Дневнички записи Оливере Радић од 17. марта- до 17. маја 2014. године
Поводом петнаестогодишњице Мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији, када је 50.000 хиљада косовских Албанаца напало недужне цивиле, спалило 35 цркава и манастира, уништило 930 српских домова, протерало више од 4.000 Срба са њихових вековних огњишта и етнички потпуно очистило 6 градова Јужне српске покрајине, доносимо дјелове Дневника сестре Оливере Радић новинара и професора оз Ораховца.
Изводи из мог Дневника Оливере Радић о 17. марту и последицама тог погрома, у ораховачкој општини. Иначе читава улица, која је доживјела погром, данас не постоји. У те куће се Срби више нису враћали. Неке су касније продате, неке су запустјеле. Ваљда је Шиптарима то и био циљ. Неке да поплаше, неке раселе, неке протјерају… После 17. марта 2004. у Ораховцу се продало, бар у том српском дијелу готово 50 кућа… Данас битише око 300 Срба око цркве Успенија Пресвете Богородице. Радмила и Станиша, о којима Оливера највише пише у овом дијелу Дневника данас живе код ћерке у Великој Хочи. Син његове сестре чију су кућу такође демолирали, неколико година по погрому се упокојио, разболио се и умро… Стари брачни пар Дедић напустио је овоземни живот, а Тика Дедић и његова супруга напустили Ораховац. Ораховац је напустила и породица Тодора Крстића.Све су то жтрве, посредне или непосредне.
Мала Теодора, рођена 18. марта као недоношче, проживела са мајком путешествије преко призрена до Скопља умотана у вату, данас је ученица првог разреда средње медицинске школе у Косовској Митровици. Њени родитељи су после ње добили још двије дјевојчице и дјечака, а имала је како стоји у запису већ једну сестру. Они живе сви у Ораховцу да свједоче оне ријечи да најачи само опстају.
