- На данашњи дан, 10. јула 2008. године свечано је обиљежен завршетак реконструкције Римских мозаика у Рисну.
Ова знаменитост је најстарији архитектонски споменик у Црној Гори, стара око двије хиљаде година. Тренутно музеј представља темељ античке римске виле Урбана са различитим мозаичким обрасцима на подовима у свакој соби и атријумом у средини. Мозаици су израђени од шљунка од три врсте – бијели (локални), сиво-плави и црни (увезени), који имају квадратни облик. Римска вила Урбана у Рисну обухвата 7 различитих породичних соба са мозаицима и 3 собе за службенике, у којима земља је била под. Вила је изграђена на такав начин да њен врх представља Сунце, које је у то вријеме било симбол Рима. У центру куће се налази Атријум, мали унутрашњи врт са базеном за кишу, коју су послије користили за кухињу и купатило, од којег кружно иду пет ходника које воде до соба. Сачувана је соба у којој се налази јединствени мозаик са богом сна – Хипносом, који је један од ријетких мозаикаљ са овим богом. Важно је напоменути да римске куће су већ имале водовод и канализацију, а у вилама је било чак и подно грејање.
Рисан је веома древни град, који се први пут помиње под именом Ризон. Он је био главни град у цијелом Бококоторском заливу, који чак носио његово име – “Синус Ризоникус“. Када су град освојили Римљани, назвали су га Ризинијум. Град се развијао током римске владавине, изграђене су велике виле, у уским улицама је ишла трговина, и стално су долазили и одлазили бродови. Рушевине виле случајно су открили градитељи када су асфалтирали пут. Ископавања су организована 1930. године, али пронађени мозаици су били поново покривени земљом до бољег времена. Радови су настављени 1957-1959. године, а ово мјесто постало је заштићено од стране државе као споменик древне историје. Седамдесетих година прошлог вијека, током археолошких ископавања, темељ ове античке куће је у потпуности реконструисан. У 5 соба у вили постоје различити мозаици са јединственим обрасцима који одговарају намјени собе:
– у спаваћој соби на мозаику крупним планом приказан је човјек, који одмара на јастуку бога сна – Хипнос;
– соба, која је била намијењена војним савјетима, украшена је сликама битке;
– мозаик у дневној соби приказује рибе, хоботнице и друге морске животиње, као и лозу и друге занимљиве геометријске фигуре;
– у трпезарији мозаик има двије боје, у средини се налази розета уоквирена Сунцем, а около су геометријски мотиви. Научници вјерују да је у овим обрасцима нешто шифровано и покушавају да разоткрију намјеру ствараоца мозаика.
– у просторији у којој је власник одмарао, под је састављен од 289 поља. Мало је вјероватно да цртање има везе са играњем шаха, тако да је, највероватније, ово само образац.
Такође унутар виле постоји још једна чудна структура, што је питање спора између научника. Постоје двије верзије на рачун онога што је било. Прва је подрум за складиштење амфоре са вином, маслацем итд., у којем је требало да буде довољно хладно. Друга, донекле апсурдна – ово мјесто може бити гробље, јер су овдје пронађене људске кости, због чега се појавила таква претпоставка. Током ископавања пронађени су фрагменти зидова, стубова, прозора за прозрачивање који се налазе уз темељ.
- На данашњи дан, 10. јула 1509. године рођен је швајцарски теолог француског поријекла Жан Калвин, вођа фракције протестантизма у Женеви (калвинизам), која је имала многобројне присталице у европским земљама, посебно у Француској (хугеноти), и изазвала велике друштвене потресе.
Калвинизам је према дефиницији један покрет и посебан теолошки принцип заснован у хришћанству, који наводи Бога и религију као основу и суштину свих ствари, и његов творац јесте знани француски реформатор и теолог Жан Калвин, који је увео калвинизам као један посебан вид реформаторског протестантизма. Калвин је своју теорију и учење заснивао на претпоставкама по којима се сви људи дијеле на оне који су проклети и на оне који су блажени, и да су они за такав живот једноставно предодређени, те да их само вјера може спасити, а такво је учење подржавао и заговарао и чувени Мартин Лутер. Дакле, према Калвину и Лутеру, суштина је у вјери, а „храм вјере“ јесте црква и њена учења која се морају као таква без сумње поштовати, али ипак нијесу признавали саму цркву као институцију за тај прави „симбол вјере“, већ су вјеровали да је суштина у „Светом писму“. Жан Калвин, рођен је у француском граду Нуајону, у Паризу је студирао теологију, а касније и права у Орлеану, када се и десио један његов „преображај“ јер је почео да потпада под утицај тада познатог протестанта Мелхиора Волмара, и да се веома двоуми у вези са својим „животним позивом“. У данашње вријеме, калвинизам је послије више од 500 година од свога настанка, од Калвинове врло једне јасне полазне идеје у католичанству и протестантизму, и даље распрострањен као правац у баш неким протестантским црквама и вјерује се да овом „правцу“ припада преко 75 милиона људи у свијету у око 107 земаља. Калвин се посветио образовању у Паризу и у Орлеану, и марљивим радом и залагањима (како је сам тврдио учио је свакога дана од пет сати ујутру до поноћи), успио да са само 23 године и постане доктор права, а у исто вријеме је научио и хебрејски, латински, грчки све да би могао да врло адекватно и пажљиво проучава Библију и анализира увјерења Исуса Христа. У исто вријеме у сусједној Њемачкој, почео се развијати и покрет под вођством Мартина Лутера, који је сасвим отворено критиковао ставове и учења Католичке цркве, јер је сматрао да је она „искварена и да се удаљила од библијских учења и увјерења“, и постала оличење похлепе, сатане, гријехова и свега лошег што су људи склони да чине „насупрот“ Божјим учењима. Лутер је имао бројне присталице и сматра се да је он први и прави творац протестантизма у изворном облику, те постоји прича да је он чврсто вјерујући у своја увјерења на врата једне цркве заковао 95 захтјева из свога транскрипта, чија је суштина био захтјев за комплетну црквену и верску реформу.
Свакако, темељ калвинизма као учења и најважније Калвиново дјело је настало „у изгнанству“, под називом „Темељи хришћанске религије“, и била је сасвим јасна намјера да се одбране француски протестанти који су познати као „хугеноти“. У поменутом дјелу је Калвин заговарао Божју духовну власт као темељ вјере, и оштро критиковао католичанство и црквена увјерења, те је тада и проглашен великим теолошким реформатором, а тада је Женева постала његово „сједиште“ и мјесто на коме је марљиво радио на својим реформама.
И на саму Женеву је Калвинов утицај био врло очигледан, те је град постао „моралнији“, и мада је до тада град био на врло „лошем гласу“ од његовог утицаја је постао стјециште моралних закона којих су се људи придржавали. У Женеви су поменути „хугеноти“ успјели да унаприједе економију и основали прве слободне штампарије и до данас познате фабрике часовника, а у њу су у великом броју пристизали и енглески протестанти, који су се бојали гнијева краљице Марије I. Но, како то обично и бива, Калвинов почетни реформаторски успјех је почео да јењава и одумире, те се показало да само неких 15% становника Женеве вјерује у калвинизам и подржава га, али остатак ипак јесте остао наклоњен Католичкој цркви, и то је довело до неминовног вјерског раскола. Жан Калвин је у Женеви умро 1564. године, и данас се наиме и сматра да је „укаљана и суштина и заоставштина калвинизма“, али остаје сасвим непобитна чињеница о његовом увјерењу, марљивом раду и залагању за реформе и протестантизам, које су права слика његових моралних вриједности које је проткао са осјећањем дужности и великом самодисциплином, како би и истакао неке такве своје и врло људске и добронамјерне особине.
