Проф. др Здравко Кривокапић: Прота Душан Радовић – свет, а несвет

Пише: Проф. др Здравко Кривокапић

 

УВОД

Живимо у времену које се назива ново модерно доба. Сматрам да је свако вријеме имало свој модернизам, али да је једино битно за човјека, а посебно хришћанина, систем вриједности. Исконски и изворни систем вриједност је темељна суштина живота. Потпуност систем вриједности достиже појавом хришћанства. Пуноћу свих вриједности имамо и налазимо у Христологији. Чувари тих вриједности у Цркви су превасходно били и остали свештеници.

Сваки је свештеник, како каже Јован Кронштански, апостол у својој парохији, он примарно саопштава благу вијест о царству Божјем, побуђујући на хришћански живот и његујући хришћанске врлине.

Владика Григорије тврди: „Добар свештеник је онај који служи и народу и владици, али само у мјери у којој је то сагласно са служењем Богу. Добар свештеник поштује и воли и народ и владику, али он гледа у Бога и служи Богу, не плашећи се ни народа ни владике.“

Свако од нас у свом животу има на уму највалитетније и најдивније изданке најузвишеније професије – свештенства, који су спојили проповиједање и дјела, који представљају витезе православља, а дали су или дају неизмјерни печат у своме времену.

Моја маленкост у свом битисању, по сопственом суду, је имала част да упозна и издвоји посебно тројицу, не желећи да умањим значај свих осталих, а то су: отац Драган Митровић и блажена помена отац Момо и отац Јоил. Сва тројица су имали само један програм, који свети Патријарх Павле назива „Живјети по Јеванђељу“. Сваки на свој начин, уз благослов светог Митрополита Амфилохија, су допринијели духовном препороду Црној Гори. Они су дјелањем прилижили Црну Гору небеским висинама, па она данас све више личи на Свету Гору.

Свако сјећање на славне свештенике прошлости слави Христа и даје подстицај будућим генерацијама да достигну јеванђелско: Будите свети као што је свет Ваш Отац Небески.

Овај текст посвећујем једном од тих славних свештеника проти Душану Радовићу, којег нисам познавао, а чији ми је лик из дана у дан све израженији и светости ближи.

ПОВОД

Након усвајања бешчасног Закона о слободи вјеросиповјести те 2020. године ја и моја породица ревносно смо се одазвали позиву Цркве и ставу да се у свим манастирима и црквама звони и чита молебан четвртком и недељом. Са породицом сам не само тим данима него

буквално сваку вече били на вечерњој у манастру Дајбабе. Само постом и молитвом се може нечасна сила побиједити.

Ово напомињем да бих описао један догађај на основу читања Минеја, за 11.фебруара (29.01. – по старом календару), уочи преноса моштију светог Игњатија Богоносц. У врху странице остало је записано:

“На данашњи дан Љета Господњег 1994 године би пренешено нетрулежно тело протојереја Душана Радовића са гробља Чепурци у Подгорици, у ову свету обитељ послије проведених осам година у земљи. +Теодосије“

Ово је свеједочанство које сам имао прилике и да видим и да фотографишем.

Наиме, те вечери је дошао у Дајбабску светињу блажена помена отац Владо Јарамаз са својим гостима (слава братсва Јарамаз је Свети Игњатије Богоносац). Управо у том тренутку је мој син Јован припремао богослужбене књиге за вечерњу службу. Јован је позвао оца Влада и показао шта је написано у Минеју.

Блажена помена отац Владо је тада испричао да је чешће са ћеркама долазио да се моли поред моштију светог Симеона Дајбабског и да је једне прилике нашао гдје му млађа ћерка љуби гроб проте Душана. Старија је ћерка рекла: Тата, види како се она прља, а на то је млађа реаговала са: Ово је светац.

То је био повод да се мало више распитам око оца Душана.

Иначе у порти се налазе три гробна мјеста, приликом уласка са десне стране два, а са лијеве стране се налази спомен мјесто блаженапомена протојереја Душана Радовића.

Брзо сам сазнао да је отац Душан био прави представник истинског врлинског свештенства, који је стицајем околности преживио Други свјетски рат.

Тог 11.02.1994. прије полагања оца Душана на мјесто гдје чека Други Христов долазак, свети Митрополит је узнио следећу бесједу:

„…. То је ријеч Господња прочитана у данашњем Јеванђељу – Ријеч која је позив сваком бићу. Ријеч која се остварила као позив на многим светим душама од времена апостолских до данашљег дана Много је оних у историји наше вјере православне који су чули те свете ријеч Христове и којих се дотакла сила тих ријечи. И они су испунили ту заповјест Христову, па су им заиста бедра била опасана што значи били су спремни у току свог земног живота на свако добро дјело испуњени вјером, истинском и правом ревношћу. А срце њихово и ум њихов су били обасјани свјетлошћу Божјом и постали су као светионици. Свијетлила је душа њихова и срце њихово испуњено благодашћу Духом Божјим, а ум њиховом обасјан испуњен вјечном Божанском свјетлошћу.

Безброј је таквих светих Божјих душа које су кроз овај кратки земни живот прошли, који су Богу угодили, Њему једином служили, који су Бога прославили у своме животи и својим животу и својим дјелима и које је Бог прослоавио. И како је сам Господ обећао да оне које њега порослављају да ће и он њих прославити и оне који Њега исповједају пред људима да ће и њих Он признати и исповједити пред Оцем својимНебеским.

На тим и таквим људима почива све што је свето и честито у роду људском. Они су неугасиви светионици и најважнији путокази сваком људском покољењу. Такви су били свети апостоли, свети мученици, свети пророци још прије њих, преподобни и богоносни оци наши, и безбројне свете душе: света дјеца, свете мајке, свете дјевојке, свети младићи, свети очеви, свети ратници, свети архијереји, свети монаси, свете монахиње. Само Бог зна колико је их је било који су Бога прославили и које је Бог прославио.

Један број њихов ми смо благодашћу Божјем и Божјем надахнућем записали у свој календар, а Бог зна колико још њих има. А та тајна ће се открити приликом другог Христовог доласка, када ће засијати вјечном свјетлошћу сви они који су ту свјетлост овдје примили и која их кроз овај живот је водила и руководила.

Један од таквих светих и честитих слугу олтара Бога Вишњега, вјерни слуга Божји, био и остао је блажена спомена и отац наш прота Душан Радовић

Имамо сам прилике да се у неколико махова сретнем са њим . Први пут сам га сусрео у манастиру Морачи, у вријеме храмовне славе Успенија Пресвете Богодорице. Морам да признам да сам се духовно и у срцу обрадовао.и запитао се: Да ли је могуће још да у Црној Гори има таквих свештеника? Нисам га раније познавао, нисам практично о њему ништа знао. Али, сам на основу тога сусрета закључио да се ту ради заиста о Божјем човјеку.

Био је прешао 80 годину, али сам га гледао као стоји пред Светом трпезом са каквим страхом и трепетом, са каквом љубављу и радошћу се причешћује, гледао сам га са каквом ревношћу стоји пред Богом својим и са каквом радошћу хита да се обуче у свештеничке одежде у вријеме када многи други проводе неке своје пензионерске дане. Прота Душан, он је као светионик горио пред својим Господом. То се видјело на њему и на његовом понашању и у храму и испред храма и за трпезом, послије тога, коју су монаси били припремили.

Обрадовао сам се у души, јер се то догпдилио у оно вријема када се чињело да је Бог отишао из Црне Горе и напустио Црну Гору и када је нестало вјере и када је нестало вјерних Богу душа. Јер у то вријеме, још увијек, су можда су двојица тројица имали храбрости и вјерности у своме срцу, долазе, из два племена, у ту свету лавру Немањићку

Толико је страх наишао био на људе, толико је маловјерје спопала и страх од сила безбожних овога свијета.

Видјело се на проти Душану да он не спада у такве, да је он прошао своје распеће, али да се није ни из унутра ни споља није одрекао од вјерности Господу свому.

И питао сам касније ко је је тај свештеник? Сазнао сам о њему понешто од они кји су били његови сапутници и сапатници свештеници који су кроз живот заједно прошли, међу којима је био и прота Васо Ивошевић, и они много више знају да о њему кажу. Али ћу нешто рећи и ја оно што сам чуо ових дана за њега

У вријеме када је блажена спомена Митрололит Јоаникије са свештенством одступио, бјежећи из Црне Горе пред најездом демонске безбожне силе, онда је био кренуо и прота Душан на тај несрећни пут и дошао до Лијеве Лијеке. Рече неко како је једног јутра отишао на поток да се умије и умивајући се појавио, наједанпут, му се костур људског лика његовог лика пред њим и муњевито схватио шта ће се догодити и тога тренутка узео је свога сина за руке и они су се вратили се назад

Сами Бог му се смиловао да се врати овдје да не оде на то велико распеће преко Босне, преко старе Градишке, Јасеновца, до Загреба, до Љубљане, до Блајбурга, на тај пут велике несреће и великог страдања Црне Горе и Црногораца гдје су хиљаду њих поклани и побијени и данас им се не зна ни гроба ни мрамора, а међу њима и преко 60 свештеника МЦП.

Хтио је Бог тим виђењем да га врати овјде и да буде чувар ове светињеу у којој се ми сада налазимао. Јер послије рата када није било ни свештеника и када су свештеници претучени у Зети приликом сахране проте Андрије Драговића Када су претучено 7 свештеника приликом сахране проте и он је био претучен са њима, али је Он је остао вјеран и био је чувар ове светиње, коју је засновао и обновио наш преподни отац Симеон, чији је он био ученик и видјело се да је Он је примио неки свети квасац у себе, и зато је могао да буде такав свештеник, тако вјеран и тако диван. Срео се са светим Божјим човјеком, старцем Симеоном.

И ето он је послије рата, када није било овдје мохана он је овдје као монах служио овој светињи чувао је да би је сачувао за нас данас и за будућа покољења

Много тога је красило овога светог и честитог старца, свештеника Бога Вишњега и требало би написати његово житије.

А још ћу још један примјер навести, који показује какав је он био и каква је душа његова била. Прота Комнен Радусиновић, јуче ми је испричао и поновио што ми је рекао недавно о њему.

Били су негдје у Београду и био је скуп читавог свештенства цијеле ондашње Југославије. Био је присутан и патријарх Герман. Била је сриједа или петак, па се поставило питање шта ће бити за ручак и патријарх је снисходећи свештенству рекао нека буде разријешио од поста. Сви су заједно са патријархом јели мрсну храну.

А када су донијели оцу Душану. Запитао је шта је то? Рекоше: Благословио је патријарх. Поштујем патријараха, узмите ви једите, али ја нећу јести. Отац Душан је светињу поста држао као што су држали најстрожији хришћани, најстожији монаси и свештеници.

У том тренутку чак није прихватаио благослов патријархов, јер за њега важнији благослов Светих отаца, Свете Цркве Божје о посту. И он је и тог тренутка чувао Свети пост и издржао,и то показује по томе колико је његова душа вјерна закону Божјем

И ево Господ због тога, збога онога мало што ми знамо и много више онога што сами Бог зна и удостојио је да се врати, ево толико година послије његовог упокојења да се врати поново данас, да учествује заједно са нама у овој Светој служби Божјој којој се радовао и којој је служио у току свога дугог земнога живота и којој данас служи, увјерен сам, на сабору светих Божјих људи око престола Јагњеовог, на Небесима.

И ево видите и чудо Божје се на њему десило, гледам његове руке, оне руке које су приносиле Тијело и Крв Христову, које су служили службу Божју ево их Бог сачувао нераспаднуте да нам покаже како је жив Господ Бог и како су благословени они који Богу служе и Богу се клањају Бог њих прославља и оставља знаке на њима, другачије знаке оставља на њима, него на другим људима

Ово је данас радост за цркву Божју, ову светињу, радост за нашу МЦП, што се прота Душан вратио овдје у овој светињи у којој је служио да почива до Страшнога суда и да овдје чека долазак Господа свога.

Нека би Господ њега упокојио и његов свијетли примјер и нама био путаказ како треба овај кратки земни живот проводити. Како не смијемо за пролазне и ништавне ствари жртвовати оно што је вјечно и непролазно.

Он се више Богу клањао него људима. Он је више мирисао вјечност него ли пролазност и зато се вјечност се дотакла њега и његових руку и његовог тијела. Благодат Божја која се дотакла њега кроз Свету тајну Крштења, кроз печат Миропозања, кроз Свету тајну Брака, Свету тајну Прићешћа, кроз светињу неговог служења у Цркви Божјој. Ево на њему присустна и на његовом тијелу и ево данас овдје се мирис Господњи спушта на њега и благослов, преко њега и на нас. Он нас је данас поново окупио овдје у овој светињи.

Нека је благолосвено име Господње и нека и он буде благословен што је вјерно Господу служио и увјерен сам да ће му Господ рећи и на Страшном суду

„Слуго мој добри и вјерни у малом си ми био вјеран нада многима ћу те поставити уђи у радост Господа свога“

Нека Господ упокоји душу његово тамо гдје сија свјетлост лица Божја у красоти лица Његовог, а међу нама нека остане вјечан молитвени његов спомен и да бу му Бог душу прости.“

ПРОТА ДУШАН РАДОВИЋ – ВЕЗА СА ОЦЕМ ЈОИЛОМ И ОЦЕМ ДРАГАНОМ (МИТРОВИЋЕМ)

Ревносан и посвећен свом позиву прота Душан имао је један порок, волио је да запали по коју цигарету.

Како то Бог зна да уреди по својој Промисли, отац Јоил, тада још није био замонашен, значи мирјанин, Јошо Булатовић, је имао виђење да треба да упозори проту Душана да се мане дувана, ако мисли на спасење.

По свједочанству на основу казивања оца Јоила, највећег духовника нашег времана на овим просторима, то се дешавало овако:

„Те године када ће се упокојити отац Душан, нешто уочи Петровдана, архимандрит Јоил (тада мирјанин Јошо), боравио је у Речинама у својој келији поред куће –„малој цркви“- како је волио да каже. Једне ноћи, у поноћи, пробудио га је из сна глас који му је рекао да потражи оца Душана из Подгорице и да му каже да хитно остави дуван, ако мисли да се спасе.

Отац Јоило је сишао до Колашина, позвао оца Драгана Митровића (тада још увијек лаика без чина) и казао му како је прексиноћ чуо глас који му је рекао за извјесног свештеника Душана и питао га да ли зна ко би то могао бити.

Отац Драган му одмах рече да је то онај мали, стари поп који је са штапом долазио на сваку Свету Литургију у цркви Светог Ђорђа у Подгорици и да станује код Сат куле.

Отац Јоил ријеши да одмах пође и да заједно са оцем Драганом посјете оца Душана.

Уђоше у кућу, а он болестан. Само га посјећује ћерка која је удата (попадија се упокојила 1979.г). Отац Душан лежи на постељи, сјећа се отац Јоил, а крај њега на сточићу „Дрина“ са црвеним ћилимом.

Каже отац Јоил њему како је чуо глас да мора да остави дуван, ако жели да се спасе. Он му на то одговори да је истина и да пуши скоро 40 година, али да ће се са Божјом помоћи потрудити да више никада не запали. Оно што је занимљиво јесте да није наредио да му склоне цигарете него их је све ту држао да их види и да се сјећа поруке коју му је пренио отац Јоил.

Мала ствар, али велика потврда о карактеру оца Душана.

Том приликом је отац Душан пожелео да одслужи још једну Литургију, а отац Јоил му каза да не брине и да ће му Господ испунити жељу. И на Петровдан отац Јоил га видје гдје начелствује на Цетињу као најстарији свештеник.

Од тада је прошло нешто око два мјесеца када су отац Јоил и отац Драган Митровић сазнали да се отац Душан опет разболио. Отац Драган је позовао оца Јоила да га посјете. Том приликом их је отац Душан благословио рекавши: „Бог вас благословио и показао вам којим путем да кренете и које је мјесто вашег спасења“. Отац Јоил свједочи да су га све прожимали жмарци када их је благословио. Данас су видљиве ријечи оца Душана јер је отац Драган Митровић, парох Подгорички, а отац Јоил јермонах (казивање 2013. године). Велики је то био благослов свједочи отац Јоил.

Једнога дана отац Јоил је био у Даниловграду, када му дође помисао да иде у Подгорицу. Како му то није давало мира, а већ је био слободан, ријеши да крене за Подгорицу. Када су стигли, на раскрсници, док је скретао аутобус ка станици, баш код Сат куле, отац видје како се из куће износи сандук. Одмах је изашао и изјавио саучешће ћерки оца Душана, а осим ње, оца Јована (Крстића) и још једног човјека никога више није било. То је вријеме комунизма када ама баш ништа никоме није представљало то што се свештеник упокојио – каже отац Јоил. Тада му је било јасно зашто га је толико вукло да тога дана, наизглед без потребе, иде за Подгорицу.

Након шест мјесеци, од упокојења, оцу Јоилу се јавио отац Душан. Тад га је много што шта питао. Између осталог да ли су му гријеси опроштени. Нашто је само прота Душан ћутао. То је прокоментарисао отац Драган, који рече оцу Јоилу шта си то очекивао, па да се погордиш. Отац Јоил га је питао „Шта ће бити са Православном црквом?“. Одговорио је отац Душан да се за следећих десете година неће ништа битно промијенити. Таман док није дошао наш Митрополит.

Како су откривене његове нетрулежне мошти?

Када се упокојила ћерка оца Душана, хтјели су да је сахране у мајчину (попадијину) гробницу. Том приликом су радници отворили и гроб оца Душана, и тада се земни остаци покојника премјесте у чаршав и положе на дно. Мислећи да то што виде цијелу одежду, само прах, лупише лопатом по цјеваници нетљеног тијела оца Душана. Видјеше чудо да су нашли нетрулежно тијело родбина и свештеници, међу којима је био и отац Драган, обавијестили су Митрополита Амфилохија.

Када је Митрополит дошао, рекао је Лазару, сину проте Душана, да припреми ново гробно мјесто у порти манастира Дајбабе, јер је поред тога што је једно вријеме био благајник, прота Душан био и настојатељ Манастира.

Тако је и било и 11.02.1994. је Душан пренешен и положен у порти Манастира.

Тијело је било два дана отворено и даље се задржало у цјелости нетрулежно, а по изјави очевидаца руке исте боје као и када се упокојио.

Митрополит је прије спуштања кивота рекао свима присутнима, а била је присутна најужа родбина, неколико свештеника и ђаци обновљене Цетињске Богословије, након позива Приђите да дамо последњи цјелив оцу и брату нашем Душану, додао: Цјеливајте руку светитеља.

Отац Јоли се сјећа и да је отац Душан волио да служи на црвенословенском, и да послије службе ако би га нешто питали, он се изговарао како је глув и не чује питања. Он се тада молио Исусовом молитвом трудећи се да одржи благодат након Свете Литургије, тврди отац Јоил.

Отац Јоило завршава са: Јасно ми је што се мени јавило да му кажем за дуван, па ја сам постао највећи противник пушења.“

Причу сам и ја често пласирао вјерницима који имају тај порок и знам да су неки престали да пуше.

Манастир Дајбабе – Свети Симеон Дајбабски

Манастир Дајбабе је православни манастир у близини Подгорице. Манастирска црква посвећена је Успенију Пресвете Богородице.

На основу чудесног виђења, које је Бог открио дјечаку Петку (касније јермонаху Платону), јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19.

вијека. Он је провео остатак свог живота прво у изградњи, а затим служећи новооткривеној Дајбабској Светињи.

Свети старац Симеон ову цркву је називао „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу пресвете Богородице.

Сваки поклоник свједочи о необичној љепоти и миру подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила.

Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, а засигурно велика благодет која се осјећа унутар цркве, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао.

Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира.

Свети Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ, најпотпуније описује Преподобног старца Сиемона дајбабског у изводу из Предговора књиге Преподобни старац Симеон из Дајбаба, коју је написао протојереј Василије Ивошевић 1991:

„Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама”. Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона:

„Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан” (гл. 4, 8—9).

Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву грађевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених искустава и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине” (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа.

Старац Симеон у духу својих духовних предака, , уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља.“

Нимало не чуди веза проте Душана и преподобног старца Симеона. То свједочи и кћерка проте Душана Радовића, која је тврдила да је отац често водио у Манастир Дајбабе и да су јој у успомени остали разговори светог Старца и њеног оца и благодат која се осјећала у сусрету са Старцем.

Прота Душан Радовић

Отац Душан се родио на Господњи велики празник Преображења 19 (односно 6) августва 1896. године у честитој породици Стевана и Маре (рођене Радичевић) Радовић у Подгорици. Имао је два брата и двије сестре.

Четворогодишњу основну школу завршава у Подгорици, код познатог учитеља Јовановића а затим и нижу гимназију.

Покушава да упише Богословију Светог Петра на Цетињу, али је био прекобројан, па се пјешке преко Чакора запутио да се упише у Призренску богословије. Није ни тамо успио, па се опредијелио за учитељску школу.

Јавља се као добровољац са 16 године и бива постављен за санитета гдје је при војној болници радио на пријему рањеника са Скадра и помагао при сахрањивању преминулих.

У периоду од јануара 1916, па до марта 1919. године био је писар и појац у цркви Светог Георгија у Подгорици.

Након рата завршава учитељску школу у Даниловграду 1920 године са добрим успјехом и примјерним владањем. Полаже учитељски испит зрелости од 14 до 24 марта 2021 године.

Интересантно је напоменути да је овај испит обухватао: Писмени рад из Педагогије и усмене испите из предмета: Наука хришћанска и црквено појање, Српски језик са српском књижевношћу, Српска и општа историја са земљописом, Педагогија, логика, општа педагогија, посебна дидактика и историја педагогије, Математика и Природне науке. Поред ових испита је било потребно имати и практични рад, који се такође оцјењивао.

Након показаног успјеха Испитни одбор констатује да се господину Душану Радовићу признаје ЗРЕЛОСТ и способност за учитеља.

У периоду од 15. Априла 1921. Године, па до рукоположења у чин ђакона Душан обавља дужност учитеља у основној школи у Рожаје.

У оквиру Цетињске Богословије полаже разлику испита да би се посветио свештеничкој служби. Полаже успјешно разлику пред Комисијом којом пресједава угледни теолог прота Станко Ивановић.

Ступа у брак са Милицом, рођеном Јанковић, 29 (односно 16) јануара 1922. године.

За ђакона је рукоположен на Сретење 15 (односно 2) фебруара 1922, а исте године на Светог Симеона Мироточивог, 26 (односно 13) фебрура за јереја у Цетињском манастиру. Постао је одмах парох при цркви Српској, архијерејског намјесништва подгоричког.

Након положеног практичног испита 1929. године, Душан већ школске 1930/31 године постаје вјероучитељ при школи у Српској. Треба истаћи да у решењу стоји да за вријеме предавања морате бити прикладно униформисани у мантијама.

При Српској цркви службовао до 1941 године када је постављен привремено за пароха Прве подгоричке парохије.

Након рата је постављен за пароха Друге подгоричке парохије.

У свим свештеничким извјештајима његов рад је оцијењен као марљив и поуздан, са оцјеном одличан.

За свој рад и ревносну службу га је Његова Светост Патријарх Гаврило 23 (10) маја 1939. године одликовао црвеним појасом.

Отишао је у заслужену пензију у чину протојереја 1954. Године, када је затражио инвалидску пензију.

То му није била препрека да неуморно и даље свештенодејствује.

Прота Душан Радовић се упокојио 1985. године.

Поред основне биографије, које ће надам се прерасти у житије издвајам од бројних врлина три и три догађаја.

Прва врлина је васпитање у хришћанском духу. Син оца Душана Лазар у књизи „И би му га“ то најбоље описује:

“… мој отац је био одличан за наук насљедника или како се то каже, за васпитање. Прво, имао је потку за то: добро васпитање. Можда мало престрого, али та строгоћа и њена улога је релативна. Даље, имао хришћанско образовање И схватање, које је “својим ином, али и чином” показивао.

…Штедљивост је била једна од најјачих одлика мојега оца.

Али и то док не дођу велики црквени празници. Тада је такулин отваран широм, чак се дешавало да се понекад заборави на столу послије каквих већих плаћања уочи Божића, Ускрса, Славе Никољдана. Али ко је смио да га дотакне, а камо ли да мало завири у њему.

Трећа битна одлика је живот по Божјој вољи и законима

Мој отац је био и благајник манастира Свете Богородице у Дајбабама. Прилоге са икона које су остављали посјетиоци, сакупљала је калуђерица Јоша. Исто тако штедљива и поштена, ачи написмена. Неко је морао писати признанице приликом предаје новца благајнику, тј мом оцу.

Писар сам био ја. Јоша је при дну стављала крст и отисак кажипрста намазан мастилом, под „предала“, а мој отац се потписивао под „примио“.

Ја сам често тражио да ми се тај мој труд писања признаница награди, наводећи каткад да ово што радимо и иначе нико не види. Уз негативан одговор, увијек сам добијао исто образложење: “види онај горе” и при томе је кажипрст био уперен ка небесима. Иначе новац је мјесечно слат на Цетиње.

Овако гледање владало је у породици, а ово је била практична настава, која ме добро спремила за живот који је наилазио, мада сам ту и тамо настојао да се одлијепим од ње и од “оног горе”, али без много успјеха.

Три догађаја која представљају и осликавају Душана су:

Необично виђење (казивање Лазара, сина оца Душана)

Душан је са својим сином кренуо у одступницу, након четвртог наговорања. Стално је понављао да никоме није ни зло помислио, а камоли ли зло урадио.

Кренуо је на позив Митрополита Јоаникија са својим старијим сином. Прво коначење је била Лијева Ријека. Када је ујутро устао кренуо је да се умије на потоку. Како је кренуо да захвати воду, пријавио му се костур са његовим ликом. Он се прекрсти, види да нема никакв костур, сагне се и крене да захвати рукама воду, поново му се привиди костур. То уради и трећи пут. Исто виђење. Он је у томе препознао знак да не треба да одступи и вратио се са сином кући. Овај догађај су сви укућани знали, а касније и многи други. Да је одступио, као што је кренуо, Душан је сам свједочио да се жив не би вратио.

„Отац је строго пазио на пост. Дуго се причала истинита анегдота која се одиграла на Петровдан на Цетињу.

Митрополит Данило имао је обичај да све свештенике Црне Горе сакупи тога дана на прослави манастирскр славе и приреди добар ручак. Тако је било И те године с том разликом што је 12. Јул “пао” у петак. И када је Митроплоит прекрстио трпезу и позвао присутне да се прихвате јела, мој отац, који је сједио до Митрополита, никако да почне. Митрополит га прозва на пређело, пршуту и његушки сир, али се он изговори да нема зубе за пршуту и сир јер су тврди. Врховни му тада рече да сачека јагњетину, док неко са стране не рече да он неће јести ни јагњетину јер је данас петак.

Ја сам данас прекрстио трпезу и дозволио да се омрсимо – рече Митрополит.

Јесте Ви, али није Онај горе на небесима, а ја сам се прво Њему заклео, рече мој отац.

Митрополит нареди да му се онда донесе сардина и лука и тако мој отац прослави тај Петровдан. Вјерујем чврсто да му је сардине “пала” исто као да је јагњетина.

Трећи догађај је

„То је чувени догађај са су свештеницима у селу Махала у Зети. Била је то и остала једна велика црна мрља тог новог наступајућег система. Просто да данас човјек не може ни претпоставити да се тако нешто догодило. А десило се.

У Махали, 7 километара јужно од Подгорице, преминуо је стари прота Андрија Драговић, од преко 80 година. Прави онај духовни пастир, са дугом и сиједом брадом, умне главе, тих и миран и дивном породицом. Био је то јануар или фебруар, са сјеверцем који је носио све пред собом. Како то обичаји и црквена правила налажу сви свештеници из среза, њих ПЕТ, окупили су се били и усред чинодејствовања, иза саме поноћи, упада у кућу Драговића командир милиције из Голубоваца и прекида обред. Строгим и прејаким гласом саопштава окупљеним свештеницима да одмах крену својим кућама и то путем који им он саопштава, строго запријетивши ономе ко крене неким другим путем. Мом оцу је наредио да по тој цичи зими иде право за Подгорицу, поп Стево Митровић је тражио да иде својој кући, а не у тазбину. У ствари сви су они морали ићи путевима гдје је командит поставио засједе са креатурама, наоружане са моткама.

Мог оца су сељани нашли у конављу поред пута и волујским колима га довезли ујутро. Тог момента се добро сјећам и мислили смо да неће остати у животу, како од великих, видљивих удараца по тијелу и глави, тако и од велике зиме.

Никада мој отац касније, или га бар ја нисам чуо, није споменуо тај страшан догађај.“ Умјесто закључка

Да се не отргне од заборава овај дивни примјер свештенослужитеља Митрололије црногорско приморске нека послужи овај текст.

Основна порука је: Пушење или Спасење, односно генерално: Славољубље, Страстољубље, Среброљубље или Спасење.

Како се ми више поводимо усменом традицијом и предањем, ово је и апел да сви приложе по неко сазнање и документ о овом дивном изданку рода нашег и не само њему.

Убијеђен сам да ће молитвама светог Симеона Дајбабског засијати Дајбабска гора са још једним светитељем исповједником Душаном Подгоричким.

Уочи Светог Симеона Дајбабског, љета Господњег 2023.

(Мишљења и ставови објављени у рубрици „Колумне“ нису нужно и ставови редакције „Портала РТНК“)

Извор: rtnk.me