Данас се навршило 15 година од упокојења митрополита Антонија Блума, тим поводом доносимо једну његову поуку.
„Француски писац Габријел Марсел каже: „Рећи човеку ‘волим те’ исто је што и рећи: ‘Никад нећеш умрети.’“ Ово се може тумачити на различите начине. За мене ове његове речи пре свега значе да ако је сваког од нас у живот извела љубав Бога Живога, припремљена је и вечност, јер нам Његова љубав неће дозволити да престанемо да постојимо. То такође на нашем, скромнијем и простијем нивоу, који је врло практичан и важан за нас, значи да никад кад изгубимо вољеног не треба да кажемо: „Волели смо се, били смо тако блиски“ у прошлом времену, као да је са смрћу овог човека умрла љубав и као да је на њеном месту остао само бол. Увек треба да кажемо у садашњем времену: „Волим га (је)“, за онога ко је отишао из овог живота, јер како нам Стари Завет каже: „Љубав је јака као смрт,“ (Песм. 8, 6) – то је једина сила која може да се супротстави смрти и да не буде поражена. А као хришћани можемо да тврдимо да је љубав јача од смрти, јер верујемо у победу над смрћу која је остварена Христовим Васкрсењем.
Ево шта много помаже и мени и другима: ако је човек живео и ако је био у стању да пробуди у нама љубав, страхопоштовање, уважавање и захвалност, оставио нам је пример. И кад човек оде из живота позвани смо, док не дође наше време, да будемо наставак његовог живота, да живимо тако да земља и наша околина не изгубе ништа с одласком човека којег смо изгубили.
Сећам се како је у Француској један од наших професора који је предавао психијатрију, говорио о томе да што је осећање дубље, тим теже може да се изрази. Само површна осећања могу одмах наћи свој израз.
За време немачке окупације годину дана сам предавао у средњој школи. У једном разреду је била девојчица од једно четрнаест-петнаест година која је преплакала цео мој час познавања природе и нисам могао да поверујем у то да је пала у такав очај због школе. Кад је излазила после часа, ја сам је зауставио, па јој рекох: „Никада не очајавај!“ Прошла је поред мене.
Нисам знао шта се десило с овом речју, али је она за мене имала огроман значај, јер верујем у помоћ Божију. Пронашла ме је двадесет пет година касније и написала ми је у писму да су јој ове речи дале снагу да живи и наду у будућност; ова будућност се за њу претворила у победу.
У том тренутку сам рекао сам једну нежну реч сиротој уплаканој девојчици, али је она била речена из мог искуства и из онога што сам научио од Христа. И то је за њу нешто битно променило.“
Митрополит Антоније Блум
Приредила поводом петнаестогодишњице упокојења Митрополита Антонија Блума, преводилац Светлана Алексејевна Луганскаја.
