Hram Svetog Save

Љетопис, 12. мај 2019

Име: Ljetopis 12.05.2019 (1861 Kenjo Jankovic, 1985 Hram Sv. Save); Опис: Љетопис, 12. мај Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 12. маја 1985. Године, у незавршеном Храму Светог Саве, Патријарх српски Герман одржао је свечану литургију која је обиљежила наставак изградње храма.

Hram Svetog SaveХрам Светог Саве у Београду највећи је српски православни храм, највећи православни храм на Балкану. Он се налази у источном дијелу Светосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на мјесту за које се сматрало да је Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Изградња храма је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних поштанских маркица. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда патријаршије. Овај спомен-храм представља органски дио савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја. Због тога што заузима истакнуто мјесто на београдском хоризонту, видљив је са свих прилаза граду.

Црква може да прими 10.000 вјерника, а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Храм је обложен бијелим мермером и гранитом.

Испод пода храма је изграђена црква Светог цара Лазара, укупне површине око 1.800 м², са ризницом Светог саве и криптом патријарха Српске православне цркве, у коју је планирано да се сахрањују упокојени патријарси.

Изградња храма је текла веома споро до 2002. године. Храм је још увијек у изградњи. Године 1879. док је био у Београду, један од најпознатијих представника Срба католичке вјере из Дубровника Матија Бан, први је изнио идеју подизања цркве Светог Саве на Врачару. 1895. године у Београду је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на мјесту спаљивања моштију подигне храм. Омања црква која је подигнута на мјесту будућег храма је касније помјерена да би изградња храма могла да отпочне. Избијање Првог балканског рата 1912. године, као и Други балкански и Први свјетски рат који су слиједили, зауставили су све активности на изградњи храма. Након рата, 1919. године, Друштво је поново установљено. Изградња храма је коначно започела 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећење темеља. Даља изградња била је прекинута нападом Њемачке на Југославију, 1941. године. Од почетка грађевинских радова до њемачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 метара. Њемачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. године су га за исту сврху користили партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји. Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби, и исто толико одбијања дозвола за наставак градње је добијена у љето 1984. године и од републичке и од градске власти. Патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су 12. маја 1985. године служили свечану литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 вјерника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела  августа 1985. године. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 м. Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је  јуна 1989. године. Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији су још у току. Храм су по два пута посјетили руски предсједници Владимир Путин и Дмитриј Медведев, а посјећују га и друге званичне делегације које долазе у Београд.

 

  • На данашњи дан, 12. маја 1861. године умро је Крсто Кењо Јанковић истакнути црногорски јунак и четовођа.

Kenjo JankovicИстакао се у многим бојевима. Посебну ратничку вјештину исказао је 1835. године, када су Црногорци по Његошевом плану први пут заузели утврђени Жабљак на Скадарском језеру. Његош је истицао Јанковића као примјер јунаштва и убрајао га међу Црногорце најзаслужније за стечени „зрак слободе црногорске”. Учествовао је 1852. године и у другом заузимању старе пријестонице Црнојевића. Као и у претходном освајању, први је ушао у утврђени град, због чега га је књаз Данило одликовао Обилића медаљом. Опјеван је у више народних пјесама. Главни јунак свих прича о Жабљаку Црнојевића свакако је Кењо Станков Јанковић, романтични јунак средине XIX вијека. Први отворенији и жешћи сукоби између жабљачких Турака и околних црногорских племена почели су кад су Цеклињани, припадници нахије тик уз Језеро, купили право на риболов. Сталне чарке експлодирале су сто година касније, почетком 1835. године: Турци су из засједе убили двојицу угледних Цеклињана, а потом двадесеторицу јавно избатинали насред трга у утврђењу. Освета је спремана кратко и у најстрожој тајности. Кењо Станков је с једанаесторицом завјереника кренуо право на утврђење коју је чувало стотинак војника. Ноћу су се потрпали у два чуна, са стубама и неколико килограма меса. Стубе су им биле потребне да се попну уз, четрнаест метара, висок бедем на сјеверној страни чију је висину, уз помоћ клупка вуне, измјерила једна жена од повјерења. Месом су утишали буљук паса које су Турци, због предострожности, држали испод самог бедема. Тихо су се ушуњали у уснули град и без испаљеног метка успјели да на највишој кули подигну црногорску заставу. Ујутру, кад су видели мрски барјак на свом посједу, Турци су помахнитали, али већ је било касно: све кључне тачке у граду биле су заузете. Заповједник је покушао да пружи отпор надајући се помоћи споља. Узалуд, јер су завјереници запосјели једину капију која је постојала, а онда су им у помоћ дотрчали други Цеклињани. Прича вели да је заповједник у сумрак истакао бијелу заставу и да су га завјереници, као што су и обећали, пустили да изађе из града. А онда је пуних осам дана топовима је гађано подграђе и готово сравњено са земљом, а и град је у приличној мјери оштећен. Онда се на коњу, скрушен, појавио владика Раде. Ослободиоцима је рекао да, на тражење Русије коју су притисле друге велике силе, морају да напусте град. Послушали су га и, с богатим плијеном, отпловили према Ријеци Црнојевића. Нијесу заборавили да понесу и два топа – „Крња” и „Зеленка” – који су све до 1916. године стајали испред Цетињског манастира, као успомена на прво освајање Жабљака.

На једном од топова, “Зеленку“, урезани су следећи стихови митрополита  Петра II Петровића Његоша:

,,Црногорци кад оно витешки,

Жабљак тврди турски похараше;

Онда мене старца заробише,

На Цетиње србско довукоше

Кењо је ослободио Жабљак и други пут. Сад с нешто бројнијом дружином, њих двадесет осморо, успио је да 1852. године поново надмудри посаду. И тада им је радост била кратког вијека. Овога пута их је књаз Данило, опет на притисак великих сила, замолио да напусте град.

Краљ Никола подигао је споменик Кењу Јанковићу, на којем је написано:

„Под овом гробницом почивају кости јуначког Србина Кења Станкова Јанковића, који је једном годином 1835. и другом годином 1852. на ударац града Жабљачкога, први од свију витезова црногорскијех изашао на бедем града. Овај споменик чини књаз Никола Петровић Кењу ради његова витештва вјерности свога отачаства. Грађен 1874. г“.