Patrijarh Porfirije: Odlučili smo da uputimo materijalnu pomoć Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi i njenom mitropolitu Onufriju. Naš skromni prilog je izraz ljubavi prema našoj potrebitoj braći i sestrama u Ukrajini (fotogalerija).
Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 27. februara 2022. godine svetom arhijerejskom Liturgijom u hramu Svetog Save na Vračaru uz sasluživanje preosvećene gospode episkopa dalmatinskog Nikodima i remezijanskog Stefana, svešteničkog bratstva hrama Svetog Save i jereja Bogoljuba Ostojića iz Zagreba i Dejana Mandića iz Kopra. U nastavku donosimo Patrijarhovu besedu u celosti:
-U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Još jednu nedelju smo bliži početku Velike četrdesetnice i zato nas danas Crkva kroz odlomak iz Jevanđelja Matejevog potseća šta je smisao i šta je cilj našega života, a to nije ništa drugo do Carstvo nebesko ili Carstvo Božje. Jasno je iz ove kratke priče, kao i iz sveukupnog iskustva Crkve Božje, da Carstvo Njegovo nije neka apstrakcija, i ne samo to, nego da se ne tiče isključivo i samo budućeg veka, nego da je Carstvo Božje ovde među nama i u nama i da ono zavisi od toga koliko su naše duhovne oči otvorene i kakav je naš stav u odnosu na Sina Božjeg, u odnosu na Hrista koji je došao među nas radi našega spasenja.
Carstvo Božje podrazumeva sud, ali ne sud kao jedan pravnički proces u koji ćemo mi ljudi stati pred lice Božje i u kojem će On da meri naša dobra dela i poredi sa lošim delima i onda od toga šta prevagne da će zavisiti mesto koje ćemo zauzeti u Carstvu Božjem. Rekli smo da Carstvo Božje počinje ovde i sada i da je Bog sudija, ali sudija koji sudi svojom ljubavlju. Njegova pravednost je neraskidivo povezana i isprepletana ljubavlju Božjom prema svojoj tvorevini i naročito ljubavlju njegovom u odnosu na nas ljude. Naime, Bog svojom ljubavlju uzima u naručje sve ljude bez razlike na to kako se ko postavlja prema Bogu i prema Njegovoj ljubavi. On sve grli ljubavlju svojom. Da li će ta Njegova ljubav biti muka ili radost za nas zavisiće kako mi odgovaramo na Njegovu ljubav. Da li čeznemo za njom? Da li je ljubav Božja ono što osećamo da nam je jedino potrebno? Da li smo otvoreni za ljubav Božju nezavisno od toga na kom stepenu duhovnom se nalazimo, nezavisno od toga koliko često padamo i koliko često želimo da ustanemo? Dakle, naša potreba za Bogom i svesna odluka da hoćemo i da želimo da živimo Njegovim zapovestima, Njegovim zakonom, Njegovim sistemom vrednosti, čini nas da stojimo čvrsto u Njegovom naručju. Bog je dao slobodu svakome od nas i svako može tu ljubav Božju da odbaci, da ne odgovori na nju uzvraćajući adekvatno i onda će taj zagrljaj ljubavi Božje za onoga koji tako afirmiše sebe kroz svoju slobodu biti muka, biti okov. To će biti njegov pakao.
Bog, dakle, sudi ljubav, a mi smo pozvani ljubavlju da uzvraćamo. Međutim, ta naša ljubav u odnosu na Boga nije filosofija prazna i pusta, nije apstrakcija, nego se tiče našeg svakodnevnog života. Jednom rečju, naša ljubav prema Bogu, ali i naš sveukupni stav prema Njemu, naša vera, proverava se, potvrđuje se, vidi se u našem međusobnom odnosu, vidi se u tome kako se mi odnosimo jedni prema drugima i zato u ovoj priči Gospod jasno kaže ko uzvraća na Njegovu ljubav, a ko ne odgovara Njegovoj ljubavi: „Kad sam bio žedan i kad sam bio gladan vi ste me napojili i nahranili, kad sam bio stranac vi ste me primili u svoj dom”. Dakle, onda kada smo činili na razne i mnoge načine ljubav u odnosu na naše bližnje, jedni prema drugima, tada smo potvrđivali i pokazivali svoju veru, tada smo uzvraćali na Njegovu ljubav, koju on nama štedro daje. Zapravo, sve što činimo jedni u odnosu na druge, u odnosu na prirodu, u odnosu na sebe i svoje biće, pa i svoju prirodu, sve to činimo Bogu. Ne postoji ništa što je autonomno ljudsko i što se dešava samo u horizontali. Može biti da mi mislimo da to jeste tako, ali što god pomislili, rekli, činili drugima i čitavoj tvorevini, sve to zapravo činimo Bogu.
Ispunjavajući zakon Božji i zapovesti Njegove u odnosu na bližnje svoje mi potvrđujemo sami sebe kao nekog ko želi da živi u zajednici sa Bogom i onda nas Bog prepoznaje kao svoje. I obrnuto, onda kada smo grubi jedni prema drugima, kada osuđujemo jedni druge, kada otimamo jedni drugima, kada iskazujemo mržnju jedni u odnosu na druge, kada smo ljubomorni, kada ogovaramo i tako dalje i tako redom, tada mi zapravo potvrđujemo da ne želimo sa Bogom. A i onda kad je to naše životno opredeljenje, i kada padamo na svim ovim poljima, Bog nas ipak neće odbaciti.
Upravo u duhu današnje jevanđeljske priče, u molitvi se setimo svih onih koji stradaju danas u Ukrajini. I upravo opet u duhu današnje jevanđeljske priče, ja vas molim, tako smo odlučili, da sve priloge koji se skupe u hramovima na svetim Liturgijama i mimo njih i danas i ovih dana saberemo u uputimo Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi i njenom mitropolitu Onufriju i da on to što će biti naš skromni prilog i izraz ljubavi dostavi tamo gde je potrebno, a sigurno je potrebno. Neka bi Bog dao da budemo sa Njim i da budemo za Njega opredeljeni kako bismo onda imali mir u sebi, ali isto tako da možemo da se molimo zajedno jednim ustima i jednim srcem za mir pre svega danas u Ukrajini, ali i za mir u čitavom svetu, amin.
***
Nakon svete Liturgije Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, zajedno sa Preosvećeni Episkop remezijanskim g. Stefanom i upravnikom Patrijašijskog dvora g. Vladimirom Jelićem, dobrovoljno je dao krv na punktu Instituta za transfuziju krvi Srbije u Parohijskom domu hrama Svetog Save.
Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka
