Radenko Lacmanovic

Раденко Лацмановић о преговорима са Владом: Замка за Цркву

Понуда која је, како рече премијер и потпредсједник Владе, последња о измјени Закона о слободи вјероисповијести није ништа друго већ друга верзија београдског споразума од 14. марта 2002. Тадашњи потписник из Црне Горе, а данашњи стварни аутор Закона о слободи вјероисповијести и тада и данас жели да купи вријеме за остварење његових циљева који нијесу у складу са вољом грађана наше државе. Свједоци смо да је у Црној Гори политичко памћење на кратком штапу, али ипак немамо право да заборавимо неке од превара
шефа режима које су му, по правилу, доносиле корист.

Сјетимо се да је у подјели јединственог ДПС-а првим архијерејима Српске православне цркве обећавао сигуран статус и неповредивост права на мирно и несметано уживање својине.
У првој години 21. вијека објелоданио је да жели стварање независне и међународно признате Црне Горе и на тај начин разбијање савезне државе са Србијом у чијем је стварању значајно учествовао. Та његова политичка одлука коштала га је губитком избора у априлу 2001. године. Спас је пронашао код оних који су из различитих разлога подржали његову мањинску владу. Свјестан да нема подршку за оно што је наумио, потписао је, 14. марта 2002. године, београдски споразум који је значио формирање државне заједнице Србије и Црне Горе.

Није први човјек тадашњег и данашњег ДПС-а крио да је то урадио како би купио вријеме за свој крајњи циљ, а то је стварање, како је он говорио независне, а у суштини приватне државе.

Резултат београдског споразума је приватна држава којом неконтролисано влада човјек који је у џемперу прије 31 годину дошао на власт.

Понуда коју је премијер, а у суштини шеф режима, представио Митрополији црногорско-приморској и епархијама Српске православне цркве у Црној Гори није ништа друго него нова верзија београдског споразума. Онај који одлучује о нашим животима данас нуди измјене Закона о слободи вјероисповијести како би пред чињеницом да за отимање имовине православне цркве у Црној Гори нема подршку ни међу својим члановима, купио вријеме и за неколико година реализовао пројекат приватизације, а након тога и распродаје имовине наше цркве.

Одлука преговарачког тима наше Цркве да не прихвати Јудине дарове је крајње промишљена и одговорна. У нашој цркви су се очигледно водили народном изреком: “Кога су змије уједале и гуштера се боји”.

Инсистирање владиног преговарачког тима да се Митрополија и епархије наше цркве региструју је кршење права које гарантује и овај ни по чему ваљани Закон о слободи вјероисповијести. Нико из Владе и њеног преговарачког тима неће да одговори због чега се тражи од Српске православне цркве да прихвати само једну од могуће три опције које, између осталог, предвиђају и евидентирање или чак уопште непријављивање њеног дјеловања.

Имајући у виду унапријед наведено, јасно је да је Владина понуда, не анализирајући измјене спорних чланова,  била замка на коју је требало да се упецамо пред изборе на којима они морају бити поражени. Онај ко би прихватио Владину понуду био би раван онима који су се радовали потписивању београдског споразума.

Срећом, преговарачки тим наше цркве био је одговорнији, вјештији и искуснији чак и од србијанских експерата који су учествовали у спасавању државног јединства Србије и Црне Горе. Такође, наша црква је, поучена искуством европских дипломата којима је актуелни шеф режима гарантовао имплементацију београдског споразума, одбила да буде преварена и на тај начин да помогне Ђукановићу у очувању власти која само служи њему, а штети грађанима.

Коначно митрополит са столице Светог Петра Цетињског сјетио се стихова владике Рада: “Спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже. Од тада смо бољи пријатељи.”
Вјеровати у понуду Владе премијера Марковића значило би спуштање на уже које је већ превише затегнуто и које ће се прекинути одмах након 30. августа, ако шефу режима својим неодговорним поступањем на дан избора дамо прилику да ура ди оно што је наумио, а то је да након приватизације државе, приватизује и имовину наше цркве.

У нашој цркви су се очигледно водили народном изреком: “Кога су змије уједале и гуштера се боји”

Извор: Дан