речи, помазан благодаћу, био је својствен јеромонаху Василију; дар милостивог срца и састрадања, био је одлика монаха Трофима; дар молитве и молчанија -монаха Терапонта. Богоугодност подвига јеромонаха Василија, монаха Трофима и монаха Терапонта, потврђена је и оним сведочанствима благодатне помоћи по молитвама њима које су забележене за ових 30-так година. Важно је приметити, да, упоредо са случајевима помоћи у животним невољама и исцељењима од тешких болести, догодили су се и случајеви духовног препорода, благодатне промене душе. Оптински новомученици молите Бога за нас!