Ана Максимовић Секуловић: Улагање у људе најважнија инвестиција
У времену дигиталне засићености и све израженијег осјећаја отуђености, разговор о менталном здрављу и емпатији постаје важнији него икада. Гост Теме јутра била је психолошкиња мр Ана Максимовић Секуловић са којом смо разговарали о недостатку емпатије, изазовима друштва, унутрашњим кризама човјека и одговорности према сопственом менталном здрављу.
Кроз анализу данашњих друштвених токова, она је понудила дубљи увид у потребу за очувањем менталног здравља и повратком суштинским људским вриједностима. Као кључну вриједност, наша саговорница издваја емпатију, дефинишући је као људску способност и осјетљивост на бол другог човјека. Међутим, ово питање данас постаје прилично изазовно. Услијед сталног излагања технологији и виртуелном свијету, законитости људских односа се коријенито мијењају. Директна интеракција међу људима у дигиталном добу готово да не постоји, што директно повлачи недостатак саосјећања и води у равнодушност.
Према ријечима психолошкиње, равнодушност је најмање функционална емоција. То је празан простор у којем човјек лаички не осјећа ништа – што представља поприлично забрињавајућу психолошку и друштвену категорију. Модерна технологија драстично утиче на нашу способност да истински чујемо и разумијемо једни друге, због чега се емпатија губи у комуникацијском шуму. Осврнувши се на рад са младима наводи да данашње генерације посједују велику количину информација, али да се то знање углавном посматра са теоријског аспекта. Главни задатак академске заједнице и ментора јесте да младог човјека науче како да то знање учини употребљивим и како да стечено знање учини корисним и усмјери га ка истинском разумијевању. Да бисмо дошли до истине, морамо открити и прећи пут до ње.
Студирање не смије бити сведено на принцип „знања ради знања”, нити се учење може посматрати искључиво као акумулирање и систематизација градива. Млади људи имају дубоку потребу за подршком јер пролазе кроз сложене личне и професионалне изазове. Кључ је у доступности те подршке како би им се помогло да прескоче препреке и пронађу своје мјесто у свијету. Једна од централних тема разговора била је и стигма која на нашим просторима и даље прати бригу о менталном здрављу. Људи се често боје да ће бити погрешно схваћени и етикетирани уколико одлуче да потраже психолошку помоћ.
Живимо у увјерењу да сами можемо ријешити своје проблеме, а присутна је и несигурност у погледу тога шта се од психолошког савјетовања уопште може очекивати. Према њеним ријечима, давање приоритета менталном здрављу мора бити једнако бризи о физичком тијелу. Тражење стручне помоћи није показатељ слабости, већ представља зрео и одговоран однос према себи.
Парадокс дигиталног доба: Знамо све, осим тога како смо
Иако је технолошки напредак омогућио да нам у сваком тренутку буде доступно мноштво информација, човјечанство се суочава са парадоксом. До знања се некада тешко долазило и могућности су биле ограничене, док данас имамо увид у све што се може знати, али слабо истражујемо сопствене дубине и унутрашњи простор. Последица тога је да људи данас често не знају како се заиста осјећају. На питање о унутрашњем стању најчешће одговарају аутоматизованим фразама попут „добро сам” или „не знам гдје ударам”, што нису одговори повезани са стварном емоцијом. Како је истакла, „отпорни смо онолико колико смо способни да препознамо одређене емоције и код себе и код других људи“, указујући на то да се истинска снага човјека не мјери одсуством проблема, већ способношћу да разумије и себе и друге.
Приредила: Невена Марић
