На двадесет прву недјељу по празнику Педесетнице, кад је наша Света црква прославила празник Светих врача и бесребреника Козме и Дамјана, у недјељу 14. новембра 2021. године, Света литургија је служена у манастиру Савина у Херцег Новом.
Игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије је, након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, вјерни народ, сабран на Светом богослужењу, поучио ријечима литургијске проповиједи, коју преносимо у цјелости:
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Зар мени не одговараш? Знаш ли да имам власт да те разапнем и имам власт да те пустим – рекао је Пилат Ономе који је Цар царева и господар господара.
Сви моћници овога свијета који сматрају да, на било који начин, имају власт у овоме свијету, понављају из вијека у вијек исте те ријечи: Зар не знаш да имам власт да те разапнем и имам власт да те пустим, мислећи да, тиме што им је дата власт, могу управљати, по својој вољи и свом науму, овим свијетом.
А шта на то одговата Онај који је створио и свијет и човјека? Шта Он одговара на ове ријечи? Христос најприје ћути, јер шта би и одговорио Онај који може дванаест легиона анђела у сваком тренутку да позове себи у помоћ. Али наш Бог, слободно можемо да кажемо православни Бог, и то можда треба данас више него икад нагласити, је кротак. Христос ћути. Он и у том тренутку размишља о Пилатовом спасењу и о спасењу свих Пилата који ће се јавити у овоме свијету на овај или онај начин. Христос хоће да се и они спасу, и хоће да се спаси сваки човјек. Дакле, кротки Исус одговара Пилату: Не би ти имао никакве власти нада мном, или било шта на овоме свијету да ти није дано одозго, јер се ништа не догађа ако нам није дано. Пошто је ту јеврејски род одиграо улогу, прије свега књижевници и фарисеји, односно они који су требали да служе Богу као свештеници, Господ додаје: Онај који ме предаде теби има још већи гријех. Христос, иако тако каже, Он опет не осуђује никога, али говори као онај који је Сам истина, говорећи овоме свијету и одговарајући за сва времена и сву вјечност, да се било каква власт и било шта у овоме свијету не догађа случајно.
Од Пилата и свих који ће се јавити у историји, до сваког човјека који се роди на овоме свијету, увијек Бог и Божији промисао управља свиме и нема случајности.
Зато Христос и каже: Не би имао власти да ти није дата одозго, и тим потврђује и свједочи да се у овом свијету ништа не догађа без воље или допуштења Оца небеског.
То нама даје вјеру и наду, ону која је спасоносна, ако разумијемо шта је Христос рекао. Да ли има случајности у нашем животу? Нема. Ако вјерујемо ријечима Јеванђеља, случајности нема у овом животу, ако кренемо, постављајући темељ на тим основама, наш ће живот другачије тећи у овоме свијету. Треба да поставимо такву основу и да је посвједочимо, не само својим разумом, иако је потребно поставити и теоретски односно својим разумом, него свим својим бићем а прије свега срцем својим. Ако би рекли језиком отаца Цркве онда то значи да ум треба да сиђе у срце и да човјек постане јединствена личност, не расцијепљена, не шизофренична, да једно ради, друго говори. Човјек треба да постане цјеловита личност која ће све своје силе, оно што је добио од Бога као створено биће, усмјерити на служење Богу или, већ, гријеху, зависи гдје се човјек усмјери.
Ако се човјек усмјери Богу онда ће умножавати све оне дарове које је од Њега добио. Ако ли се, пак, усмјери гријеху онда ће падати све дубље у гријех. То је човјек у овоме свијету, то смо ми хришћани који, прије свега, имамо познање истине, па зато често мислимо да смо бољи од других људи. То може бити тачно. Међутим, ако имамо Истину, а не живимо том Истином, а истина је Христос, онда смо ми најгори од свих људи у овоме свијету.
У молитвама прије Светог причешћа ми чујемо ријечи: грешнике све од којих сам први ја. Када се у човјека усели Бог, Истина о којој говоримо, коју исповиједамо сваки пут на Светој литургији, сваки пут када се молимо, коју свједочимо својим животом, та истина у нама ће нам открити да у овом свијету не постоји неко други ко је грешан и нико ко је грешнији од мене. Тек тада ћемо стајати у истини. Који ће човјек који стоји у таквој истини, сматрајући себе најгорим грешником у овом свијету, осудити неког другог.
Ево вам, и ево нам огледала! Свето јеванђеље. Погледајте себе саме у току једног дана. Судимо ли другима? Расправљамо ли ко шта треба да ради, гдје неко треба да буде? Обично све знамо. Само једну ствар не знамо. Не знамо гдје ми треба да будемо. Зато Христос и каже: Ваше ће вас ријечи осудити. Ваше мисли, мисли вашег срца ће вас осудити, не оно што лицемјерно представљате овом свијету, пријатељима, представљајући се добрима. То Христос не гледа. Он гледа шта ваше срце ради, да ли је наклоњено злу, осуђује ли, оговара ли, говори ли зло, мисли ли зло, је ли злурадо. Ту је одговор. То Христос гледа. То је наше биће, то смо ми, не маска коју стављамо пред другим људима да би они помислили како смо ми добри.
Постоји у Цркви подвиг који се зове подвиг јуродивости. Он је управо сасвим супротан од сујете овога свијета. Јуродив човјек иде против себе, трудећи се да свако стекне лоше мишљење о њему. Јуродиви су они људи који најдубље улазе у познање истине, схватајући шта је Истина. Сваки пут кад кажемо Истина, наш ум треба да се пренесе на Христа, који је Истина. Тако треба да размишљамо. Истина, односно Христос, треба да буде пред нама и у нама прије свега. Али хајде да прво буде пред нама, да имамо то сјећање прије него што почнемо да мијењамо своје унутарње биће.
Дакле, ако пред нама буде Истина, коју од нас тражи Христос, онда ће се наш живот промијенити. И ако наше срце покуша, разум ће га вратити на прави пут, тако да се никад више нећемо усудити да осуђујемо. Од тог тренутка ми улазимо у покајање, у истински однос који треба да имамо са Богом, схватајући грешност у свом животу у сваком тренутку, мијењајући се на тај начин.
Христос каже: Противи се Бог гордима, а смиренима даје благодат. А како стећи смирење ако нема покајања? Нема ту смирења, а немање смирења значи да смо далеко од Бога. Једна по једна мисао, једна по једна ствар и схватамо гдје се налазимо. Ако размишљамо желећи да дођемо у познање Истине, открићемо је управо уз помоћ благодати Духа Светога. Човјек који то не прихвата, који не живи на тај начин, он не живи Црквом, не живи Христом. Такав човјек је једна празна љуштура која само долази у Цркву. Ако се не бави унутарњим животом, човјек ту љуштуру све више задебљава и касније је све теже ту љуштиру разрушити, сломити, истопити. Не кажем да је немогуће, али је све теже. Ако човјек по мало не ради на себи сваког дана онда ће му се, у једном тренутку, а то је тренутак смрти који нико неће избјећи, та препрека учинити толико велика да ће он поклекнути и рећи да је немогуће да је савлада, што ће бити хула на Духа Светог. Не смијемо дозволити да тако помислимо, примајући ту помисао о хули на Духа Светог јер сам Бог каже: Људима је немогуће али је Богу све могуће.
Дакле, пазимо као хришћани, како мислимо, како ходимо у овоме свијету јер се врло лако можемо оклизнути и пасти у мисао Пилата који пита Христа: Не знаш ли да има власт да те разапнем и имам власт да те пустим, на свим нивоима живота, у породици, било гдје.
Шта би одговорио моћник овога свијета који има највећу моћ у овоме свијету? Како они одговарају? Кажу: ,,Зар ти не знаш ко сам ја”?
И онда креће завада, рат, убиства, крв. То је показала историја овога свијета.
А наш Христос је кротак, он воли своје људе и све зове у познање Истине. Христос нас зове у покајање, јер управо то покајање доноси вјечни живот и вјечно Царство Оца Сина и Светога Духа. Амин.
Приредила: Слободанка Грдинић
