Пише: отац Јован Пламенац
Будући да су многи изложили своја свједочења о митрополиту Амфилохију, већ од када му се душа раставила од тијела, намислих и ја, трудећи се да одолим сопственој гордости да се хвалим што сам га познавао и да гурам себе уз њега, нешто прозборим о крајеугаоном камену црногорског духовног бића овог времена, свјестан да је моје свједочење о његовој личности само покушај да у филџан смјестим онога којем је и Васељена била тијесна, како је говорио.
Митрополиту Амфилохију дом је била Европа и земаљски шар прошао је уздуж и попријеко, а никада није отишао из Мораче. Изучио је највише школе, а остао је црногорски тежак. Био је саговорник, раме уз раме, и најученијим умовима свијета, на њиховим језицима, и својим сатежацима на њиховим локализмима. Учествовао је у рјешавању најсложенијих питања Цркве, и приземних спорова Црногораца. Моћни су га чекали док је на себе примао невоље немоћних.
Многе црногорске чуке освештане су његовим стопама. Мноштво манастира и на стотине црквишта, након што је он својим штапом куцнуо о њихово расуто камење, васкрсло је. Његовом молитвом никли су нови манастири и многе нове цркве по Црној Гори, чак и двије којима би се и царска Византија на врхунцу своје славе поносила.
Дух Свети, који је у виду пламених језика у дан Педесетнице сашао на свете апостоле, додиром његове руке сашао је и на стотине свештенослужитеља. Његовим ножицама пострижен је големи букет монаха и монахиња.
Није био пастир само од Бога му повјереном стаду овога свијета, материјалног, него и стаду нематеријалног свијета. Крштене душе одвојене од тијела бруталношћу комунистичке идеологије, које због богоборства режима нијесу биле удостојене опијела, опојао је, свједочећи јединство бића Цркве овог и оног свијета.
На његов омофор, тај самар од Бога повјерен епископу, утоварено је огромно бреме муке људи који су дошли да му се пожале, такође и сагрјешења, од монашких и свештеничких, па и епископских, до оних од „најмањих“ људи. Монаси и монахиње и многи други чију исповијест је примао сматрали су га својим духовником; неки су доживљавали исповијест пред њим као својеврсно достојанство. „Ко, ја духовник; никоме ја нијесам духовник“, говорио је. Живио је на Светој Гори, уз једног од највећих духовника новијег доба старца Пајсија, и осјетио је институцију духовништва изблиза. Није се упустио у њену вулгаризацију. Био је на послушању Богу у буци свијета.
Кроз његовог духовног оца архимандрита Јустина Ћелијског, ангелски глас га је призвао да се из пустиње врати у свијет, из монашког подвига и тиховања, из предворја Царства небеског, у вртлог брига материјалног свијета. Као што је Бог из пустиње призвао „највећег од жене рођеног“, Свога Претечу и Крститеља, да најави Израиљу Његов долазак, тако је и јеромонаха Амфилохија призвао да Његову ријеч посије на њиви српског народа, која је била увелико закоровила. И као што је свети Јован, неустрашиво исповиједајући Господа пред Иродом, пострадао главом на тањиру блуднице, Бог је митрополита Амфилохије даривао страдалништвом у жрвњу обезбожености народа којем је припадао. Из тог жрвња изашао је хљеб који је у духу нахранио народ који је Бог повјерио њему и његовом сатруднику и састрадалнику епископу Јоаникију, припремивши га да прими Духа Светога који је у ово доба глобалног страдања Цркве Христове продисао управо у Црној Гори, кроз библијске сцене литија. Митрополит Амфилохије, као нови Мојсије, извео је народ Црне Горе из ропства овдашњег новопаганског Фараона.
Силином свог духа, рвао се са алама овога свијета које су, ношене крилима идеологија, прво комунистичке, па потом њеног природног продужетка глобалистичке, народну душу затварале пред Христом. „Цару царево, а Богу Божије. То значи Богу и срце, и душу, и биће, и тијело, а цару пару – порез који му припада. А када ти цар тражи душу и душу твога дјетета, када хоће да те лиши тебе као вјечнога бића, да те лиши Христа Бога – извини, ко си да си, не дам ти душу, не дам ти вјеру, не дам ти Христа Бога“, рекао је једном приликом у Бару.
Као бранич Цркве у олуји богоборја, имао је ријетку смјелост пред Богом. Он није иљао. Та смјелост исходила је из његовог апсолутног повјерења у Бога.
Био је стожер око којег се богољубиви црногорски народ сабрао као у пласт. Бљештавило његове грандиозне личности пржило је очи онима који су пред Божанском свјетлошћу утекли у таму невјерја у богоборства, одакле су се на њега, вриштећи, гађали каменицама. Иповиједао је Христа ријечју која је христоборцима била нагајка (татарски кратки бич), а христољупцима мелем.
Видовданом је, заиста, видио што други не виде. Косово и Метохија за њега није била територија, није било само земља натопљена крвљу која је процвјетала у божуре, манастири и цркве, и темељ српског сопства. Косово (са Метохијом) било му је Царство небеско у одабиру са понуђеним угођајима материјалног свијета: иметком, тјелесним уживањима и људском славом; било му је – завјет кнеза Лазара. Тим очима видио је и Ловћен и Румију.
Корачао је земаљским животом великим корацима. Грабио је да за тај трен пређе што дужи пут. Није игнорисао ситнице, али њима се није замајавао. Било га је готово немогуће пратити. Понекад и тешко разумјети. Није расуђивао емотивно, често ни рационално.
Није га било тешко преварити. Као што се Шћепан Мали митрополиту Сави Петровићу заклео на Јеванђеље да је он руски цар Петар III, тако се и црногорски новопагански Фараон митрополиту Амфилохију на моштима светог Петра Цетињског, и са њима на руци светој Јована Крститеља и парчету Часног крста, на којем је Господ Исус Христос распет, заклео на вјерност Цркви. Ко је то умио, и имао ту амбицију, могао му се завући под кожу и тако стећи његову наклоност, па и неправедну. Његова наклоност, било како стечена, ипак, никада није прелазила у присност.
Бивало је у његовом животу „би што би“. Његове слабости су, по људској природи, биле дио његовог карактера. Али оне нијесу биле у основи његовог бића.
У младости понешен тварном свјетлошћу Запада, његовим путеним сјајем, накратко се удаљио од Бога, своју вјеру изложио сумљи. Тај траг остао је у његовој поезији, у збирци „У Јагњету је спас“. Али, посумњавши у своју сумњу, избавио се захода европске хришћанске цивилизације и тијелом и душом преселио у њено исходиште, у Јеладу. Ту је, кроз теологију светог Григорија Паламе, спознао суштину нетварне Божанске свјетлости и, као матици ријеке, препустио јој се свим својим бићем, све до кончине свог земаљаског живота. Дубоко сам увјерен, сада у њој обитава.
Из још необјављеног зборника „Крстом нам је речено“ који је приредио Слободан Чуровић Апис.
Извор: Ин4С
