- На данашњи дан, 12 јуна 2009. године на предсједничким изборима у Ирану побиједио је предсједник Махмуд Ахмадинеџад.
Махмуд Ахмадинеџад је био шести предсједник Исламске Републике Иран. На председничкој функцији био је од 2005. до 2013. године. Као младић студирао је у Техерану, гдје се касних 1970-их придружио студентима за вријеме иранске Исламске револуције. Учествовао је као инжињерац Исламске револуционарне гарде у Ирачко-иранском рату. Након њих је служио у низу административних функција, од којих је најважнија била гувернер провинције Ардабил. Године 2003. изабран је за градоначелника Техерана гдје је одмах заузео оштар конзервативни курс, али се истакао и бригом за најсиромашније становништво. Захваљујући томе је, на изненађење многих, 2005. године изабран за предсједника. Његова администрација се одмах испрофилисала као много конзервативнија и у спољној политици радикалнија од његовог претходника. Иако је одбацио оптужбе да је антисемита, Ахмадинеџад са времена на вријеме давао анти-израелске и антиционистичке изјаве као што су позивање на међународну јеврејску завјеру.
Послије истека другог предсједничког мандата донио је одлуку да се повуче из политичког живота и врати се свом првобитном занимању професора на Универзитету за науку и технологију у Техерану. Ахмадинеџад, поред легендарног Уругвајца Хосеа Мухике, важи за најскромнијег свјетског лидера. Током кампање за изборе 2005. године обилазио је искључиво најсиромашније дјелове земље и створио углед народног човјека. А како и не би, када је у очима Иранаца он прототип обичног човека, притиснутог свакодневним мукама. Овај универзитетски професор машинства, који је једно вријеме након повлачења из политике био и пастир, цио живот провео је у сиромаштву. Као свог највећег противника Ахмадинеџад је навео луксуз. Тек иза на листи непријатеља мјеста заузимају Израел и САД.
Као предсједник одбио је да живи у раскошној палати, већ је неко вријеме живио у својој скромној породичној кући, заједно са супругом и троје дјеце. Када су га безбједносне службе убиједиле да зарад сигурности одабере другу локацију, одлучио се за још скромнији стан од једва 50 квадрата. Сваког дана је на посао ишао аутобусом, а када је одлучио да се вози колима, ту је увијек био његов 40 година стари “пежо 507”, који је наслиједио од оца.
Када се кандидовао, тада као локално популарни градоначелник, Ахмадинеџаду нико није давао ни мрву шанси. Дјеловало је да релативни анонимус, човјек који је и као појава дјеловао неупечатљиво (скромно облачење, свега 158 центиметара висине) не може да се носи са најтежим могућим противником, бившим предсједником Акбаром Расфанџанијем.
Међутим, “један од вас” (како је гласила предизборна порука Ахмадинеџадовог спота) дубоко је допро до гласача, а Расфанџанија је побиједио са 62% гласова, колико је освојио и на реизбору 2009. године. Ахмадинеџад је један од предсједника који се, упркос свом ставу да “жели мир и стабилност”, ипак сматрао опасним у већем дијелу свијета. Важи за оне који сматрају 11. септембар режираним нападом који је изведен под патронатом америчких тајних служби, а за Израел је неколико пута говорио да “користи Холокауст да отима земљу Палестинцима и убија жене и дјецу”.
- На данашњи дан, 12. јуна 1923. године велики мађионичар Хари Худини успио је да се ослободи из лудачке кошуље, висећи наглавачке на висини од 12 метара.
Мађионичар Хари Худини рођен је у Мађарској, 1874. године. Од његовог пробијања на сцену 1899. године до своје преране смрти 1926. године, узбуђивао је публику својим заслијепљујућим илузијама и мајсторијама које пркосе смрти.Худини је био један од првих мултимедијалних познатних личности с почетка XX вијека, а његова вјештина без премца и способност магнетског привлачења публике учинили су га правом иконом поп културе, толико да је његово име уписано у многе рјечнике као синоним за паметно нестајање. Худини, рођен као Ерик Веис, се са својом породицом преселио из Мађарске у САД у својој четвртој години. Млади Ерик, коме су тепали и са „Ери“ или „Хари“, био је опсједнут магијом , нарочито радом тада веома познатог француског мађионичара Роберта Худина. Када је и сам отпочео своју мађионичарску каријеру одао је пошту свом хероју додајући једно „и“ на његово презиме, како би створио себи сценско име. Чудан обрт услиједио је касније када је Худини био изложен контроверзама, оптуживиши свог бившег идола за крађу трикова других мађионичара. Написао је чак и књигу под насловом „Разоткривање Роберта Худина“ у којој је свог имењака назвао лоповом „који се прославио врло лијепо на умном раду других“. Худини се доста борио у раним годинама каријере у шоу бизнису, размишљајући чак и да одустане и отвори школу магије. Коначно је направио паузу, када га је Мартин Бек, познати финансијер и организатор тадашњих популарних сценских шоуа, такозваних водвиља, унајмио за своју турнеју по САД-у и Европи. По Бековом предлогу, Худини је изводио нестајања као главни дио у свом наступу. Почео је и да изазива публику да га везује и ставља му лисице, а промовисао је своје наступе тако што би изводио нестајања из локалних затвора, након што би полиција детаљно прегледала и ставила му окове. Тачка је доживjела невјероватан успјех! Новокрштени „Краљ лисица“ играо је у распродатим салама широм Европе, а касније је утемељио своју славу изводећи неколико веома познатих и тражених тачки нестајања и у САД. У једном трику био би бачен у ријеку са рукама везаним позади, а у другом би побјегао из затворске ћелије. Након стицања славе у Европи, Худини је довео и свог млађег брата Теа, мађионичара који је радио за њега током првих година каријере. Тео је врло брзо почео да изводи братовљеве трикове под сценским именом „Хардин“. Пар је чак створио и лажно ривалство како би подигао популарност својих имена. „Нијесмо скривали то да смо браћа“, присјећао се касније Хардин, „али исто тако чували смо тајну о томе да смо заправо и пријатељи и да ме је Хари увео у посао“! У великој сјенци свог познатијег рођеног брата, Хардин је добио заслуге због тога што је био пионир у ослобођању из лудачке кошуље, потпуно пред погледима публике – трик који је постао грађа Худинијевог рада. Касније је, након братовљеве смрти, наслиједио његову сценску опрему и наставио да је користи у наступима четрдесетих година прошлог вијека. Као свјетски највећи мађионичар и илузиониста, Худини је имао врло мало стрпљења за све оне који би тврдили да посједују неку врсту натприродне моћи. Почетком двадесетих он се упустио и у друге каријерне воде као професионални скептик и разоткривач видовњака, читалаца мисли, медијума и других „спиритуалиста“ који су тврдили да могу комуницирати са покојнима. Худини је неуморно водио кампању, често посјећујући сеансе прерушен, како би осрамотио и оповргнуо приче њихових вођа, називајући их преварантима. Худини је умро 1926. године у својој 52. години, само неколико дана након последњег перформанса у Детроиту. Док је уживао пажњу у својој свлачионици, Худинију је пришао један студент који је желио да разоткрије гласине о томе да је Худини могао да издржи веома јак ударац у предјелу стомака. Када се Худини хвалио својом физичком снагом, младић га је без упозорења ударио у стомак оставивши га савијеног у неподношљивој агонији. Худини се жалио на стомачне болове током остатка дана, остављајући многима да закључе да су ови неочекивани ударци некако покренули упалу слијепог црева. Са друге стране, остали наводе да је велики мађионичар отрован од стране спиритуалиста, који су му нешто раније пријетили смрћу због његових напада.
